Svetlost u naletu

Sneg

Osećam damare, čujem
ubrzane otkucaje
belog ledenog srca
u njegovim grudima.
Posmatram kako mu se
telo leluja i izvija
ispred mojih očiju,
i kako plećima naleže
na okno prozora.
Krivo mi je da me
ne primećuje, da ne zna
za mene, za moje,
za naše postojanje.
Gledaju mrzlim zenicama
njegove hladne oči.
Nimalo ga se ne tiče
to što je u nama.
Kroz naša tela veje
takođe sneg, kovitla se
i zasipa zemlju
do njenih rubova,
samo su mu pahulje
crvene boje.

Kamen

Kamen, koji je do malopre
mirno ležao na tlu,
ti si uzeo u ruku.
Za tren ga naterao
da oseti toplinu
kože tvog dlana,
da oseti jezu,
možda senku kičme.
Možda mu se njegove žilice
za tren učiniše
nalik živcima,
možda je čak poželeo
da kroz njegove vene
ne veje više pesak
nego da krene krv.
Kada si kamen ponovo
spustio na tlo,
da li je on osetio
tugu? Ili si to
ti osetio?

13.03.04

Poezija se ne vidi, ali nama pomaže da svet ne samo vidimo nego da ga kroz viziju i stvaramo. Mrak je suviše blaga metafora da samom sebi predočim mogućnost nestanka poezije

Vojislav Karanović (1961) objavio je prvu zbirku pesama „Tastatura” 1986. godine. Potom su usledile zbirke: „Zapisnik sa buđenja”, „Živa rešetka”, „Strmi prizori” (sve kod Matice srpske).

Pesničku slavu stekao je zbirkom „Sin zemlje” (Srpska književna zadruga), koja je dobila nagrade „Branko Ćopić” i „Branko Miljković”.

Poslednjoj, šestoj pesničkoj knjizi Vojislava Karanovića „Svetlost u naletu” (Plato) pripale su dve ugledne nagrade: „Zlatni suncokret”, koju dodeljuje „Vital”, i „Meša Selimović”, koju dodeljuju „Večernje novosti” i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije.

Pišete slobodnim stihom. Od muzike i ritma Vama je u pesmama važnija, čini se, pesnička slika?

- Pesnička slika jeste čudo, ona je, po mom osećanju, samo srce poezije. A svako srce koje je živo kuca, i pri tom kuca u određenom ritmu. Ti otkucaji su nekad manje, nekad više čujni. Dakle, i pesme pisane slobodnim stihom, one kod kojih je slika u prvom planu, moraju da računaju na zvuk i melodiju. Muzika i ritam u pesmama pisanim slobodnim stihom nisu u prvom planu, ali su na neki način možda čak važniji nego u pesmama koje nastaju u okviru određenih metričkih i ritmičkih obrazaca. Bez te magije zvuka, tih tananih sazvučja, sazvučja koja uključuju i zvuk i ritam i značenje reči, pesme nema. Ako se ta magija, to delikatno sazvučje ne postigne, pesme nestaje. Slika se okamenjuje, pretvara u pojam, a pesma postaje puki zapis, opis ili komentar. I umesto u predelima živog pesničkog doživljaja začas smo se obreli u suvim i ogolelim predelima apstraktnog mišljenja.

Prisvajaju Vas postmodernisti, a Vaši pesnički uzori su Dis, Crnjanski, Laza Kostić, Branko Miljković...

- Ja tu ne vidim kontradikciju: postmodernistička estetika upravo podrazumeva živ dijalog sa tradicijom, pri čemu nije propisan smer kojim taj dijalog treba da se kreće, niti je kao poželjan izdvojen samo jedan njegov ishod. Pesnici koje ste pomenuli, ali i neki drugi, mnogo su mi više nego uzori: oni su mi prijatelji i sagovornici. Kao što su mi to i oni koji u ovom trenutku svojom poezijom artikulišu nov, moderniji senzibilitet. I ne samo to: za mene je značajan susret i sa nekim pesnicima iz drugih kultura. Vilijama Blejka, na primer, smatram jednim od svojih najboljih prijatelja.

Između poezije i pesme

Vaša knjiga nosi naslov „Svetlost u naletu”. Može li se između svetlosti i poezije staviti znak jednakosti?

- Poeziju doživljavam zaista kao vrstu svetlosti. Ali mi se čini da postoji razlika između poezije i pesama, da su to u suštini dve različite stvari. Poezija jeste svetlost, obasjava prostor oko nas i u nama, dok je stvaranje pesama pokušaj da se odblesci tog svetla uhvate u jeziku. Kao što je stvaranje neke skulpture, slike, muzičke kompozicije ili filma nastojanje da se odblesci te svetlosti zaustave u nekom drugom obliku.

Granicu između poezije i pesama nije lako uočiti, već i zbog toga što je ona retko kad na istom mestu. Kroz čitalački doživljaj, odblesci u rečima ponovo se pretvaraju u svetlost, koja obasjava našu unutrašnjost. Pogledati svet očima ozarenim ne samo spolja nego i iznutra, doživeti ga ne samo čulima nego celim bićem - između toga i poetskog doživljaja, mislim da se može staviti znak jednakosti.

