Talog

22.09.12 e-novine.com

Nisu ni DJ Max, ni Mladić, ni Karadžić, ni Šešelj, ni Milošević, ni svi oni koji i dalje šetaju slobodno i nekažnjeno nikakva bića sa natprirodnim moćima, niti im je baba prenela tajne staklenog srpa uz pomoć bajalica. Naprotiv, oni su se napajali ideologijom srpstva i čekićstva koju im je servirala SANU svojim Memorandumom, kao i razni drugi nacionalno svesni kulturni poslenici i pseudopisci, a čije su knjige kao i javno delovanje takođe patili od nedostatka urednika, pa je glupost mogla da prođe kao mudrost, a laž kao istina. Međutim, dok se Obrenović u svom romanu hvata u koštac sa posledicama njihovog delovanja, makar na metaforičkom planu, oni i dalje glavinjaju kroz javni prostor, bez urednika, bez ikoga da im kaže da je vreme da prestanu, konačno, bez nade da će odgovarati za svoju neodgovornost
Ovdašnja književnost pati od hroničnog nedostatka dobrih urednika. Nije da ih nema uopšte, ali načelno nedostaju, i to mnogo. Možda bih mogao da nabrojim dve-tri vredne osobe koje se zaista bave ovim poslom, ali više od toga, čak ni uz pomoć magičnog štapića, nikako. Da razjasnim šta se podrazumeva kad kažem dobar urednik: štrihovanje teksta i čišćenje istog od suvišnog materijala, čitanje i sređivanje teksta u kojem ne smeju da se pojavljuju materijalne i logičke greške, rad na motivaciji likova, odnosno na temama koje tekst pokreće, dramaturška obrada teksta, odnosno rad na dinamici narativa. Nije ovo teško i ne zvuči suviše komplikovano, zar ne? Međutim, problem sa ovdašnjom književnošću i njenim urednicima je što bi se pod ovakvim uslovima rada produkcija svela na razumnih dvadesetak proznih ostvarenja godišnje, a ne na sto i više koliko ih se svake godine pojavi. Onda bismo mogli zaista da govorimo o kvalitetnoj književnosti i iza svakog romana bismo mogli da stanemo svi, bez obzira na njegove ideološke probleme. Međutim, loša produkcija je posledica, kao što nam iskustvo govori, nedostatka uredničke hrabrosti da se vrate tekstovi, izloženosti raznim vrstama pritisaka i interesne umreženosti koja ih tera da objave knjige etabliranim autorima bez obzira na kvalitet i, konačno činjenice da bi, da rade svoj posao predano i prilježno, ostali bez produkcije. Zbog svega ovoga srbijanska književnost gubi, ali to nije čudno jer slika književnosti je slika društva, pa je hiperinflacija pisaca posledica hiperinflacije neodgovornosti i neznanja od kojih ovo društvo sistemski boluje.
Jedna od knjiga koja je očajnički zahtevala urednički rad na tekstu je roman Željka Obrenovića Talog. Poznat kao koautor Srpskog psiha, romana koji je na neki način zajahao na talasu kvalitetnije žanrovske književnosti čiji su predvodnici svakako Goran Skrobonja i Oto Oltvanji, Obrenović se u novoj knjizi koristi kombinacijom tvrdog krimića i fantastičnog horora. Nije baš moja šoljica čaja, ali ako je tekst kvalitetan, žanr ne može da smeta, naprotiv. Međutim, sa Talogom to nije slučaj. Osnovni problemi ovog narativa su „samo“ motivacija i dramaturgija, sve ono što u jednom žanrovskom tekstu mora da se podrazumeva da bi uspeo da vas zavede. Mišljenja sam da je autor tek delimično kriv za te propuste. Naime, poznato je da se autor/ka od svog teksta teško odvaja, odnosno da mu/joj je nemoguće da stvari sagleda iz bezinteresne perspektive, hladnom glavom i koliko je to moguće objektivno. Gotovo da mogu da tvrdim da Željko Obrenović, koliko god načitan, obrazovan i talenotvan bio, nije mogao da napiše bolji roman bez pomoći nekoga ko bi se o tekstu brinuo iz drugog ugla a on tu pomoć, ako je suditi po impresumu knjige, nije imao. I šta onda očekivati?
