Svetovi u haosu

15.09.07

Biti pripadnik manjine je dobra pozicija za pisca. I za intelektualca uopšte. Pokazalo se u ovoj našoj epohi da je najviše zločina učinjeno u ime većine, tamo gde vlada monolitnost – kaže naš sagovornik Filip David

Novi roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti”, pojaviće se ovih dana u izdanju beogradske „Lagune”. Filip David (1940, Kragujevac), trenutno zaposlen kao redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, radio je i kao dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd. Godine 1991. udaljen je sa posla zbog osnivanja Nezavisnog sindikata Radio televizije Beograd. Jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. godine u Sarajevu, koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije i osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca. Napisao je više TV drama, objavio tri knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi”, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom”, „Princ vatre”, roman „Hodočasnici neba i zemlje”, te više knjiga eseja. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Ko to tamo peva”, „Bure baruta”, „Poseban tretman”, „Paviljon 6”, „San zimske noći”...

Roman „San o ljubavi i smrti” biće na proleće objavljen i u Hrvatskoj u uglednoj izdavačkoj kući „Fraktura”.

Na koji način „San o ljubavi i smrti” nastavlja onu liniju „Princa vatre”, koja, govoreći o mističnim stvarima duha, „raspreda iskušenja i zablude ovoga sveta”?
„San o ljubavi i smrti” sastoji se iz dva romana koji čine jednu celinu. To su „Kratak roman o ljubavi” i „Kratak roman o umiranju”. Prvi roman pripoveda o mladom učenom hasidu koji u potrazi za ženom koja ga je opčinila prolazi kroz svetove živih i mrtvih, ljudi i demona, sjedinjujući se sa svojom verenicom u tajanstvenom obredu posmrtnog venčanja. Taj je roman pisan u „jidiš” pripovedačkoj tradiciji i na neki način može se povezati sa „Princom vatre”. Drugi roman, „Kratak roman o umiranju” obuhvata period od 1933. do današnjih dana, istoriju jednog autiste izgubljenog u vrtlozima mračne istorije, sumanutih ideja i ljudske mržnje. Na čitaocima je da otkriju vezu te dve pripovesti.

Pišući o progonima Jevreja, surovosti kozačkih atamana, ali i o surovosti našega doba, postavili ste iskonsko pitanje o ustrojstvu sveta: zašto ne postoji univerzalni zakon kojim bi većina štitila manjinu. Ko je, prema rasporedu snaga, danas u manjini, ko zaslužuje zaštitu?
Vaše pitanje je pre za nekog filozofa ili političara. Pisac se trudi da ispriča priču, koja ima svoju unutrašnju koherentnost, svoju dramatičnost. Zadovoljstvo pisanja i zadovoljstvo čitanja idu jedno uz drugo. Naravno, mogu vam bez dvoumljenja potvrditi ono što je predmet mnogih mojih angažovanih eseja: jeste, mi smo društvo visoke netolerancije, danas su manjine i te kako ugrožene, socijalne, polne, političke, etničke, ali ta pitanja ne čine suštinu mojih romana. Postoje i neki dublji slojevi, traganje za suštinom, smislom egzistencije, traganje za granicama ovostranog i onostranog, za vezom između svetog i profanog, ljubavi i greha. Dobro smišljena priča ne iscrpljuje se u jednoj temi. Složenost je često sadržana u jednostavnosti pripovedanja i kao pisac pokušavam da dosegnem taj cilj.

Da li se Vi osećate kao čovek manjine?
Da, osećam se tako, ali to je dobra pozicija za pisca. I za intelektualca uopšte. Pokazalo se u ovoj našoj epohi da je najviše zločina učinjeno u ime većine, tamo gde vlada monolitnost, gde se vlastodršci pozivaju na većinu, gde diktatori pobeđuju na izborima sa podrškom od devedeset i više procenata glasača. Svet i sve ono što u njemu valja, pokreće i brani manjina a ne većina. Pripadati manjini je privilegija koja katkad donosi i nevolje, često dobrovoljno ili prisilno izgnanstvo, unutrašnji ili spoljni egzil, ali i slobodu da se nikome ne mora klanjati i služiti. Na kraju krajeva, pripadati manjini to je lični izbor i opredeljenje.