Sumnjate u postojanje poezije, pa i samog života. U životu, a pogotovu u poeziji, sve je nestvarno?

- Naprotiv, verujem u postojanje poezije, i u život. Vera kao osećanje usmerena je na ono što nas nadilazi, što ne možemo u potpunosti da sagledamo i pojmimo, što nam na neki način izmiče. Sve moje do sada napisane knjige zapravo su pokušaj da se osvoji prostor jedne takve vere, vere u poeziju i život, i mislim da je upravo u ovoj poslednjoj knjizi nešto od toga stvarno i osvojeno. Trenutna osećanja nestvarnosti života ili poezije ne moraju da potiru, ona ponekad, naprotiv, osnažuju veru u poeziju i život.

U životu i u poeziji sve je čudno, neobično, nepredvidivo. Toga postajemo svesni ako uspemo da malo zagrebemo opnu rutine i navike, i kada za tren svet pogledamo jednim novim pogledom. Stvarno i nestvarno su pojmovi, i oni označavaju dva pola između kojih, kao klatno, oscilira poetski govor. Poezija ne beži od suprotnosti, niti ih po svaku cenu miri. Mada uvek pokušava da ih dovede u vezu, da ih spoji. Pre bi se moglo reći da ona od suprotnosti živi, i da nju tek suprotnosti čine mogućom.

Vaša poezija, iako meditativna, nije hermetična. Trudite se da Vaše poruke svima budu jasne, pa čak i gusenicama, kako kažete u jednoj pesmi.

- Kod nekih pesama, koje su teško prohodne, postoji opasnost da ih ne razumete. Kod drugih, koje teže jednostavnosti poetskog govora, postoji opasnost da ih samo razumete. Zato treba biti oprezan kada se u razgovoru o poeziji pominje poruka: prenošenje poruke je zapravo nulti stepen poetskog govora. To je onda običan govor, govor komunikacije. On poetski kvalitet počinje da stiče u času kada počne da u sebi zadržava poruku, da je ne propušta kroz sebe. I kada umesto na poruku naša pažnja biva usmerena na sam jezik. O tome je lepo pisao Roman Jakobson. Može se dodati samo još ovo: kada naša pažnja, ovako zadržana na samom jeziku, uspe da unutar nas stvori izvesno ozarenje koje će dovesti do toga da na sebe i svet pogledamo drugačije, i dublje, nego do tada - možemo biti sigurni da smo se susreli sa poetskim tekstom.

Pretpostavljam da u mom slučaju to zadržavanje poruke u jeziku nije postignuto suviše teškim i zgusnutim unutrašnjim smislom nego, naprotiv, time što je taj smisao lak i prozračan. Ali lak i prozračan u toj meri da je skoro nevidljiv, i da se izuzetno lako, gotovo neosetno, prolazi kroz njega. Na taj način pažnja ostaje zadržana u jeziku pesme, a razumevanje smisla kao nekim čudom biva preobraženo u umetnički doživljaj.

Svrha postojanja umetnosti

Može li pesma da nestane, da se izgubi, pretvori u tišinu, u vazduh? Postoji li kod Vas takav strah?

- Pesma koju ovim pitanjem prizivate, Elegija o bagremu pod prozorom, govori o takvom jednom strahu, o strahu da neka pesma izmakne, nestane, da se izgubi. I o tome da je taj strah potpuno bezrazložan, lišen dublje osnove.

Ali taj strah, koji sam najvećim delom u sebi prevladao, tiče se pesama. Strah koji nisam prevladao, i čini mi se da nikad neću, tiče se gubitka poezije. Nestanak poezije jeste ono što me plaši. Bilo da ona nestane, da se izgubi iz nečijeg (pa i mog) ličnog života, bilo da je nestane na širem, opšteljudskom planu. Poezija je svetlost, ona se ne vidi, ali nama pomaže da svet ne samo vidimo, nego da ga kroz viziju i stvaramo. Mrak je suviše blaga metafora da samom sebi predočim mogućnost njenog nestanka.

Zalažete se za „zaustavljenost u samom sebi”. Može li današnji čovek da stigne do smiraja, stišanosti, do samog sebe?

- Čovek je danas, usred meteža i buke, izvučen daleko izvan sebe. U toj meri da je samom sebi postao potpuni stranac. To govori o stvarnom beznađu i očaju savremenog civilizacijskog trenutka.

Ali i tu treba krenuti prvo od samog sebe. Pogledati se u oči, pokušati sebe upoznati, ne bežati od sebe ma koliko poziv na beg bio zavodljiv. Tu negde vidim smisao i svrhu postojanja umetnosti, pa i pesništva: to je prilika da čovek ne podlegne tom zovu, toj umilnoj melodiji koja nas poziva da napustimo nas same, obećavajući neviđene miline, a nudeći po pravilu pustoš i prazninu. Umesto za katarku čovek sebe može da veže i za pisaći sto, a umesto voskom u ušima može da se zaštiti pisanjem, ili čitanjem neke pesničke knjige. Svaka je plovidba opasna, ali da bi bila i lepa, moramo se otisnuti u prostranstva duha. Ostaviti iza sebe sve aveti i prikaze koje plovidbu ometaju.