Problem koji je dodatno zakomplikovao stvari jeste izbor protagonistkinje i naratorke Jovane. Jasno je da je pokušao da oneobiči svoje izlaganje ženskom stranom gledanja na stvari i da je hteo da „detektivku“ prikaže ranjivijom i emotivnijom nego što bi to bio slučaj da je izabrao nekog tipičnog Marloua ili Sema Spejda. U tom smislu je možda i jasno njeno oklevanje da započne sa istragom na koju se, sudeći po tekstualnim informacijama, čeka nekih šest meseci nakon „ubistva“. Iz ovog pogrešnog izbora perspektive proizlazi i činjenica da autor zaista ne zna kako da popuni vreme i da je jedino što o ženskoj psihologiji i seksualnosti zna pokupljeno iz časopisa tipa Cosmopolitan, Elle ili Bazar. Pored toga, Jovana je opsednuta pušenjem i njena nikotinska zavisnost dobija komične razmere jer kao da mora da svedoči gotovo o svakoj zapaljenoj cigareti. Naravno da ne mora, ali to valjda treba da ilustruje njenu rastrojenost. Konačno, njeno delovanje i istraga puni su nelogičnih i neobjašnjivih postupaka, ali čak i kada je Jovanino ponašanje jasno, onda je scena došla ili prerano ili prekasno. Staro je pravilo da se dobar detektivski roman zasniva na mudro odabranoj perspektivi, na jasnoj motivaciji i preciznoj dramaturgiji koja nam otkriva zločin i/ili motive na najzanimljiviji način. Talogu Željka Obrenovića kao da je sve to izmaklo, kao da je roman pomeren iz fokusa za nekoliko mernih jedinica i stalno vam se čini da je ono što je zanimljivo u onim površinama slike koje su mutne i nejasne.
Zaista mi nije jasna potreba da se u jedan žanrovski obrazac umeša drugi. Kao što je to učinio i Oltvanji u Crnim cipelama i Kičmi noći, tako i Obrenović krimiću dodaje primese fantastičnog horora. Naime, sasvim je moguće objasniti zlo ljudskim merilima. Bar smo ga se u lokalnim okvirima nagledali. Činjenica da je negativac simboličnog imena Gabrijel vežbao zlo nad devojkama u Istočnoj Bosni i i da je nastavio to da čini i po povratku sa ratišta, kao i da se upravo zbog toga i obogatio, dovoljan je motiv za obračun sa njim. Međutim, kao da to nije dovoljno. Zlo mora da bude iskonsko, mora da bude arhetipsko, izvučeno iz mračnih odaja mitskog. Nisu ni DJ Max, ni Mladić, ni Karadžić, ni Šešelj, ni Milošević, ni svi oni koji i dalje šetaju slobodno i nekažnjeno nikakva bića sa natprirodnim moćima, niti im je baba prenela tajne staklenog srpa uz pomoć bajalica. Naprotiv, oni su se napajali ideologijom srpstva i čekićstva koju im je servirala SANU svojim Memorandumom, kao i razni drugi nacionalno svesni kulturni poslenici i pseudopisci, a čije su knjige kao i javno delovanje takođe patili od nedostatka urednika, pa je glupost mogla da prođe kao mudrost, a laž kao istina. Međutim, dok se Obrenović u svom romanu hvata u koštac sa posledicama njihovog delovanja, makar na metaforičkom planu, oni i dalje glavinjaju kroz javni prostor, bez urednika, bez ikoga da im kaže da je vreme da prestanu, konačno, bez nade da će odgovarati za svoju neodgovornost.
Vladimir Arsenić

