Tamo daleko

20.09.13 e-novine.com

Tamo daleko, daleko od dara: Vuk Drašković se locira u književnoj reviziji na planeti Tantalos

Ovaj književno neuspeo roman koji se u velikoj meri približava tipičnom nacionalističkom kiču nastaje iz potrebe da se revidiraju neumitne istorijske činjenice o ulozi oslobodilačke i kvislinške vojske u Drugom svetskom ratu. Ako postojanje četnika nema istorijsko, hajde da mu onda damo kosmičko utemeljenje, makar ono dolazilo sa udaljene planete Tantalos, iako bi za opis njihovog zločinačkog delovanja bilo bolje da se planeta zove Tanatos. Zato je roman napisan, a upućen je onima koji još nisu spoznali istinu i kojima je pogled „ideološki obojen“ u crveno

Pitam se uvek kada se nađem pred novom knjigom Vuka Draškovića da li da o njoj pišem ili ne. Naime, književna vrednost njegovih romana je zaista na veoma niskom nivou, a opet radi se o pojavi koja u velikoj meri predstavlja dijagnozu dobrog dela ovdašnje literature koja je ostala zarobljena u romantičarskom shvatanju istorije i takozvanih velikih narativa, bez obzira da li ih kritikuje ili ih u celosti preuzima. Drugim rečima, pisanje Vuka Draškovića opterećeno je mitološkim matricama u shvatanju istorije Srbije bez pokušaja da se ona dekonstruiše, da se predstava o njoj (koja je samo jedna od mogućih projekcija), dovede u pitanje. Epske matrice kojima se služi, pompezna retorika koju obilato koristi kako u javnim nastupima, tako i u književnosti, pozicija proročkog znanja i moći sa koje pri(o)poveda, a koja se budući takva ne dovodi u pitanje, nedvosmisleno gode neprosvećenom čitalačko-biračkom uhu, pa je njegova publika brojna i jednako sluđena konstantnim menjanjem stavova, od nacionalizma ka evropejstvu, od četništva do mučeništva. Konačno, radi se o javnoj ličnosti, političaru čiji glasovi mogu da pomognu u stvaranju i razaranju vlasti upravo zahvaljujući harizmatičnoj poziciji koju zauzima u svesti dela biračkog tela, a koja je nastala uz pomoć odličnog samoreklamiranja i samomitologizovanja.

Zbog pobrojanih činjenica jasno je da je beogradska Laguna, najagresivniji i najplodniji izdavač u Srbiji, poželela da ovog „pisca“ uvrsti u svoje autore, pa se njegov ovogodišnji roman Tamo daleko nedavno našao na tržištu. Već naslovom Drašković je uleteo glavom i bradom u jednu od svetih mesta ovdašnje istorije. Prvi svetski rat, odnosno srpsko stradanije i povlačenje vojske preko Albanije u Grčku, na ostrvo Krf, percipira se kao podvižnički poduhvat, pravi herojski čin, a Plava grobnica, odnosno sahranjivanje u moru je njegova najsvetija tačka. U romanu se ona shvata kao prelomna tačka za buduću istoriju srpskog naroda, odnosno za sudbinu glavnog junaka i pripovedača Vidana, zato što je u Plavoj grobnici zamalo sahranjen i „Gorski car“ Draža Mihailović koji je nekim nesretnim slučajem preživeo. Od tog trenutka počinju podele koje će se replicirati kroz sve buduće ratove koje su Srbi vodili, a posebno one u Drugom svetskom i poslednjim ratovima. Istorijska podvajanja odjekuju i u podeljenoj ličnosti glavnog junaka čija porodica strada upravo zbog njih.