Zoran RADISAVLjEVIĆ

23.02.04

DA je zbirka pesama u izdanju “Platoa” “Svetlost u naletu” Vojislava Karanovića (1961) najbolja beletristička knjiga objavljena u 2003, potvrdio je i veliki žiri za nagradu “Meša Selimović” koju dodeljuju “Večernje novosti” i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije. A samo pre mesec dana žiri “Vitalove” nagrade “Zlatni suncokret” proglasio je ovu knjigu, takođe, za najbolje delo objavljeno u protekloj godini.
Slavodobitnik Karanović već je nosilac značajnih priznanja za poeziju, nagrada “Branko Ćopić” i “Branko Miljković”, koje je dobio za zbirku “Sin zemlje”. Objavio šest knjiga pesama, a prve četiri su “Tastatura”, “Zapisnik sa buđenja”, “Živa rešetka” i “Strmi prizori”. Zato smo ga najpre upitali šta za njega znače ova dva nova priznanja.

IZVOR U EMOCIJI
- DOBIJANJE ove dve lepe i značajne književne nagrade za mene je pre svega radostan događaj - kaže Vojislav Karanović. - U samom činu nagrađivanja, odnosno izdvajanja knjige “Svetlost u naletu” i skretanja pažnje na nju, ja pre svega vidim potvrdu da je neko moje pesme istinski doživeo, da je poverovao da one imaju vrednost, i da ih je na ovaj način, kroz formu nagrade, preporučio drugim čitaocima. To za pisca jeste važno: na taj način on može da proširi krug svojih čitalaca. Pogotovo je to za poeziju značajno, jer ona nikad nije računala sa velikim brojem čitalaca. Za poeziju je svaki dobijeni čitalac dragocen. Poezija se kroz doživljaj uvek iznova stvara. Bez tog čitalačkog doživljaja, te unutrašnje ozarenosti koja doživljaj prati, poezije i nema. Nagrade i književna priznanja su jedan od načina da se dopre do tih delikatnih, suptilnih čitalaca, čitalaca koji imaju potrebu da povremeno pročitaju neku pesničku knjigu.
Kome vi to objašnjavate?
- Čini mi se da je moj poetski govor stekao jedan kvalitet jednostavnosti, da su pesme postale relativno komunikativne, a da pri tom nisu izgubile svoju estetsku dimenziju, tako da ova priznanja mogu dovesti do toga da moju knjigu pročita i doživi i neko izvan relativno uskog kruga posvećenika poeziji.
Nije li današnja poezija svedena na samu sebe?
- Meni se čini da u poeziji nije od tolikog značaja krug tema koje ona zahvata i kojima se bavi. Gotovo bi se moglo reći da je svejedno da li se peva o predelima spoljašnje stvarnosti, o voljenoj osobi, o nekom predmetu iz najbliže okoline, ili o samoj pesmi. Presudna je emocija iz koje pesma nastaje, i vizija koja se tom prilikom, kroz reči, oblikuje. Često se čuje da je u današnjoj poeziji došlo do izvesnog sužavanja vidika, da se vidik pesničkog pogleda okrenuo samoj pesmi, da se pesnik zatvorio i povukao u sam jezik. Mislim da to nije tačno, barem nije do kraja tačno. Bez obzira na tematiku, i na širinu tematskog spektra, ukoliko poezija svoj izvor ima u jakoj i autentičnoj emociji, i ako kroz odgovarajuće reči uspe da oblikuje viziju sposobnu da u čitaocu stvori takođe jaku i autentičnu emociju, emociju koja bi čitača podstakla da sam stvori svoju viziju - to je autentična i duboka poezija.