„Mi smo tuđinci u Evropi, mi smo semiti među Arijevcima, a najužasnije je postati stranac u svome narodu”, kaže junak Vašeg romana. Koliko je ovo osećanje otuđenosti u vezi sa lokalnom sredinom, sa nesrećama i sukobima, a koliko je to metafizičko osećanje usamljenosti?
Svakako, ima jednog i drugog. Ta se dva osećanja prožimaju. Osećanje otpadništva povezano je sa pitanjima identiteta, duhovne pa i fizičke ugroženosti kao što se događalo Jevrejima na početku Drugog svetskog rata u mnogim evropskim državama, kao što se događalo i manjinskim, etničkim grupama u bliskoj prošlosti prilikom tragičnog i krvavog raspada Jugoslavije. Kada me pitate koliko je to osećanje „prizemljeno” a koliko metafizičko, pada mi na pamet dilema Hane Arent o zlu, da li je zlo banalno ili metafizičko. Ona je na kraju odustala od metafizičke prirode zla i, posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu, shvatila, kako je rekla, „banalnost zla”. Takvo njeno shvatanje naišlo je na dosta kritike i nerazumevanja, čak i njenih najbližih prijatelja, primerice Geršoma Šolema, ali ona se nije pokolebala. Naime, prihvatanje zla kao nečeg van ljudske prirode, nečeg onostranog, metafizičkog značilo bi da se strahote kao što su Aušvic ili Dahau mogu opet u budućnosti ponoviti što je u Hani Arent izazvalo duboko uznemirenost i strepnju. A teza o banalnosti obeležila je zlo kao nešto ljudsko, što nosimo u sebi i što možemo nadvladati. Slično je kada razmišljamo o usamljenosti. Ako je usamljenost metafizička kategorija, onda je to neizlečiva, tragična činjenica ljudske egzistencije, jedna nepopravljiva situacija koja stvara neku vrstu egzistencijalne jeze, kosmičke bespomoćnosti. Ako, pak, usamljenost svedemo na trenutne okolnosti, na neke međuljudske odnose, na psihička stanja, onda je to rešiv problem, odnosno, izlečivo je. Ali, bojim se, slutim, da su i zlo i usamljenost ipak u dobroj meri i metafizički pojmovi, da odražavaju trajnost tragedije ljudskog opstajanja i života uopšte.

Prošavši sva iskušenja u proteklih šesnaest godina, da li se osećate jačim?
Šta znači osećati se jačim? Više životnog iskustva samo nas uverava koliko je čovek ranjiv, koliko je život pun nepredvidljivih situacija, neizvesnosti, pa i katastrofa. Ne postajemo jači nego oprezniji ili pesimističniji jer uviđamo kako ne zavisimo samo od sopstvene snage i volje, nego i od snage i volje drugih, kao i od ćudi prirodnih elemenata.

Učestvujete u razgovorima sa piscima sa čitavog prostora bivše Jugoslavije. Koliko intelektualci doprinose otrežnjenju u vezi sa proteklim ratnim sukobima?
O žalosnoj ulozi intelektualaca u događajima prilikom raspada Jugoslavije već je mnogo toga rečeno i napisano. Nažalost, generalno gledajući, intelektualci su u velikoj većini samo potpirivali strasti, davali podršku onim političarima koji su manipulisali nekim potiskivanim strahovima u želji da očuvaju vlast i ostvare neke nacionalističke projekte. Za našu inteligenciju važi ono što je još 1927. godine pisao Žilijen Benda u svojoj studiji „Izdaja intelektualaca” da su izdali neke univerzalne vrednosti zarad prihvatanja posebnih, nacionalnih, lokalnih interesa. Tako se doba u kojem živimo pretvorilo u „vek intelektualnog organizovanja političkih mržnji”. Sedamdesetih godina prošlog veka Danilo Kiš je pisao kako je nacionalizam „ideologija kiča i banalnosti... totalitarna ideologija”. Kada je jednu totalitarnu ideologiju, komunizam, zamenila druga totalitarna ideologija, nacionalizam, to je bio uvod u neminovnu katastrofu. Još uvek nema otrežnjenja. Oni koji su se takvoj politici suprotstavljali i dalje nisu dobrodošli u svojim sredinama. Ako ima nekih pozitivnih promena, onda ih vidim samo među mladima i najmlađima. U Srbiji to su pisci okupljeni oko „Betona”, koji nikoga ne štede, nikome se ne ulaguju, kritički govore i pišu o lažima i licemerju u koje smo se kao društvo utopili. Oni su već uspostavili veze sa svojim vršnjacima i istomišljenicima u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni.