Vuk Drašković ne staje ovde i ne lamentira samo nad gorkom sudbinom koja je zadesila naciju, već istoriji daje kosmičke razmere. Uvodeći u roman natprirodne moći kojima je darovan (proklet!) glavni junak, on istoriju internalizuje i prebacuje na psihološki i sudbinski plan koji će svoj grand finale imati u besmislenoj pogibiji Vidanovog sina Borisa koji pokušava da spreči ratni zločin koji u jednom od poslednjih ratova čini srpska vojska. Roman, u suštini, predstavlja ispovest ispisanu na „kockastim listovima“ đačke beležnice. Spisateljsko umeće Vuka Draškovića očigledno je i u ovom potpuno pogrešnom epitetu jer listovi u svesci mogu biti „na kockice“, a nikako ne mogu biti kockasti jer da su takvi, onda ne bi bili listovi, nego nešto sasvim drugo.

Već samo davanje kosmičkih razmera istorijskim okolnostima i uvođenje metempsihoze i paralelnih univerzuma u svet romana veoma je problematično. Ono kao da dolazi iz arhiva Trećeg oka i sličnih toaletoida posvećenih paranormalnim pojavama. Postojanje planete Tantalos na kojoj su se svi događaji koji će se dogoditi na trećem kamičku od Sunca unapred odigrali, liči na bajke za malu decu. Jedini problem je u tome što oni koji će knjigu čitati, a takvih će nažalost biti, to nisu. Oni su mahom verni pratioci autorovog lika i dela, a njegove reči će prihvatiti kao proročku objavu. Jednako tako shvatiće i promenu paradigme koju Vuk Drašković pokušava da sprovede u poslednje vreme. Naime, njegovo shvatanje „istorijske tragike serbske“ sve je manje herojsko-obilićevsko, a sve više liči na kosovski zavet kneza Lazara u kojem se prihvata carstvo nebesko, ovoga puta i bukvalno, umesto zemaljskog kraljevstva. Drašković sada ne poziva na oružanu odbranu vekovnih ognjišta kao početkom devedesetih, već se miri sa realnošću i skrušeno prihvata istorijske neminovnosti. Ipak, ova promena percepcije suštinski ne menja stvari. Srbi i dalje ostaju kosmički narod, a bitka i suđenje u Sudnici-ludnici koja se odvija u proročkom snu glavnog junaka,ostaju samo nevešto skrojene alegorije nacionalne sudbine.

Ideološka konfuzija u romanu odražava se i u sižejnoj strukturi. Dramaturški sklop narativa je zaista na očajnom nivou jer se scenama vidovitosti i snova, dakle alegorijskom planu, daje prednost nad onima koje pokreću radnju. Motivacijski gledano narativ deluje kao naivan patchwork u kojem se i na mikro i na makro planu ukazuju nelogičnosti ogromne poput besramnog izvrtanja istorijske istine o ulozi četnika i partizana u Drugom svetskom ratu. Potpuno je nejasno zbog čega su delovi romana koji govore, na primer, o Borisovoj pogibiji ili odnosu između Vidana i njegove supruge Alis zbrzani, a oni u kojima se džin i patuljak kockaju u tapiju nad zemljištem traju li traju. Verovatno upravo zbog toga što se Drašković nije odrekao ideologije tla, a gde je zemlja tu je i krv koja je natapa. Iz takve slike neminovno sledi jedan primitivni nacionalizam kojeg se Drašković uprkos silnom upinjanju još nije odrekao.

Tamo daleko počinje sledećom rečenicom: „Zašto ovo pišem, i kome?“ Ukoliko isključimo zanemarivanje pravopisnih pravila o upotrebi zareza i progutamo banalnu retoriku kojom se ono opravdava, te pokušamo da odgovorimo na pitanje koje nam pisac postavlja, odgovor nas može, ali i ne mora zabrinuti. Naime, ovaj književno neuspeo roman koji se u velikoj meri približava tipičnom nacionalističkom kiču nastaje iz potrebe da se revidiraju neumitne istorijske činjenice o ulozi oslobodilačke i kvislinške vojske u Drugom svetskom ratu. Ako postojanje četnika nema istorijsko, hajde da mu onda damo kosmičko utemeljenje, makar ono dolazilo sa udaljene planete Tantalos, iako bi za opis njihovog zločinačkog delovanja bilo bolje da se planeta zove Tanatos. Zato je roman napisan, a upućen je onima koji još nisu spoznali istinu i kojima je pogled „ideološki obojen“ u crveno. Na moju sreću, a na žaljenje Draškovića i sličnih mu istorijskih revizora, nakon ovog romana teško ko će moći da promeni svoje stavove. Štaviše, samo će se u njima utvrditi jer je očito da četnici ne samo što su zlikovci, nego su sušinski netalentovani i glupi.