GOVOR POSTOJANJA
OTKUD u takvoj poeziji kao što je vaša i elegičnih osećanja?
- U svakoj epohi, i gotovo kod svakog pesnika mogu se pronaći pesme koje se obično nazivaju elegijama. Ako i nije uvek reč o elegijama u strogo formalnom smislu, onda je barem o pesmama elegijskog tona. Pesnik je, kao uostalom svaki umetnik, osoba koja burno reaguje na život, na fenomene postojanja, osoba koja duboko i iznutra oseća lepotu i punoću postojanja. A takvo jedno jako osećanje ispunjenosti nužno dovodi do stvaranja jednog suprotnog osećanja, osećanja sete, tuge, bola zbog neumitnog nestajanja i gubitaka te punoće. U ovom potonjem osećanju pesme elegijskog tona imaju svoj izvor. I nimalo nije slučajno što su najlepše elegije ispevali upravo oni pesnici koji su prema životu imali jedan takav strastan, gotovo ljubavnički odnos. “O, da te tako ja ne ljubljah žarko,/ Još bih gled’o tvoje sunce jarko,”. Ova dva stiha iz čuvene pesme Branka Radičevića na dobar način ukazuju na osećanje iz kojeg nastaju pesme elegijskog tona.
Bez obzira na buku sveta u krizi, pesnik “navija” za tišinu i samoću?
- Pesniku se može oprostiti sve osim nedostatka mašte i nemanja osećaja za jezik. Stvarnost koju kroz doživljaj gradimo, a kroz naviku i rutinu života pretvaramo u golo prepoznavanje i na taj način postepeno gubimo, kroz maštom preoblikovan svet mi ponovo zadobijamo. Jezik tako prestaje da bude “direktor navike”, kako to reče jedan pesnik, i postaje nam sadrug u igri zemaljskog postojanja. Što je vreme glasnije i bučnije, i što više čoveka izvlači iz njega samog, oblici govora koji računaju na tišinu i na preoblikovanje sveta uz pomoć mašte zapravo dobijaju na svom značaju.
Znači, biće pesnika bez obzira na vreme koje će se živeti?
- Meni se čini pomalo neprimerenim govoriti o zadatku pesnika, ili o nekakvoj misiji poezije. Kad god je govor o poeziji na tome insistirao, kad se podvlačilo da poezija mora ili treba da poduči, ili da zabavi, ili da nekoga budi, poezija je trpela. Prihvatala se uloge koja joj ne priliči. U današnjem duhovno razgranatom svetu, kada su se uloge te vrste raspodelile po drugim disciplinama, poeziji je u izvesnom smislu lakše da sprovode ono osnovno i jedino što ona mora. A to je - da postoji. Poezija nije govor o postojanju, ona je govor postojanja. Reči pesme ne opisuju svet, one su varnica koja u čoveku uvek iznova rasplamsava potrebu i želju da sam stvara svet.

SVI DOBITNICI
PRVI put nagrada “Meša Selimović” dodeljena je 1988. godine. Dosadašnji dobitnici su: Dubravka Ugrešić i Milorad Pavić (ravnopravno), Slobodan Selenić, Svetlana Velmar-Janković, Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Dragan Jovanović Danilov, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Goran Petrović, Dobrilo Nenadić, Milosav Tešić, Radovan - Beli Marković, Danilo Nikolić, Rajko Petrov Nogo i sada Vojislav Karanović.

Dušan STANKOVIĆ

19.01.04

Vojislav Karanović (Subotica, 1961) u poeziju je ušao zbirkom pesama „Tastatura”, 1986. Sledile su knjige: „Zapisnik sa buđenja”,1989; „Živa rešetka”,1991; „Strmi prizor”, 1994; „Sin zemlje”, 2000. Sada je pred nama nagrađena zbirka „Svetlost u naletu”, objavljena prošle godine u izdanju beogradskog „Platoa”. O njoj je visoko mišljenje izrekao žiri u sastavu: Novica Petković, Radovan Vučković i Jovan Delić i jednoglasno joj dodelio Vitalovu nagradu, čiji je novčani iznos 300.000 dinara. Nagrada će biti uručena 29. januara u Vrbasu.

Inače, Karanović, koji je diplomirao na Katedri za književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i radi kao dramaturg u Radio Novom Sadu, već je dobio dva prestižna priznanja za zbirku „Sin zemlje”. Ista zbirka ovenčana je nagradama „Branka Ćopića” i „Branka Miljkovića”.
Sve su to bili neki od povoda za novi susret sa Vojislavom Karanovićem, koji je, iako u velikoj gužvi, odgovorio na nekoliko pitanja za čitaoce „Dnevnika”.
l Žiri Vitalove nagrade u obrazloženju za Vašu zbirku „Svetlost u naletu” ističe da je to knjiga tihe, meditativne lirike, koja se piše pre za oko nego za uho i nije okrenuta drugome, nije dijaloška, nego je okrenuta u sebe. Treba li u tome videti promenu Vaše pesničke strategije, posebno u odnosu na ranije zbirke?
- Moja prva pesnička knjiga, „Tastatura”, nastala je na tragu izvesnog jezičkog eksperimenta. Ta mi je knjiga bila značajna zbog toga što sam tu osetio da je u poeziji od presudne važnosti osluškivanje jezika. Pesma je uvek, čak i kada to nije neposredno vidljivo, magija koja spaja zvuk i značenje reči. Ono što čini draž poezije jeste upravo to neuhvatljivo treperenje jezika. Ipak, tek mi je druga pesnička knjiga, „Zapisnik sa buđenja”, otvorila prave poetske horizonte, i predstavljala je uistinu nekakvo buđenje, i najavu onoga što mi se čini da jeste moj poetski prostor. Od naredne knjige, „Žive rešetke”, pa sve do ove poslednje, „Svetlosti u naletu”, mislim da postoji određeni kontinuitet u okviru kojeg se oseća blaga evolucija poetskog glasa.
Treba doduše reći i to da poezija nikad nije plod jedne svesne, unapred određene strategije. Pesma je uvek blesak, ozarenje. Ona na sličan način iznenadi i onoga ko je stvara i onoga ko je kroz čitanje doživi. U tom smislu su pesnik i čitalac u gotovo identičnoj situaciji, negde u tom prostoru se oni i sreću.

