Prvo poglavlje
Noću bih ležala u krevetu i gledala predstavu: pčele kako se provlače kroz pukotine u zidu moje spavaće sobe, uz taj zvuk nalik propeleru, visoko zzzzzz koje mi zuji po koži. Gledala sam njihova krila kako svetlucaju u mraku kao komadići hroma i osećala kako mi u grudima narasta čežnja. Sam njihov let, to što nisu čak ni tražile cvet, već samo letele da bi osetile vetar, cepao mi je srce nadvoje.
Preko dana sam ih čula kako se probijaju kroz zidove moje sobe – zvučale su kao loše podešen radio u susednoj prostoriji – i zamišljala sam ih kako iznutra pretvaraju zidove u saće, i kako iz njih samo što nije pocurio med za mene.
Pčele su došle u leto šezdeset i četvrte, leto kada sam napunila četrnaest godina, i kada mi se život otkačio i odleteo u potpuno novu orbitu, i to mislim najozbiljnije, potpuno novu orbitu. Kada se prisetim svega, hoću da kažem da su mi pčele poslane. Hoću da kažem da su se pojavile kao što se anđeo Gavrilo prikazao Devici Mariji, da su pokrenule događaje o kojima nisam mogla ni da sanjam. Znam da je uobraženo porediti moj mali život s njenim, ali imam razloga da verujem da joj to ne bi smetalo; o tome ću kasnije. Zasada je dovoljno reći da, uprkos svemu što se desilo toga leta, i danas osećam nežnost prema pčelama.
Prvi jul, 1964, ležim u krevetu, čekam pčele da se pojave, mislim o onome što mi je Rozalin rekla kada sam joj ispričala o njihovim noćnim posetama.
„Pčele se roje pred smrt“, rekla je.
Rozalin je radila za nas od smrti moje majke. Moj tata – koga sam zvala Ti Rej, zato što mu „tata“ nikada nije pristajalo – doveo ju je iz svog voćnjaka, gde je radila kao beračica breskvi. Imala je široko, okruglo lice i telo koje se iz vrata širilo kao šator, i bila je tako crna da se činilo kao da se iz njene kože širi noć. Živela je sama u maloj kući zavučenoj u šumu, nedaleko od nas, i svakog dana je dolazila da kuva, čisti i meni zamenjuje majku. Sama Rozalin nikada nije imala dece, tako da sam ja poslednjih deset godina bila njeno omiljeno zamorče.
Pčele se roje pred smrt. Stalno je imala tako neke lude ideje, i ja sam se trudila da na njih ne obraćam previše pažnje, ali sam o ovoj razmišljala dok sam ležala, i pitala sam se da li su došle zbog moje smrti. Iskreno, ta pomisao me nije preterano uznemiravala. Te pčele, sve do poslednje, mogle su da se spuste na mene poput jata anđela i izubadaju me nasmrt, i to ne bi bilo najgore što može da mi se desi. Ljudi koji misle da je smrt nešto najgore pojma nemaju o životu.
Majka mi je umrla kada mi je bilo osam godina. To je jednostavno životna činjenica, ali kada god bih to spomenula, ljude bi naprasno počele da zanimaju zanoktice, ili neke daleke tačke na nebu, i pravili bi se da me ne čuju. Ponekad, međutim, neka brižna duša bi rekla: „Samo zaboravi na to, Lili. Bio je to nesrećan slučaj. Nisi to htela da uradiš.“
Te noći sam ležala u krevetu i razmišljala o smrti i odlasku u raj, gde bih bila s majkom. Srela bih je i rekla: „Majko, oprosti. Molim te, oprosti“, a ona bi me obasula poljupcima i rekla mi da nisam kriva. To bi mi ponavljala prvih deset hiljada godina.
Narednih deset hiljada godina bi mi doterivala kosu. Napravila bi od nje takvu prelepu kulu da bi ljudi po čitavom nebu ostavljali harfe samo da joj se dive. Po kosi se jasno vidi koja devojka nema majku. Moja kosa neprestano štrči na sve moguće strane, a Ti Rej, naravno, nije hteo da mi kupi viklere, tako da sam čitave godine morala da navijam kosu na konzerve Velčovog soka od grožđa, zbog čega umalo nisam počela da patim od nesanice. Stalno sam morala da biram između pristojne kose i poštenog sna.