Kada mislite o svojoj književnoj generaciji, koga se najradije setite, sa kim ste još u kontaktu?
U neizbrisivom sećanju ostaje mi druženje sa Borislavom Pekićem, Danilom Kišom i Mirkom Kovačem. Pošto smo istovremeno objavili svoje prve knjige u „Prosveti” i pošto je bilo očevidno da postoji velika bliskost u našim pogledima na literaturu, počeli smo se redovno sastajati, čitati ono što smo pisali, uz razgovore na razne književne i ostale teme. Za mene je to bilo veoma podsticajno i dragoceno druženje. Sa Mirkom Kovačem sam i dalje u stalnom kontaktu, razmenjujemo knjige, razgovaramo. Mirko je fenomen svoje vrste: podjednako pripada srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj i bosanskoj književnosti. I sigurno jedan je od najdarovitijih pisaca koje su ove književnosti uopšte imale. Unapred se radujem njegovom novom romanu „Grad u zrcalu” koji će se pojaviti do kraja godine.

Marina Vulićević

22.12.05

Rođen 4. juna 1940. u Kragujevcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu. Diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija) i na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd. Godine 1991. udaljen je sa posla zbog osnivanja Nezavisnog sindikata Radio-televizije Beograd. Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije i osnivač Beogradskog kruga (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca koji su se od samoga početka suprotstavljali režimu Slobodana Miloševića. Napisao je više TV drama, filmskih scenarija. Objavio tri knjige pripovedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre, roman Hodočasnici neba i zemlje, knjige eseja Fragmenti iz mračnih vremena i Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Pripovetke i roman su između ostalih dobili nagrade: “Milan Rakić”, Ćopićevu, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu godine, Andrićevu nagradu. Od početka rata na prostorima bivše Jugoslavije napisao je veći broj angažovanih tekstova pod zajedničkim nazivom Zapisi iz mračnih vremena. Tekstovi su emitovani na francuskom radiju (RFI), objavljivani u “Našoj Borbi”, “Feral tribjunu” i mnogim drugim novinama i časopisima u zemlji i inostranstvu.

Član je međunarodne književne Grupe "99, osnovane na Frankfurtskom sajmu knjiga 1999. i jedan od utemeljivača nezavisne i neformalne književne asocijacije Forum pisaca, osnovane u decembru 1999.

Trenutno zaposlen kao redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Oženjen. Supruga Vera je profesor fizike u srednjoj školi. Ima sina Daniela i ćerku Hanu.

Radost i tuga

Šta je vaša najveća nada?
- Da glupost i nepravda neće doveka vladati svetom.

Šta je za vas najveća nesreća?
- Što glupost i nepravda vladaju svetom.

Kad vam je neprijatno?
- Kada me hvale a nisam zaslužio.

Koju pesmu volite da pevate?
- Ribar plite mrižu svoju...

Šta vas izluđuje?
- Tvrdoglavost.

Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
- Nepristajanje na nepravdu.

Prijatelji i neprijatelji

Kome ćete večno biti zahvalni?
- Roditeljima.

Šta vaši prijatelji hvale kod vas?
- Solidarnost, samokritičnost, spremnost na šalu.

Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju?
- Nisam u životu ušao u saunu, a siguran sam da nikada i neću.

Šta kažu vaši neprijatelji o vama?
- Mogu samo da pretpostavim – ništa dobro.

Koji prirodni dar biste hteli da imate?
- Dobar sluh i slikarski talenat.

Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite?
- Onima u bliskoj prošlosti koji su patili i stradali, kojima je učinjeno zlo, a nisam mogao da utičem da se spreči.

Privid i stvarnost

Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?
- Upornost, solidarnost, dobronamernost.

Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu šta bi to bilo?
- Ne volim da putujem i zavidim onima koji u putovanjima uživaju.

Šta je vaša najdragocenija imovina?
- Biblioteka i kompjuter.

Šta je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?
- Nema takve krupne odluke koju bih danas promenio kada bih mogao.

Koje su vaše skrivene slabosti?
- Svakako ih ima, ali zašto da ih otkrivam onima koji mogu da ih zloupotrebe.

Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?
- Zbunim se kada treba da opišem fizički izgled nekog drugog, a mogu misliti tek kako bi izgledalo da opisujem sebe.

Razum i želje

Šta biste najpre uradili kad biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan?
- Ništa. Duboki, tektonski poremećaji u društvu ne popravljaju se dekretima.

Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina?
- Generacija koja od svojih očeva nije naučila ništa dobro a u nasleđe je dobila samo probleme. Biće to opasna generacija.

S kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?
- Ne fasciniraju me ličnosti iz politike. Divim se osobama poput Gersoma Solema, Hane Arent, Valtera Benjamina.

Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?
- Živimo u doba kada velikih, planetarnih umova nema.