Sadejstvo razuma i mašte

l Kritičari su primetili da se Vaša poezija odvija između racionalnog/kontrolisanog i lirskog/ nepatvorenog. Šta stavljate u središte pesme? Kakva vrsta pesničkog pisma Vas posebno zanima?
- Čini mi se da u mojim pesmama postoji izvesna samozapitanost koja se odnosi na fenomen postojanja. Ona je prisutna i u smislu promišljanja samog jezika i poezije. Pitanja kao što su: šta je čovek, šta je život i postojanje, jesu u mojoj poeziji isprepletena sa pitanjima: šta je jezik, šta je pesma, šta zapravo čine i šta mogu da čine reči, u pesmi i van nje.

U središtu moje pesme, tako mi se bar čini, jeste individualna reakcija svesti na svet oko sebe i na fenomen postojanja. A taj spoj racionalnog i lirskog, to mi se čini odlikom poezije uopšte. Put do Carstva mašte ne vodi mimo razuma, nego preko njegove teritorije. Tek u pravom sadejstvu razuma i mašte, i uz obasjanje koje je uvek plod srećnog slučaja, poezija i može da nastane.
l Poznato je da se vladanje metaforom jedino ne može naučiti od drugoga, da je ona šifra svakog pesnika. Kako nastaju Vaše pesničke slike, gde su im izvori?
- Metafora je središnja figura pesništva. Ona se zaista ne može naučiti, a možda bi se pre moglo reći da ona uči pesnika tome kako da gleda i doživljava svet. Ona je neka vrsta vodiča pesniku kroz čudne i nesagledive predele života i poezije. Pri tom je ona u isto vreme vreme i najviše zaslužna za onu radost čitanja koju nam u svojim srećnim trenucima nudi poezija.
Pesničke slike nastaju iz onoga što čini sumu životnog iskustva jednog pesnika, i iz onoga što predstavlja energiju strasti i želje. S tim da se kao ni nastanak pesme, ni nastanak pojedine pesničke slike ne može unapred planirati. Pesnik svojim radom, čitanjem, razmišljanjem, ali i uobičajenim životnim radnjama, kruži oko neke pesničke slike. Ali ona se dogodi, ili se ne dogodi. Zato je poezija, kao uostalom i svaka druga umetnost, lepa. Zbog tog kvaliteta spontanosti, i te mogućnosti da se svet bar na tren ukaže u jednom drugačijem svetlu.

Širok spektar pesničkih glasova

l Zanima nas Vaš pogled na tradiciju, na duhovne pretke. Kakvo je Vaše mišljenje o našoj savremenoj poeziji? Šta se tu, u stvari, događa?
- U mojim pesmama težište je na individualnom postojanju. Uvek je reč o čovekovom trenutnom odgovoru na izazove beskrajnih prostora koji se nalaze van njega i u njemu. I u obrazloženju za ovu lepu nagradu rečeno je da poetski svet u mom slučaju nije posredovan jezičkom i književnom tradicijom, nego je pre svega neka vrsta pokušaja da se zabeleže čulne, emotivne i duhovne senzacije od kojih se sastoji naš život.
Ja imam jedan opušteniji odnos prema tradiciji. Što naravno ne znači da je taj odnos neobavezan i neodgovoran. Naprotiv. On je možda više ličan jer podrazumeva mogućnost izbora iz tog obilja tradicionalnih vrednosti, mogućnost određenja prema onome što smatram vrednim u toj tradiciji. Tradiciju shvatam kao nešto što treba da pomaže nastanku kreativnih vrednosti, a ne obratno.
Savremeno srpsko pesništvo je uistinu mnogoliko, u njemu postoji širok spektar najrazličitijih poetskih glasova. Mislim da je u okviru toga najživlji, i savremenom senzibilitetu najbliži onaj deo pesništva koji neguje takav ličan odnos prema tradiciji. U svemu tome ima nešto što je i lepo i duboko smisleno: preci stvaraju potomke, ali i potomci na ovaj način stvaraju pretke. Čine ih zaista, a ne samo deklarativno živim.
l Koliko ste uključeni u naš književni život i kako Vam on izgleda?
- U književni život sam uključen onoliko koliko je neophodno. Prihvatam onaj deo obaveza koji prati samo pisanje poezije - poput ovog intervjua - jer je to mogućnost da se neko eventualno zainteresuje za poeziju. Moju ili nekog drugog autora svejedno. Postoji dosta senzibilnih i maštovitih ljudi koji bi možda i posegnuli za nekom knjigom poezije, ali jednostavno ne znaju šta se tu oko njih zbiva. Ne znaju da postoje različiti poetski glasovi, raznorodni poetski senzibiliteti. Svaki dobijeni čitalac za poeziju je dragocen. Broj čitalaca tu nije od presudnog značaja. Poezija dotiče relativno mali broj ljudi, ali koga dotakne, ona ga zaista dotakne. Uspe u njemu nešto da pomeri, pokrene, pomogne mu da na sebe i svet pogleda jednim novim pogledom. A to nije malo.

