Tamerlan mora umreti

20.04.07

Poznata škotska književnica Luiz Velš juče je izdvojila nekoliko sati da iz Novog Sada, sa Prvog međunarodnog festivala proze, dođe i u Beograd. U Biblioteci grada Beograda upriličen je razgovor Luiz Velš i naše književnice Mirjane Đurđević koja, takođe, piše intrigantnu prozu sa krimi zapletima, a u razgovoru je učestvovao i Predrag Šaponja, prevodilac romana „Mračna komora” i „Tamerlan mora umreti” Luiz Velš, koji su objavljeni u zrenjaninskoj „Agori” 2005. godine.

Luiz Velš je prošle godine objavila roman „Trik sa metkom”, koji je već preveden na sedam jezika i po kojem će uskoro biti snimljen film.

Nije neobično što Luiz Velš privlače tajne i krimi zapleti u istorijskom kontekstu, jer je diplomirala istoriju na Univerzitetu u Glazgovu, a jedno vreme je radila u antikvarnicama i knjižarama. Prema rečima Predraga Šaponje, roman iz elizabetanskog doba „Tamerlan mora umreti” (2004), Luiz Velš je uobličila kao fiktivni dnevnik Kristofera Marloa, dramskog pisca, pesnika i špijuna 16. veka, koji se u tri dana sukobio sa svemoćnim službenicima monarhije, izdajom i osvetom, u potrazi za Tamerlanom, ubicom koji je pobegao sa stranica njegovog najkrvavijeg komada.

– Pišući ovaj roman krenula sam od Marloovog dela koje me je oduvek privlačilo. Marlo je bio pesnik koji je napisao neke od najlepših ljubavnih stihova na engleskom jeziku a, s druge strane, autor je pozorišnih komada sa neobično mnogo nasilja. Taj kontrast za mene je bio prilično intrigantan. U drami o Tamerlanu prikazao je zlikovca koji nije kažnjen za svoja nasilnička dela. Iako je Marloova slika ljudske prirode optimistična, on je bio svestan da zlo u svetu ne biva kažnjeno. I njegov život bio je fascinantan, ali nam je poznato samo nekoliko činjenica. Živeo je u vreme velike represije, ksenofobije i straha od epidemije kuge, ali i u doba kada je umetnost bila u zenitu. Viđao je odsečene ljudske glave, a ipak se odlučno suprotstavljao represiji. Istorija je po mom mišljenju relevantna samo ukoliko ima dodira sa našim vremenom, rekla je Luiz Velš.

O počecima svog proznog stvaralaštva gošća Beograda rekla je:

– Imala sam više sreće sa kratkim formama. U početku sam želela da pišem kao Džejms Keldon, a onda sam shvatila da njemu to bolje ide i pronašla sam svoj glas.

Naše pisce uvek zanima kakva je potpora države književnicima u inostranstvu, i od naše gošće saznali smo da u Škotskoj država podržava pisce, ali da fondovi imaju svoje granice.

– Za svoj prvi roman imala sam materijalnu podršku Škotskog umetničkog saveta, od koje sam mogla da živim godinu dana. Za sada mogu skromno da živim od pisanja, moje knjige prodaju se u tiražima od oko 200 hiljada primeraka, ali sledeće godine svakako ću naći posao. U Škotskoj većina pisaca teško može da živi samo od pisanja, ukoliko ne pripada manjini hit autora – rekla je Luiz Velš koja trenutno boravi kao stipendista u nemačkom gradu Bambergu, piše novi roman savremene tematike i dramu „Prekrivač” za Škotski nacionalni teatar.

M. Vulićević


Dnevnik
20.04.2007.

LUIZ VELŠ: Taksi za književne prijatelje

U ovaj deo sveta, baš tako nam je rekla, škotska spisateljica Luiz Velš (1965) prvi put je došla jesenas kao gošća prvog Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu.Ovdašnji čitaoci su je već upoznali preko njenih romana „Mračna komora“ i „Tamerlan mora umreti“, koje je na srpskom objavila zrenjaninska „Agora“. Velšova je godinama objavljivala pripovetke i članke po britanskim časopisima, a književnu slavu je stekla 2002. prvim romanom „Mračna komora“, koji je proglašen za najbolje prozno ostvarenje te godine u Velikoj Britaniji. Od tada je objavila nekoliko romana i drama, koji su prevedeni na 19 jezika.