Vladimir Arsenić

06.09.13 Danas

Novi roman Vuka Draškovića Tamo daleko čudesni je spoj istorijskih činjenica koje obuhvataju jedan vek balkanske golgote, i halucinantnih snoviđenja glavnog junaka, u večitoj potrazi za pravdom i smislom. Koliko se puta valja roditi, i umreti, šta vredi upamtiti, a šta se mora zaboraviti, da bi budućnost planete (pa i ovog malog naroda na njoj) uopšte postojala? Ili se ona, ta imaginarna i neizvesna budućnost, zapravo već davno dogodila u kosmičkim maglinama, pa se u junaku najvažnijem zakutku ove planete samo otelotvoruje, kao replika već viđene i proživljene tragedije?
Za razumevanje života i sveta, istorijskih tokova, pojavnosti na mikro i makro planu egzistencije, već odavno nisu dovoljni, barem što se književnosti i drugih umetnosti tiče, ni pozitivistička nauka, ni hronološko poimanje vremena, ni čvrstina materijalnih dokaza i isključivost racionalnog pogleda na svet. Pomaka, znanja i novih otkrića nema bez vere da je ono što smatramo nemogućim moguće, bez mašte i snova, bez transcendentalnih iskustava. U pravcu takve jedne vere, koja većinu tzv. normalnih ljudi plaši i zbunjuje, a retke podstiče da eksperimentišu i osvajaju prostore slobode duha, uprkos zebnji kamo ih to može odvesti, kreće se maksimalno sažeta, oneobičena i potresna priča najnovijeg Draškovićevog romana.
Vešto izbalansirani paralelizam između istorijskog realiteta i fantazmagoričnih vizija u ovom romanu nije potpuna novina u Draškovićevom romansijerskom opusu. Ipak, naročito je od romana Doktor Aron uočljiva izvesna prekretnica u stvaralačkom postupku i suštinskom pristupu temama koje su u stalnoj žiži piščevih interesovanja. Ključne teme su i dalje tu, ali je ugao gledanja izmešten u daljinu, visinu, dubinu, relativizovan u vremenu i prostoru, izglobljen iz realističkih okova sa geslom da je „san videlo“, a java haos u kome vladaju zablude, interesi, mračna i ideologijama zatrovana strana ljudske prirode.
U realnoj ravni romansijerske priče koja nije od presudne važnosti taman toliko koliko je svaki ljudski život i svačija biografija tek kap u moru i splet okolnosti, glavni junak Vidan Maksimović proživeo je traumatično detinjstvo u neimenovanom selu pored jezera. Sećanja mu sežu do prvih posleratnih dana (Drugog svetskog rata), kad su na njega presudno uticale priče dede i njegovih ispisnika o besprimernom stradanju jedinstvene srpske vojske u Prvom svetskom ratu, kao i smrtonosne podele u Drugom, zbog kojih je svedok kako mu na kućnom pragu ubijaju oca. Kad mu i majka pogine od udara groma, a njemu spase život u kojem će od tada epileptični napadi uticati na njegovu svest, a u zrelim godinama i na tokove njegovog života, Vidan je oformljen kao izuzetno senzibilna ličnost i čovek koji živi među javom i međ snom. Prelomna u njegovom potonjem životu je Orvelova 1984, kad kao francuski đak i građanin Pariza, doktor filozofije, oženjen Francuskinjom s kojom ima dvoje dece, dolazi na odmor u dedovu kuću i sanja dva sna koja će mu promeniti život. U tim snovima on vidi i prošlost i budućnost, mrtav je kao pripadnik dedove vojske ali sa morskog dna sve vidi i zna, i rađa se ponovo da bi opet stradao od svojih, pod drugačijom kapom. U snu doživljava i suđenje, tokom kojeg umom boravi u kosmosu, na