Sa dramom - dramatično

l Dramaturg ste u Dramskom programu Radio Novog Sada. Kakva je situacija sa našom savremenom radio – dramom?
- Situacija je najblaže rečeno - dramatična. Ali je ona takva i u ostalim segmentima naše kulture. Iluzorno bi bilo očekivati da je drugačije, ako znamo kakvo je opšte stanje našeg društva. Ali eto, ipak se piše i stvara, pa tako nastaju i nove radio-drame, nove knjige, stasavaju novi umetnici ...
Jednim delom i zbog toga treba posebno istaći i pohvaliti kompaniju „Vital” iz Vrbasa koja je ustanovila nagradu „Zlatni suncokret”. Sličan ovome je i gest „Hemofarma” iz Vršca koji stoji iza nagrade za poeziju „Vasko Popa”. To je oblik plemenitog marketinga. Kroz pomoć i stimulaciju književnog i umetničkog stvaralaštva na ovaj se način dalekovido ulaže u kulturu, čime se posredno ulaže i u budućnost naroda koji tu kulturu stvara. Jer narod koji ne uspe da artikuliše i stvori sopstvenu kulturu, teško da ima budućnost.

Milan Živanović

10.01.04

"STVORIĆU pesmu na nevidljivoj/koži vazduha. Sa stihovima paperjastim maljicima/što trepere pri dodiru./Napisaću jabuku lepu/kao ova pesma na dlanu."Tako glasi poslednja strofa pesme "O pisanju poezije" iz zbirke "Svetlost u naletu" Vojislava Karanovića, kojoj je upravo dodeljena Vitalova nagrada "Zlatni suncokret" (u izdanju "Platoa") kao najboljoj knjizi objavljenoj na srpskom u 2003. godini. Obrazlažući ovo priznanje u ime žirija dr Novica Petković je kazao: "Za Karanovićevu imaginaciju moglo bi se reći da je pretežo slikovna. On svet vidi u ikoničnoj projekciji, koja nije simbolička, nije posredovana jezičkom i književnom tradicijom, nego je neposredna, subjektivna i čulna."

ČITALAČKA RADOST
U RAZGOVORU za "Novosti" pitamo najpre slavodobitnika šta za njega znači ovo priznanje jer je već dobio nagrade "Branko Ćopić" i "Branko Miljković"?
- Nagrade su vid javnog priznanja, i kao takve čoveku uvek gode - kaže Vojislav Karanović. - One, između ostalog, znače potvrdu da je ono čime se bavite, u šta investirate dobar deo svog bića, još neko primetio, da je u tome prepoznao neku vrednost i za sebe, i da je poverovao da to može biti zanimljivo i vredno još nekom. Ovako lepu nagradu shvatam i kao znak, srećan znak da je moja poezija naišla na odgovarajući čitalački odgovor, da je neko u mojim stihovima uspeo da ugleda i deo sopstvenog unutrašnjeg lika, hoću da verujem da je u osnovi skretanja pažnje na moju knjigu upravo određena čitalačka radost. Bez toga, bez odjeka sopstvenih reči u nečijoj drugoj duši poezije zapravo i nema, ona je do tada mrtvo slovo na papiru. Samo čitanje, i ta čitalačka ozarenost, poeziji daju smisao, oni je zapravo i čine mogućom.
Za vas je poezija razgovor sa samim sobom?
- Poezija je poseban vid govora koji uvek računa na neku vrstu tišine i zaklonjenosti. Ona je oblik čovekovog razgovora sa samim sobom, sa svetom oko sebe, pokušaj da se uspostavi dijalog. Reči koje čine poeziju izgovaraju se u tišini, i to važi podjednako i za nastanak poezije i za doživljaj poezije. Možda je to baš onaj poseban kvalitet koji poeziju odvaja od ostalih oblika književnog govora. Ta usredsređenost na reč, na duhovnu osnovu reči, na dah koji oblikuje tu reč.

U CARSTVU MAŠTE
NE čini li vam se da su umetničke reči odraz našeg postojanja?
- Susret sa poezijom uvek je i susret sa samim sobom, jer poezije i nema van čoveka. U tom smislu poeziju vidim kao posebnu vrstu samopropitivanja i samospoznavanja, suočavanja sa sobom, koje je uvek preduslov svakog ozbiljnog suočavanja sa svetom i postojanjem. Poezija jeste oblast u carstvu mašte, ali na neki način sve ono što čini naš život jeste deo oblasti. Teško je zamisliti išta u životu što bi bilo do te mere lišeno mašte. Meni nije strana ni slutnja da se u osnovi celokupnog postojanja nalazi jedno zrno mašte, i da je iz tog zrna proklijalo sve ono što čini naš život.
Može li čitalac u stihovima da pronađe odgovore na sva postavljena pitanja?
- Poezija nikad nije davanje odgovora, nije čak ni postavljanje pitanja. Ona je uvek poziv i ohrabrenje čoveku da sam potraži svoja pitanja, da ih u svojoj duši jasno i precizno oblikuje, i da pokuša da živi ta svoja pitanja. I tu su stvaralac i čitalac u sličnoj poziciji: kao što pesnik stvarajući pesme mora da živi svoja pitanja, tako i čitalac doživljavajući ih mora da počne da živi svoja sopstvena pitanja. Da ne bude zabune, ja sebe podjednako smatram i pesnikom i čitaocem poezije, i upravo tu strast čitanja poezije pokušavam da sačuvam i odnegujem u sebi. Smatram to dosta dragocenim delom svog života.
U ovo vreme haosa i beznađa može li književnost da hrabri?
- Verujem u moć mašte i moć reči, i što je vreme u kojem živimo glasnije i bučnije, reč izgovorena u tišini ima veću cenu. Tu reč mnogi ne čuju, ali oni koji je čuju, u njima ona zaista odjekne. Verujem da je to samo dodatni razlog postojanja i poezije i umetnosti, i da što je vreme bučnije i manje sklono tišini i samopropitivanju, ovakvi vidovi govora dobijaju na svom unutrašnjem značaju.