Odlučila sam da narednih četiri ili pet vekova provedem pričajući joj o tome koliko je jadno živeti s Ti Rejom. On je čitave godine bivao mrzovoljan i nakrivo nasađen, ali posebno u leto, kada je od sumraka do svitanja radio u voćnjaku. Ja sam mu se uglavnom sklanjala s puta. Umeo je da bude dobar samo prema svom psu ptičaru Njušci, koji mu je spavao u krevetu, i koga je češkao po stomaku kada god bi se ovaj izvalio na svoja čupava leđa. Jednom sam videla Njušku kako mu piški na čizmu, a Ti Rej nije ni trepnuo.
Stalno sam tražila od Boga da uradi nešto s Ti Rejom. Četrdeset godina je išao u crkvu, a postajao je samo sve gori. To je Bogu valjda trebalo da nešto kaže.
Strgla sam čaršave sa sebe. Soba je bila savršeno mirna, na vidiku nije bilo ni jedne jedine pčele. Svaki čas sam gledala sat na noćnom stočiću i pitala se šta ih je zadržalo.
Napokon, negde oko ponoći, kada su mi kapci skoro sasvim otežali, iz ugla je počeo da dopire tih i treperav zvuk, gotovo nalik na predenje mačke. Tren kasnije, preko zidova su se pokrenule senke, kao isprskana boja, prelamajući svetlo dok su prolazile ispred prozora, tako da sam im videla obrise krila. Zvuk je narastao u tami, sve dok čitava soba nije treperila, sve dok sâm vazduh nije postao živ i mutan od pčela. Omotale su se oko mog tela, pretvorile me u samo središte uskovitlanog oblaka. Od silnog zujanja nisam mogla da čujem sopstvene misli.
Čvrsto sam stegla pesnice. Nokti su mi utisnuli male polumesece u kožu dlanova. U sobi punoj pčela možete biti nasmrt izbodeni.
A ipak, prizor je bio istinski veličanstven. Iznenada sam morala s nekim da ga podelim, makar jedina osoba u blizini bio Ti Rej. A ako se desi da ga jedno stotinak pčela ubode – pa, žalim slučaj.
Kliznula sam ispod prekrivača i jurnula kroz pčele ka vratima. Probudila sam ga dodirujući mu ruku prstom, isprva lagano, pa onda sve jače i jače, sve dok mu nisam upirala u mišiće, čudeći se kako su tvrdi. Ti Rej je skočio iz kreveta, samo u donjem vešu. Odvukla sam ga ka sobi, dok se on drao kako bi mi bolje bilo da za to imam neki jak razlog, da kuća gori ili nešto slično, a Njuška je lajao kao da smo u lovu na golubove. „Pčele!“ – povikala sam ja. „Roj pčela mi je ušao u sobu!“
Ali kada smo stigli, one su bile nestale, sakrile su se u zidove kao da su znale da on dolazi, kao da nisu htele da svoje letačke vratolomije izvode pred nekim kao što je on.
„Sunce mu žarko, Lili, to nije smešno.“
Dobro sam odmerila zidove. Pogledala sam pod krevet i molila samu prašinu i opruge mog madraca da stvore bar jednu jedinu pčelu.
„Malopre su bile tu“, rekla sam. „Letele su po čitavoj sobi.“
„Jeste, kao i prokleto krdo bizona.“
„Slušaj“, rekla sam. „Čućeš kako zuje.“
Nagnuo je glavu ka zidu i napravio se da je ozbiljan. „Ne čujem nikakvo zujanje“, rekao je i zavrteo prstom kraj slepoočnice. „Mora da su izletele iz te tvoje lude tikve. Probudiš li me ponovo, Lili, izvadiću Martu Vajt, čuješ li me?“
Marta Vajt je bila kazna kakvu je samo Ti Rej mogao da smisli. Smesta sam zaćutala.
Ipak, nisam mogla tek tako da odustanem – i pustim Ti Reja da misli kako sam toliko očajna da izmišljam najezde pčela ne bih li skrenula pažnju na sebe. Tako sam došla na sjajnu ideju da nahvatam pčele u teglu, pokažem je Ti Reju i kažem: „Da vidimo sada, ko izmišlja svašta?“
Moja prva i jedina uspomena na majku jeste dan njene smrti. Dugo sam pokušavala da prizovem neku njenu raniju sliku, makar i trunčicu nečega, kako me, na primer, ušuškava u krevet, čita bajke pred spavanje, ili u neko ledeno jutro kači moj veš pored grejalice. Prijalo bi mi čak i sećanje na nju kako seče prut sa žbuna forzicije da bi me kaznila.