Koji politički projekat bi doneo sreću svetu?
- Posle stravičnog iskustva sa fašizmom i komunizmom u dvadesetom veku, plašim se ideologija i projekata koji hoće da usreće i menjaju svet.

Za kog slikara biste dali najviše para?
- Teško mi je da se odlučim samo za jednoga. Ipak, možda Šagal.

Život i večnost

Kao dete hteli ste da budete...
- Pilot.

Koji san hoćete svakako još da ostvarite?
- Snovi pripadaju mladosti. nemam više vremena za neostvarene snove.

Kako biste voleli da umrete?
- Neosetno, u snu.

Gde želite biti sahranjeni?
- Na Jevrejskom groblju u Beogradu.

Ko da održi govor nad vašim grobom?
- Bez govora.

Kojoj rečenici se nadate u tom govoru?
- Pošto nema govora nema ni te rečenice.

26.09.04

Dva nova naslova - “Teret” Davida Albaharija i “Svetovi u haosu” (Jevrejske i druge teme) Filipa Davida upravo je objavio izdavač LIR BG u ediciji biblioteka Forum pisaca.
Po riječima Milana Đorđevića, urednika ovih izdanja, knjiga eseja i zapisa Davida Albaharija “Teret” sastoji se od dvije grupe tekstova. Prva sadrži tekstove o raznim jevrejskim temama - od pokušaja definisanja jevrejske književnosti i jevrejskog pisca do komentara o antisemitizmu u Srbiji, toleranciji i odrastanju u svjetovnoj jevrejskoj zajednici u Jugoslaviji. Iako na izgled nepovezani, ovi zapisi ipak tvore jedinstvenu sliku o značaju jevrejske tradicije za autorovo književno stvaralaštvo, i objašnjavanju njegova nastojanja da preciznije odgovori na neka pitanja koja su od presudne važnosti za profilisanje identiteta.
Drugu grupu čine tekstovi napisani u posljednjih nekoliko godina, a koji su nastajali u autorovom traganju za odgovorima na pitanja koja postavlja život u dobrovoljnom izgnanstvu. U njima dominiraju pitanja uticaja izgnaničkog položaja na stvaralaštvo, definisanja samog izgnanstva, sudbine jezika i privikavanja na novu životnu i kulturnu sredinu. Pojedini tekstovi su posvećeni uticajima političke korektnosti i kulturne dominacije, sukobu između stare i nove kulture, te traganju za najboljim načinom da se savlada negativan uticaj nostalgije.
Sagledani zajedno, eseji i zapisi u knjizi “Teret” nude odgovor na nastojanje autora da definiše svoje mjesto u novoj životnoj sredini, kao i da preciznije utvrdi uticaj pripadnosti jevrejskoj zajednici, odnosno da sagleda kako svi oni utiču na stvaralaštvo i sam proces pisanja.
Knjiga Filipa Davida “Svetovi u haosu” (Jevrejske i druge teme) žanrovski je raznovrsna i obuhvata eseje, dnevničke bilješke, priču i jedan filmski scenario.
- U esejističkom dijelu uvodno mjesto zauzima kraća studija: “Teze o jevrejskom identitetu”, zatim eseji: “O prirodi zla, krivici i kulturnom modelu” - kritička analiza literature koja obrađuje ove teme i esej o Hani Arent i njenom odnosu prema jevrejskom pitanju- kaže Milan Đorđević i dodaje:
- Dnevničke bilješke zauzimaju dobar dio knjige i u ovim bilješkama, prate se svakodnevna događanja u političkom i kulturnom životu Srbije, ali i šire koji imaju neposredne veze sa životom jevrejske zajednice, njenim problemima i odnosom drugih prema toj zajednici. Posebno mjesto u ovom dijelu knjige zauzimaju teme antisemitizma i manifestacije njegovih pojava. Dio knjige posvećen je i porodičnoj istoriji, sjećanjima na djetinjstvo i holokaust i okolnostima preživljavanja u jednom mračnom vremenu. Književni dio sadrži i jednu priču koja je inspirisana kabalističkim legendama i hasidskom tradicijom. Na kraju, tu je i do sada nerealizovani filmski scenario koji se takođe u potpunosti zasniva na istoj vrsti tradicije, na pričama o dibuku, Golemu i sličnim vjerovanjima u kojem se prikazuje putovanje pred Prvi svjetski rat jednog tek svršenog učenika kroz predjele centralne i srednje Evrope u potrazi za ključem koji će mu odgonetnuti neke tajne života i postojanja.

V.OGNJENOVIĆ