DRAMATURG I PESNIK
PO zanimanju profesor književnosti, pesnik Karanović (1961) radi kao dramaturg u Radio Novom Sadu. Dosad je objavio šest zbirki pesama, prve četiri "Tastatura", "Zapisnik sa buđenja", "Živa rešetka" i "Strmi prizori" u izdanju Matice srpske, a knjigu "Sin zemlje", za koju je dobio nagrade "Branko Ćopić" i "Branko Miljković", u izdanju SKZ.

Dušan STANKOVIĆ

01.04.04 Zlatna greda

Svetlost u naletu je šesta pesnička knjiga novosadskog pesnika Vojislava Karanovića (1961). Knjiga u kojoj njen autor na "tihim proplancima" arhetipskih slika nastavlja kamerni razgovor sa samim sobom. Pišući mahom jednostavne konvencionalne pesme. Razumljive onom ko se u njih unese. Ko "jasno" kao on može da vidi, onako kako su imažinisti navodili svoje čitalaštvo, kako gole grane pokrivene snegom liče na pršljenove kičme. Na "svaku krišku sveta". Modro pulsiranje krvi. Bol. Senku što klizi i izmiče. I "svetlost u naletu", kako obasjava, zari sve pred sobom, sve u sebi. A, sve to u liku kosog likovnog eksterijera prirode, kojoj pesnik anamorfozama svog nemoćnog, na momente i uplašenog pogleda, sadevenog u nedefinisanu viziju, pokušava da (pre)pravi ponašanje. I zapostavi egzistenciju superiornog duha prirode u poslovima, kojima ta ista priroda gospodari svojim metamorfozama. Anamorfozama. Metaforama i njihovim metastazama.U potcrtanoj tišini samopropitivanja, opsesivno opsednut odrazima i prizorima slika, Karanović se u simboličkom mikrohorizontu favorizacije ekspresionističkog oglašavanja, posegnuvši pri tom za Van Gogov Ťidentitetť u polju, latio kičice da rečima u svesti izgradi podsvesnu sliku sveta. Sveta slika, koje ga okružuju svojim tajnim savezom. Asocijativnim spletovima svetlosti i senki u njemu. I priznanjem da može svaki nemir na zemlji da se vidi, ako se dovoljno pažljivo gleda, a da je, u toj disciplinovanoj percepciji, svejedno odakle se gleda. I da li se pogled ugasio i tinja. I upravo ovo i ovakvo pesničko priznanje navodi čitaoca na skeptičko mišljenje da se Karanovićevi stihovi mogu čitati onako kako su iskazivani: iracionalnim osluškivanjem onog što se u dubini zbiva. U imaginarnoj pustinji. I čita, kao pesma čija slova klize. Tope se i veju. Na sve strane. Iznad i ispod aure vidika. Dodirima onog čega nema. Rečima, koje nisu samo reči, već lelujavi pokreti, bez otisaka, premetnuti u nestvarna zvučanja. Koja dopiru iz podzemnih prolaza. I skladišta. Sa "malih mesta", koja nas nude sebi. Sa svojim "nervnim vlaknima i nitima trave". Iako slika, svaka slika, u sebi neminovno ima priču. Potrebu za verbalizacijom bez prava reči da se mešaju u nju. Karanović se umešao u odabrani vidik slika i to rečima kojima ne veruje. Koje se navodno tope.

Iako na pučini "svetlosti u naletu" Karanović se ne libi da u gestikulacijama "talasa sveta" neimenovanog pruži ruku tami. Na njegovoj nevidljivoj fenomenološkoj Ťtrpeziť. U njenom zagonetnom pejza?u. Filozofiji njenog nekonturalnog kontrasta. Prostornom stihu neverice u ulogu i moć poezije "bez obala i stiha". Kao u fantastičkom oklopu "inventarske knjige" na čijim su kontima razmeštena beživotna tela "znakova i glasova" različitih "?ivota". O kojima može da se priča okolo. Kao i o naporima što je postojalo u njima, a nestalo. I da li su realna otelotvorenja suštine njihove tajne. U jeziku i drugim "kućama bića". Stvarnih kao nestanak. Kao eterično isparenje. Kao osama u kojoj Karanović zabarikadiran u oktroisanu vizuelnost, ne prestaje da dubi, iz pesme u pesmu, rov samonametnute nevizuelne tišine. Nepozdanog "znanja" o (ne)postojanju ?ivota. I propagandnog pisanja za one koji ne postoje. A, na čije se "adrese" Karanović ipak obraća. I svojim pikturalnim zapisima oslanja u ličnom sporu sa tišinom. Koncepcijski da stvori stanje prema sebi i sopstvenoj subjektivnosti.