Dan njene smrti bio je treći decembar pedeset i četvrte. Peć je bila toliko ugrejala vazduh da je majka skinula džemper i stajala u majici kratkih rukava, cimajući prozor u svojoj spavaćoj sobi, zalepljen od osušene boje. Napokon je odustala i rekla: „Šta da se radi, izgleda da ćemo morati da se skuvamo.“
Kosa joj je bila crna i bujna, gusti uvojci okruživali su joj lice, lice koje nikako nisam mogla da prizovem, bez obzira na to koliko sam sve ostalo jasno videla.
Pružila sam ruke ka njoj, i ona me je podigla, govoreći da sam prevelika devojčica da me tako diže, ali me je ipak digla. Čim sam joj se našla u naručju, obujmio me je njen miris.
Miris se u meni skrio zauvek, i imao je svu određenost i jasnoću cimeta. Redovno sam odlazila u silvansku trgovinu i mirisala svaku bočicu parfema koju su imali, pokušavajući da je prepoznam. Svaki put kada bih se pojavila, prodavačica parfema glumila je iznenađenje, govoreći: „Vidi, vidi, ko nam je to došao!“ Kao da nisam bila tu i prošle nedelje, i isprobala sve bočice. Šalimar, Šanel No. 5, Bela ramena.
Upitala bih: „Imate li nešto novo?“
Nikada nije imala.
Zato me je zaprepastilo kada sam se susrela s mirisom svoje učiteljice u petom razredu, i kada je ona rekla da je to samo najobičnija Pondsova hladna krema.
Tog popodneva kada mi je majka umrla, na podu je ležao otvoren kofer, blizu zaglavljenog prozora. Ona je odlazila do plakara, uzimala i bacala razne stvari u kofer, ne pazeći da ih složi.
Krenula sam za njom u plakar i ušunjala se između rubova sukanja i nogavica pantalona, u tamu i pramenčiće prašine i među male mrtve moljce, tamo gde su blato iz voćnjaka i plesnivi miris breskvi još uvek izbijali iz Ti Rejovih čizama. Gurnula sam šake u par belih cipela s visokom potpeticom i udarila jednom o drugu.
Pod plakara je poigravao kada god bi se neko peo uz stepenice ispod njega, i tako sam znala da Ti Rej dolazi. Iznad glave sam čula majku kako skida stvari s vešalica, šuštanje platna, čegrtanje žica. Požuri, rekla je. Kada su njegove cipele zakloparale u sobu, uzdahnula je, dah je iz nje izleteo kao da su joj se pluća iznenada zgrčila. To je poslednje čega se sećam s potpunom jasnoćom – njen dah kako leluja dole, do mene, poput sićušnog padobrana, i nestaje bez traga među gomilom cipela.
Ne sećam se šta su govorili, već samo besa njihovih reči, kako je vazduh postao crven i pun podliva. Kasnije će me to podsećati na ptice zarobljene u zatvorenoj sobi koje se bacaju na prozore i zidove, i jedne na druge. Ustuknula sam dublje u plakar, osećajući prste u ustima, ukus cipela, stopala.
Istrgnuta napolje, isprva nisam znala čije su me ruke izvukle, a onda sam se zatekla u majčinom naručju, udisala sam njen miris. Pogladila me je po kosi, rekla: „Ne brini“, ali dok je to govorila, Ti Rej me je oteo. Odneo me je do vrata i spustio u hodnik. „Idi u svoju sobu“, rekao je.
„Neću“, viknula sam, pokušavajući da se probijem kraj njega, nazad u sobu, tamo gde je bila ona. „Marš u svoju sobu!“ – zaurlao je on i gurnuo me. Udarila sam u zid, a onda pala napred, na šake i kolena. Digavši glavu i pogledavši kraj njega, videla sam je kako trči preko sobe, kako viče. „Ostavi je – na – miru!“ Skupila sam se na podu kraj vrata i gledala kroz vazduh koji je izgledao sav izgreban. Videla sam kako je steže za ramena i trese, kako joj glava leti napred-nazad. Videla sam belinu njegove usne.
A onda – mada tu sve počinje da mi se magli – ona je jurnula od njega, ka plakaru, dalje od njegovih grabljivih ruku, tražeći nešto visoko na polici.
Kada sam videla pištolj u njenoj ruci, potrčala sam ka njoj, nespretno i teturavo, želeći da je spasem, da nas spasem sve.
Onda je vreme počelo da teče čudnim tokom. U glavi su mi ostali jasni ali nepovezani delići. Pištolj u njenoj ruci, sjajan kao igračka, on kako joj ga otima i maše njime po vazduhu. Pištolj na podu. Saginjem se da ga dignem. Strašan prasak, svuda oko nas.
To je ono što znam o sebi. Ona je bila sve što sam želela. A ja sam joj oduzela život.