Pomenuta dva naslova na srpskom, pripadaju žanru trilera, ali onih koji zaista teraju na dugo razmišljanje. Književna kritika za „Mračnu komoru“ kaže da je neulepšana slika savremenog Glazgova (u kome spisateljica živi), da je elegična, emotivna i elegantna knjiga.“Tamerlan mora umreti“ radnjom je smešten u elizabetansku Englesku, „gde su crkva i politika toliko isprepletene kao seks i smrt“.

Odlomke svoje proze Luiz Velš je čitala u Kulturnom centru Novog Sada, a održala je i predavanje studentima Filozofskog fakulteta.Govorila im je o Robertu Luisu Stivensonu, jednom od škotskih klasika.NJegov najpoznatiji roman-“Doktor DŽekil i gospodin Hajd“, došao mu je iz sna. Stivenson je napisao i esej o snovima, a Velšova žali što nije moguć njegov susret sa Miloradom Pavićem, jer bi imali mnogo zajedničkih tema. Zanimalo nas je sa kakvim je predznanjima o domaćinima stigla u Srbiju.

-Poznato mi je da je iza vas težak ratni period, ali ja nisam od onih koji predstave o ljudima stvaraju na osnovu medijske slike- rekla je naša sagovornica. - Ozbiljni ljudi ni ne sude drugima, ako nisu, kao ja, dovoljno upoznati sa vašom istorijom i aktuelnom političkom situacijom. Raduje me što sam ovde, među piscima iz različitih zemalja, a još više što me je književna publika primila sa simpatijama i razumevanjem. Utoliko više što se moja dva romana ovde čitaju. Moram da priznam da u Škotskoj nikada nisam videla da neko drži u ruci moju knjigu, da je čita, na primer u autobusu ili u kafiću.

Pisanje – stvar talenta

- Profesor kreativnog pisanja u suštini ne može da nauči studenta kako da piše, objašnjava ona.To je, pre svega, stvar talenta.Moja uloga na tom kursu je bila da podstičem razgovor o tekstovima koje su napisali, da im ukazujem na dobre literarne primere.I naravno, da ih učim da neguju sopstveni stil.
Drago mi je da su te kurseve pohađale mnoge žene-pisci. Takođe i ljudi koji su prvi iz svoje porodice stekli univerzitetsko obrazovanje, što je dalo podstreka mnogima iz nižih socijalnih slojeva da se late pera.

Luis Velš ne doživljava sebe kao književnu zvezdu. Skromno kaže da je Škotska mala zemlja i da je u njoj lakše postati poznat nego u drugim, velikim državama.Mnogo je pisaca i (škotskih) institucija koje ih pomažu, ali za autora nije dobro da razmišlja o eventualnoj slavi. NJegov posao je-da piše što bolje.-Neki čitaoci su mi rekli da su moji romani baš grozni- otkriva Velšova. - Nisam se ljutila, naravno, ukusi su različiti. Mene raduje da su mišljenja podeljena i to se događa sa svakom mojom knjigom, što je dobro.

Ona često odlazi na književne festivale, ali se najradije seća Edinburga, gde je prvi put otišla kao dete, da čuje svoje omiljene pisce. Tako je videla američku spisateljicu Maju Angeli, čije knjige i danas obožava. Već tada je zamišljala da će biti književnica.

- Danas je edinburški- veliki, međunarodni književni festival, koji se održava svake godin- kaže Velšova.- Sve književne festivale doživljavam i kao priliku da steknem nove prijatelje širom sveta, što ponekad ima i praktične koristi.Pre dva meseca bila sam u Australiji. Izašla sam iz hotela, ali nisam uspela da dobijem taksi, a veoma sam žurila. Pojavio se jedan, a u njemu je već sedeo putnik; prepoznala sam čoveka koga sam upoznala u Kanadi, na jednom književnom druženju. Povikala sam:Hej, Roberte, mogu li da se vozim sa tobom? Tako sam stigla na vreme, zahvaljujući književnom prijateljstvu.

Luiz Velš je dugo pre spisateljske karijere bila prodavačica knjiga. Nakon završetka postdiplomskih studija iz kreativnog pisanja, taj predmet je počela da predaje na Univerzitetu Sent Endruz u Glazgovu.Tada je shvatila da bi zaista mogla biti pisac-“možda ne najbolji, ali ni najgori“.Od 2004. je slobodna umetnica, a trenutno je na stipendiji u Bambergu (Nemačka), gde piše dramu za Škotski nacionalni teatar.

