01.01.00
NIN
21.04.2000.
Đorđe Randelj "Tajno društvo zatočnika knjige"
Onirički let u mestu
Gde bi nam bio kraj - vajkali smo se, pomalo u šali a misleći ozbiljno, tamo negde šezdesetih i sedamdesetih - da su u članstvu našeg, književničkog udruženja, novinari kakav je, recimo, Đorđe Radenković. Beše ih, u to doba poratno i predratno, prilično; u rečenom članstvu im je bilo mesto pre no polovini "registrovanih". Imali smo, razume se, u vidu one tekstopisce koji su, prilikom predstavljanja, obično imenovani kao novinari i publicisti. (Ovo drugo zvanje je, biva, različito i više od prvog!) Da je novinar Đorđe Randelj (1954) tada pisao, sva je prilika da bismo i njega imali u vidu, utoliko pre što piše knjige o knjigama. Sklopljena od jedanaest tekstova, najnovija je - kako autor veli - najvećma rezultat "pričanja o knjigama" u emisijama novosadskog Radija 021.
Knjiga je, dakle, neposredan povod ovim tekstovima - bilo da je reč o zanosima strasnih čitača, o Nobelovoj nagradi "nepoznatom" piscu, sajamskim priredbama, novosadskim knjižarama i knjižarima, novim delima ili ponovljenim izdanjima, o Bibliji kao "knjizi nad knjigama" - ona je i njihov predmet, uže ili šire razgranat. Najčešće šire, jer Randelj veruje da se ceo svet svodi na knjigu, pa je "govor o knjizi", budući traganje za jedinom istinom o stvaralaštvu i saznanju, zapravo "govor o celom svetu". Reći će to da se spisateljski postupak njegov (sam autor ga najbolje objašnjava) sastoji "u tom lutanju između sažimanja i prostiranja (...), u tom očiglednom pulsiranju od opšteg ka posebnom i od posebnog ka opštem, u dedukcijama i rikvercu njihovom". Na prirodu ovog postupka, još pouzdanije čini se, upućuje naslov teksta "Onirički let u mestu".
Ništa lakše no konstatovati da su Randeljovi tekstovi - svrstali ih mi u književno novinarstvo, ili u esejistiku, ponajmanje je to važno - u znatnoj meri eklektički. U stvari, množina citata, likova i epizoda iz domaće i strane književnosti, asocijacija što ka njima vode i razmišljanja koja od njih kreću, funkcionišu u ostvarivanju nove celine. Novog pisma nastalog drugačijim povodom i razvijenog tako da biva i autohtono i autonomno. Dabome, ne tuguje Randelj uzalud za postmodernizmom koji je - kako reče - bio, trajao i završio se. Jedini je, po njegovom mišljenju, bio kadar da se uplete u životne priče voljenih književnih junaka i voljenih pisaca s kojima vekujemo. Da u njima interveniše iz osnova menjajući ishode koje su im zadana sudbina i život odredili. I ako nam se, kao kad govor ide o "knjizi nad knjigama", pričini da manje-više sve već znamo, naše se "znanje" zaustavlja na faktografskom sloju pripovedanja. Strast pisanja proizvodi novi tekst, a on nove učinke i sebi svojstven čitalački doživljaj.
Ne samo da podrazumeva, govor o knjizi kao svetu nalaže angažman stvarnošću. Randelj mu se, uostalom, nije ni odupirao: postoji ona (stvarnost) u tekstu i u podtekstu njegove knjige. Baš kao što je uznošenje knjige gradirano kako bi kulminiralo u eseju o Svetom pismu, komentarisanje i promišljanje stvarnosti postupno dobija u naponu. Događaj s knjigom u vezi neposredan je (novinski) povod završnom tekstu "Blitvo, zavičaju moj, ti si kao bolest!" - njegov predmet je knjiga kao stvaralačka sublimacija dolazeće, ali i ponovljive stvarnosti. U ovom slučaju naše, rugobne i tegobne, sramne. Slučilo se, naime, nedavno da jedno dete, u senćanskoj školi, za odličan uspeh bude nagrađeno Krležinom knjigom Hrvatski bog Mars. S razloga koji se mogu zamisliti, knjiga je vraćena darodavcu. Novinsku priču Randelj preobraća u književni tekst, citatima iz Krležinih dela zorno pokazuje da su u ovom istorijskom času mogla biti pisana. Da užlebljenost u negdašnje vreme za veliku knjigu nije ograničavajući faktor.