05.09.12 Popboks

U kratkom razmaku u knjižarama su se pojavila dva romana koji ponosno nose odrednicu koje se mnogi pisci u Srbiji pribojavaju: žanrovski. Talog i Supermodel za ubistvo, svaki na svoj način, donose nešto osvežavajuće u okviru domaćeg kriminalističkog romana, nešto autentično srpsko. Mračno, naravno, ali i uzbudljivo

Pavle Zelić

Željko Obrenović je ovdašnjim ljubiteljima jednog drugog žanra, horora, poznat po svom prvom romanu Srpski psiho (Laguna, 2007), koji je napisao zajedno sa Aleksandrom Ilićem. Verica Vinsent Kol pak iza sebe ima već dva romana, Greh, gnev i grad (Karganović, 2007) i Magični teatar ljubavi i smrti (Laguna, 2010) i bila je dosledna kriminalističkom romanu. Iako su napisali po motivima dijametralno suprotne knjige, zaplet i doslednost žanrovskim obrascima ih izdvajaju i kvalifikuju za zajedničku analizu.
Pripadnost žanru je na stranim književnim tržištima preporuka a ne žig kakvim ga ovde smatraju. Bilo da je u pitanju stari dobri SF ili najnovija izmišljotina po imenu „young adult“, oznaka žanra podrazumeva skoro sigurnu publiku, istaknuto mesto na polici koja nosi odgovarajuću odrednicu, ali i žestoku konkurenciju sa kolegama, da ne pominjemo tek borbu oko prava na eventualne ekranizacije i druge za ovdašnje podneblje i dalje nedostižne ambicije. Naravno da i u žanrovskoj književnosti ima smeća, kao i u glavnotokovskoj uostalom, ali se ovde ono ne može sakriti pod raznim pseudointelektualnim maskama. Horor treba da vas uplaši, ljubić razneži, a krimić natera da se do poslednje stranice pitate „ko je ubica“. Nije baš tako jednostavno, naravno, ali nedostatak visokoumetničkih pretenzija može da bude oslobađajući za pisca, kao što se da videti i na ova dva primera.
Obrenović svoj roman smešta među polusvet Beograda, u mračne senke parkića u kojima se diluje smrtonosna droga, naslovni „talog“. Junakinja Jovana po svaku cenu želi da identifkuje onog koji je na podmukao način ubio njenog dečka Andreja i rizukuje mnogo, ne samo svoj već i živote svih bliskih i dragih ljudi da bi u spirali prevare, nasilja i smrti došla do poslednjeg kruga Pakla u kojem je čeka njen lični, vrhovni demon. Prateći klasičan detektivski put, pisac i njegova beskompromisna heroina istovremeno zadiru u teme koje su daleko izvan osnovne potere, a smeo i neočekivan upliv jednog drugog žanra izdvaja ovaj roman iz uobičajenih šablona. Poseban kvalitet Obrenovićeve proze su živi dijalozi i britke rečenice koje imaju zavodljiv ritam, bilo da prate pesničenje ili seks, a na piščevom blogu se može otkriti i koliko ima i stripovskog pristupa u romanu.
Nasuprot mračnom Talogu, Supermodel za ubistvo se odigrava pod sjajem reflektora, u poznatom konceptu „reality show“ emisije u kojoj se grupa atraktivnih devojaka takmiči za prvo mesto i šansu da postanu naslovni supermodel. U industriji koja je poznata po zabadanju noževa u leđa, deluje skoro logično da se neko odvaži i na prenese tu metaforu na bukvalni plan. U trenutku kada jedna od takmičarki nestane, a zatim bude i pronađena mrtva, na scenu stupa tandem privatnih detektiva u sastavu Andrej Avakumović Kum i Alina Gajdabrus. Idući u korak sa Lašonovom Milenijum trilogijom, ovaj par neprilagođenih individualaca ima težak zadatak da se infiltrira u kuću „velikog brata“, a zatim i razbija glavu nad opasnim incidentima koji se gomilaju uprkos svim naporima da zaštite manekenke. Za razliku od Obrenovića koji u jednom trenutku ipak identifikuje počinioca osnovnog zločina kako bi nas pripremio za završni obračun, Vinsent Kol nas ne pušta do samog kraja, davajući ipak šansu promoćurnijim čitaocima da pokušaju i sami da razotkriju celu zaveru.
Pojedinačno, ali i zajedno, Talog i Supermodel za ubistvo su vredni predstavnici žanra koji trenutno dominara po prodaji u svetu. Da li će u sredini koja uspeh ne oprašta oni biti predvodnici i glas nečeg novog, zdravog i aktuelno relevantnog trebalo bi da odluče ipak čitaoci i niko drugi.