Radmila Lotina

13.04.07

VEĆ prvi roman škotske spisateljice Luiz Velš (1965), "Mračna komora", dočekan je pohvalama. Delo je ovenčano nagradom "Saltajer" za najbolje prozno debitantsko ostvarenje 2002. godine u Velikoj Britaniji, kao i nagradom Udruženje pisaca kriminalističkih romana, do sada je prevedeno na 18 jezika i prodato u 150.000 primeraka. Uspeh je ponovila i sa drugim romanom "Tamerlan mora umreti", u kojem se opisuju poslednja tri dana života slavnog engleskog dramskog pisca iz 16. veka Kristofera Marloa.

Obe knjige objavila je kod nas zrenjaninska "Agora", a naša čitalačka publika imaće priliku da se susretne sa Luiz Velš, na novosadski Međunarodni festival proze koji će se održati od 17. do 20. aprila. Uoči dolaska poznata spisateljica koja živi u Glazgovu, gde predaje kreativno pisanje dala je ekskluzivan intervju za naš list.

Na kraju romana Tamerlan mora umreti napominjete da ste ga napisali po porudžbini vlasnika izdavačke kuće Džejmija Binga. To, sigurno, nije bio jedini motiv zbog koga ste se prihvatili ove teme?
- Kada mi je Džejmi Bing predložio da napišem jedan iz serije romana o danas mrtvim književnicima, u mojoj glavi kao da se upalila sijalica. Interesovanje za život i delo Kristofera Marloa, pesnika, dramskog pisca i špijuna gajila sam još od tinejdžerskih dana. I danas se divim njegovoj sposobnosti da piše o ljubavi i njegovom neustrašivom opisu nasilja, pogotovo u drami Tamerlan Veliki. Fascinira me kontrast te dve teme i briljantnost s kojom ih prikazuje.

Kristofer Marlo je izuzetno protivrečna ličnost. Sigurno nije bilo lako predstaviti ga?
- Čovek mora da se divi pesniku i dramatičaru koji je istraživao teške teme u doba kada je zbog njih, i to bukvalno, mogao da izgubi glavu. Dok je Marlo šetao Londonom, video je odrubljene glave, nabijene na šiljke ograda na svakom mostu. Znao je da rizikuje da doživi istu sudbinu,ali ipak rizikuje. Sve vreme sam iznova iščitavala njegova i dela njegovih savremenika.

Čitaoce impresionira i način na koji ste oživeli vreme elizabetanske Engleske, doba puno nesigurnosti, špijuna i potkazivača, pa i nastranosti...
- Mogu se povući mnoge paralele između elizabetanske Engleske i današnjih vremena. Bilo je to doba velikih naučnih otkrića i umetničkih dostignuća,ali i vreme religiozne netrpeljivosti i političke nestabilnosti, kada imigranti nisu bili dobrodošli, a pandemija Crne smrti je svima ulivala strah. Bilo je to vreme kada je biti drugačiji moglo da predstavlja smrtnu presudu. U glavi mi se stalno vrti slika finog baršuna bačenog u blato.

I Vaš prethodni roman Mračna komora prepun je mračne atmosfere, ovoga puta Glazgova poslednje decenije 20.veka. Kao da nemate baš mnogo uzvišeno mišljenje o ljudskoj prirodi?
- Naprotiv, veoma verujem u ljudsku prirodu. Glazgov je grad u kojem sam pre dvadeset godina odabrala da živim. Naš grad je žao mi je što to moram da kažem prestonica ubistava u Evropi. Volim svoj grad, ali pošto ne radim u glazgovskom turističkom birou, bez oklevanja umem da se suočim sa njegovim manje lepim licem. No, verujem da sam u svojim knjigama predstavila i njegove predivne parkove, svetski značajne fakultete i dobroćudne i trpeljive ljude, koji su najfinije blago Glazgova.

RAD U KNjIŽARI

DUGO godina radili ste kao trgovac u knjižarama i antikvarnicama. Da li je to uticalo da se opredelite za pisanje?
- Moj rad u knjižari može se porediti sa poslom mladih glumaca i reditelja, koji često honorarno rade kao razvodnici u bioskopima i pozorištima, ili na biletarnici. Prosto sam želela da budem što bliže izvoru književnosti koja me je fascinirala, mada još uvek nisam bila spremna da i sama pišem, ili, bolje rečeno, jesam pisala ali dugo vremena nisam u tome bila dobra!

Dragan BOGUTOVIĆ