Đorđe Randelj ne krije da je Kazimjež Brandis njegov "možda jedini favorit" u celokupnoj savremenoj evropskoj književnoj esejistici i misli o književnosti i društvu. Reper je, nema sumnje, pravi, smer koji ka njemu vodi s razlogom je odabran. Valja, međutim, još nešto reći: da književnost, kako Andrić tvrdi, a Randelj ga citira, voli one koji vole nju, dosta je izvesno. Ovom je privrženiku ljubav uzvratila darujući mu sposobnost da je na sopstvene čitaoce štedro i plodotvorno razdeli. Ako smisao i nada ovde još postoje, prirodno bi bilo da se, posle Randeljovih tekstova, članstvo društva zatočnika knjige vidno uveća... Malo li je?!
Bogdan A. Popović
01.01.00
Danas
03.11.1999.
Knjiga o knjigama
Zapisi ushićenog čitaoca
Djordje Randelj: "Tajno drustvo zatocenika knjige", Matica srpska, Novi Sad 1999.
Kad neko udje u knjizevnost preko novina(rstva), o njemu se jos dugo govori iskljucivo kao o novinaru, a ne knjizevniku. Takva sudba prati i Djordja Randelja (1954), koji je od 1990. godine objavio osam knjiga. Mada je veci deo njihovog sadrzaja prethodno stampan u novinama, bilo da je rec o reportazama sa Kosova ili nedeljnim hronikama o stanju duha, to nisu prilozi za jednokratnu upotrebu. Receno pogotovo vazi za najnoviju knjigu, objavljenu kod najstarijeg i najeminentnijeg izdavaca u Srba. Po sredi su eseji, prvobitno namenjeni slusaocima popularnog nezavisnog novosadskog radija "021".
Posto mu je postalo tesno u novinama, gde se smatra nepristojnim pisati priloge duze od sto redaka, on se opredelio za radio i odmah prekrsio njegova pravila, citajuci nedeljom o backom rucku eseje od desetak stranica. Tema njegovih razmisljanja su knjige i njihovi sa/stvaraoci, napose pisci, ali i izdavaci, prodavci i, konacno, citaci. Za razliku od kriticara (racionalni pristup), piscu je dopusteno da se prepusti osecanjima, da bezmerno voli, da se neumorno divi i odusevljava procitanim. Teoreticar knjizevnosti svoje stavove izlaze jezikom nauke. Knjizevnik govori u prvom licu jednine, pa moze mirne duse nazvati Lorensa Darela svojim kolegom, svog kolegu Svetislava Jovanova - premudrim, Milevu Maric-Ajnstajn svojom Kacankom, a sebe u drustvu dragih mu pisaca - ushicenim provincijalcem. Kritike, konacno, citaju samo poneki pisci i kriticari.
Randelj se svojim esejima o zatocenicima knjige obraca onima koji ne traze naucno objasnjenje, ali vole da procitaju lepu rec o piscima i knjigama koje su i njima drage. U vreme vladavine prostih iskaznih recenica, siromasnih duhom i izrecenih kafansko-pijacnim jezikom, Randelj nudi razgranatu misao, misaonu duhovitost i jezicnu raskos. U vreme vladavine zla i zlih on nudi zanos zaljubljenika i prijateljsku toplinu. Ne mora se svakom dopasti sto je on uvek lican i sto je prisutan gotovo na svakoj stranici.
Medjutim, upravo prisnoscu s kojom se odnosi prema piscima on nastoji da uveri citaoca, kojeg je pretvorio u sagovornika, da u knjigama ima neceg izuzetno vaznog. Ko nije citao Krlezin Banket u Blitvi, Dimicevog Tolu Manojlovica, Kanetijevu Zaslepljenost ili neku od knjiga Vojislava Despotova, mozda je upravo posle Randeljevih "casova knjizevnosti" na "Radiju 021" pozeleo da prelista neku od hvaljenih knjiga. A autor i ne krije da je ove radio-eseje pisao upravo s namerom da objasni "da je citanje najveca radost koja moze da zadesi coveka, radost ravna igri sa decom i ljubavi sa zenom".
