Tajna doline piramida

11.04.09 Danas

Lepo je kada se za nekog pisca može reći da je napredovao, odnosno da je uspeo da zadrži one kvalitete koje je u prethodnom radu imao, ali i da unapredi tekst i otkloni nedostatke. Posebno je to fin osećaj ako znamo da se na prostoru brdovitog Balkana piscem najčešće postaje tvrdoglavošću sujete i spremnošću na ideološki kompromis i poltronstvo svake vrste. Drugim rečima, videti da je neko rešio da radi na sebi i na brušenju sopstvenog književnog izraza događaj je po sebi, bez obzira na to kakav konačan rezultat bio, jer većto govori o priličnoj dozi autocenzure i samokritike, bez kojih velikih pisaca nema.


Emotivna vremenska prognoza

Poslednji roman Emira Imamovića Pirketa, Tajna doline piramida, upravo je primer kritičkog čitanja sopstvenog teksta i strogosti prema sebi s obzirom na to da nudi bar dve značajne novine u odnosu na prethodno ostvarenje Jel neko vidio..., o kome je na ovom mestu većbilo reči. Što je još važnije, obe se tiču poknjiženja teksta, odnosno popravke onih mesta na kojima sinopsis i/ili reportaža nisu uspeli da se pretvore u roman. Dajući Edinu Dinu Lastiću, glavnom junaku svoje verzije priče o visočkim piramidama, emotivnu slojevitost i dubinu, ali i koketirajući sa otvorenim završetkom romana, autor je uspeo da tekstu podari perspektivu. Na nekim mestima, čak, pošlo mu je za rukom da se odvoji od banalne gajričijevske teksture, koja radi na fintu i dribling, i da se približi dubini denibojlovske analize karaktera kroz socijalnu perspektivu.

Zanimljivo korišćenje više tokova priče, hrabro mešanje stilova, razuđeni i zanimljivi flešbekovi po ugledu na Dežulovićevo remek-delo Jebo sad hiljadu dinara, kao i nešto što bi se po čuvenoj Vejtsovoj pesmi moglo nazvati emotivna vremenska prognoza, odnosno stvaranje svojevrsnog melting pota u kojem će se preklapati opisi pojava u narativnom svetu sa emotivnim stanjem likova, dodatno svedoče o tome da je Imamović, pored sebi svojstvenog humora i satire, pokušao da pronađe književne tehnike kojima bi stvoreni svet učinio verodostojnijim. Mislim da upravo u reči svet leži ključza razumevanje romana jer se tekst pretvara u svojevrsnu komediju naravi, u duhovitu satiru o palanačkom duhu koji pokušava da pređe granicu, da se izlije iz uskog korita u koji je sopstvenom krivicom ukalupljen.

Dok prati ove razvojne linije tekst funkcioniše, ali postoje mesta na kojima njegova snaga popušta i čini se da Imamovićgubi konce jasnog vođenja priče. Tu, pre svega, mislim na melodramatski tok u romanu. Narativ se, naime, sastoji iz dve paralelne priče koje se ogledaju jedna u drugoj, nekada kao u pravom, a nekada kao u iskrivljenom ogledalu. Dok se grad sreće, zaljubljuje i razočarava u piramide, dotle se to isto dešava Dinu sa Milom, novinarkom i bivšom koleginicom sa studija. Njih dvoje kao pojedinačni i Visoko kao kolektivni lik jedni drugim funkcionišu kao metafore i to stvara zanimljivu igru na kojoj nastaju humor i satira. Međutim, vezivno tkivo između dva paralelna toka ostaje uglavnom metaforično, bez jasnih narativnih, uzročno-posledičnih veza, a to slabi roman. S druge strane, narativni prikaz odnosa između stvarnih ljubavnika pati od nedostatka zapleta. Jednostavno, nedostaje mu narativna dinamika kojom bi se jasnije motivisali određeni postupci i radnje. Ova slabost može da funkcioniše na apstraktnom nivou, na kojem je čitaocima lakše da se identifikuju jer su pojedinosti nebitne, ali na mikroplanu, na planu nijansiranih emocija koje se javljaju među ljubavnicima, čitalac mora da dobije detalje za koje će da se uhvati, mora da mu se pruži određeno uživanje u tuđoj intimi koja mu se tako čini bližom, a to Imamovićnije uradio. Koliko god je Dinov lik iznijansiran, jer je on u romanu prikazan ne samo kao ljubavnik, veći kao sin, brat i rođak sa brojnim emotivnim kontaktima prema svetu koji ga okružuje, toliko je Milin lik ostao jednodimenzionalan i sveden, te u tom smislu gotovo nemogućza čitalačku identifikaciju.

Tajna doline piramida je, bez obzira na greške koje su, čini mi se, posledica otklanjanja problema iz prethodnog romana i koje će, sudeći po Imamovićevoj želji i volji za radom, veću sledećem ostvarenju biti otklonjene, zanimljiv roman koji se čita u jednom dahu. To je tekst koji vas, sledeći Horacijeve savete, može zabaviti i poučiti, većprema potrebi i želji da u sopstvenom čitalačkom iskustvu koristite veći ili manji broj moždanih vijuga.

Vladimir Arsenić