planeti Tantalus, gde shvata da tapije na jedan komad zemlje zbog koje mu ovde sude nema, niti je ikada bilo, a da je ovozemaljska istorija samo ponavljanje istorije koja se na Tantalusu već dogodila. U želji da razume košmare koji ga opsedaju, sanja i da je dospeo do brvnare na Alpima, gde profesor kosmologije, Artur Cimerman, i njegov pomoćnik Aleksej Matuškin, pokušavaju da mu objasne kako je moguće da mu se događa nemoguće. Tragični rasplet Vidanovog života, u kojem je kažnjen vidovitošću, događa se 90-ih, kad je zbog njegove ljubavi prema dedinoj vojsci stradao njegov nevini i naivni sin, zbog čega će izgubiti porodicu i sav mir pređašnjeg života, biti prinuđen da napusti i zemlju u kojoj se rodio i svoju drugu domovinu, Francusku, te emigrirati u Peru.
Svaki element ovako zamišljene pripovesti ima svoje korene u stvarnom i mogućem, a svoje razgranato stablo u nedokazivom, imaginarnom i beskrajnom svetu u nama i oko nas. Stoga se o romanu Tamo daleko može govoriti kao o specifičnom tipu književne fantastike, koja se realizuje mešavinom nekoliko tokova i vrsta uobrazilje, znanih u istoriji fantastične književnosti. Fantastičko shvatanje sveta izražava, s jedne strane, rascep što ga fantazmagorično izaziva u stvarnom svetu - uznemirenje, nelagodnost, strepnju i strah. S druge strane, fantastika je čežnja za apsolutnim, transcendentnim stanjem koje ukida nevolje, strah i smrt i vraća predstavu slobode i oslobođenja od racionalnog prosuđivanja, koje se po pravilu kad-tad svede na spoznaju apsurdnosti življenja. Dok je u romanu Doktor Aron težište bilo na tzv. folklornoj fantastici, u romanu Tamo daleko fantastika se usložnjava, i poprima čas razmere tzv. čiste fantastike, potom poetske fantastike, donekle i naučne fantastike s klasičnim elementima „čudesnog putovanja“, zatim delirične i socijalno-utopijske fantastike, i na kraju eruditnog onirizma koji je rezultat znanja i lektira.
Simbolički i metaforički naboj savršeno jednostavnog naslova najnovijeg Draškovićevog romana, krajnje je višeznačan i indikativan. Naslov čuvene pesme koja je oplakala sudbinu dedine vojske, na koju je i posle jednog veka s pravom ponosan glavni junak, razlistava se u romanu u sve moguće vrste emotivnih, prostornih, vremenskih, psiholoških i kosmičkih daljina. Sve je „tamo daleko“, bilo i ostalo za Vidana Maksimovića, koji je, od dedinih priča i očeve smrti, u detinjem mozgu sklapao svoju istinu o istoriji i svetu kao tragičnu igricu, da bi s nerazrešenim pitanjima prevalio sedamdesetu „tamo daleko“, odakle su mu dve zemlje u kojima je proveo život „tamo daleko“, kao što su mu i žena i kćerka „tamo daleko“, u Kanadi. I u snovima, koji su mu pretumbali sudbinu običnog čoveka, otišao je „tamo daleko“, u svemirske beskraje, da bi se vratio sa krhotinama sećanja kojima opet nedostaje ključni element da se tajna slagalice okonča.
Načinivši korak dalje od Doktora Arona, u smislu produbljivanja i preispitivanja prostora književne imaginacije, Drašković se zapravo vrtoglavo, izazovnije nego što to može klasični realizam, približio i istorijskoj i umetničkoj istini o nama, nekadašnjima i sadašnjima. Istovremeno, umnožio je i pitanja pred kojima nije mudro zatvarati oči i um, što i jeste cilj svakog respektabilnog književnog stvaralaštva.