Nastojanje Karanovića da figuralnim stablima reči (od)uzme poetički kredibilitet iskaza bez čijeg stanja nema, ni slike, ni poezije, najbliže praksi samoproveravanja usvojene pratišine. Tišine oslobođene pritisaka, kanona i kondicije spoljnih navika. I tetovaža unutrašnjeg pesnikovog stanja, opterećenog kako stanjem egzistencijalne dresure, tako i stanjem poezije, koja se poput tame uvlači, ne samo, u pukotine i procepe svetlosti, nego ulazi i u sve "stvari" tela. Tela posmatračevog oka, koje mora da se oslobodi lažnog traga. Što je san. I nije san. Stešnjen u provizornoj estetici mašte. U prošlom vremenu egzekucije - da zamisliš i izvedeš sliku. San u kome se Karanović muči sa njenom antitezom. Poslovima koje pesnik vrši u toj antitezi. U njenom dvoličnom duhu. U nemoći da se izmesti iz službe reči. Da se preseli u svoje i njihovo neiskustvo. Da im tišinom ili mukom instinkta odredi cenu. Onu, koje reči nemaju. U artikulacijama tog nemanja. I svakog drugog, o kome se pesnici spotiču na svom filološkom plovilu, a u naletu sopstvene ontološke unutrašnjosti. I njene neprečišćene subjektivnosti prema kojoj ?ele da prilagode i prevedu neprevodivn sliku sveta.

Pretvarajući se u "trgovca" sa slikama sveta Karanović je metaforički i patetično "tik ispod neba" smestio vrt svoje mašte, onu vrstu iluzije, kako je to i sam istakao u jednom svom post festum komentaru, da se u osnovi celokupnog postojanja nalazi jedno zrno mašte, i da je iz tog zrna proklijalo sve što čini ?ivot. Što je elegijski dah i intuicijski duh kosmoloških vibracija. Naš. I Van Gogov. I nenadmašni Vermerov čulni svet svetlosti. Svet u naletu čula. Svet koji ontologiju "maštara" upućuje na potrebu privida. I senzacija sa teško izmenjivim rečima. Sa onim leksemama u koje tonu reči. Kao što boje vermerovski tonu u sliku. U neispričivost čisto subjektivnog do?ivljaja. U pokušaju da se kroz opis slike njeno lice podesi sopstvenom. Sopstvenim osećanjima, utiscima i grimasama. Rečima, koje bi donele mentalno i psihološko pomirenje, ili olakšanje, a koje nikako da isplivaju na površinu, niti da ispliva iz njih onaj ko ih upotrebljava. Govori. Slika. Koji vidi kako svetlost puzi po sobi. Iako je sve jedno telo. Jedna telesnost. Jedna koža. U pokretu preko imaginarnog vizuelnog mosta. Potpuno odvojeno od reči i njihove tesne lingvistike. I njihovih "strmih prizora".

Zapisnik Karanovićevog buđenja u svetlosti u naletu u svojoj imaginacijskoj "oblasti", i njenoj ljušturi, prepun je suprostavljenih odjeka kroz čije rešetke on spušta svoj pogled na svet "gluvih kontura" iz čijih kovčega zjapi gluvonema tišina. NJena tautologija. Sav uplašen za pesmu da će mu pobeći ispred njenog ogledala. Kao da pesma može da nestane, da se izgubi, pretvori u tišinu, u vazduh. U drvo koje gleda pravo u reči. U njihov otekli jezik. U likovni dah, koji je Karanović ispustio u svojim psalmima. Vapeći za rečima koje mogu da izdrže njegova osećanja. Ali, kako pomoći pesniku u "negativima" noći, Niče bi rekao sumraka, reči.

Ovaj Karanovićev pesnički "nalet" u izvesnom smislu, i to poredbenom, itekako je "iza" i ispod njegovih prethodnih knjiga. Elegični ton, kao da ne zapušio "?ivu rešetku" njegove emocionalnosti. A, ta elegična konvencionalnosti zaklonila je i neke druge kvalitete ranije Karanovićeve poezije u čijim pesmama je on više brinuo o njenim subjektima, a manje o objektima na iracionalnom gradilištu novog sveta. Uz, u tom svetu, uvažavanje činjenica poezije, da se ona, kao slikarstvo, pa i muzika, uvek plašila preteranog pojednastovljenja. I navika samoće u kojoj ona ne ume da izađe sama iz sebe. Iz svog konvencionalnog crteža.

Zoran M. Mandić

13.03.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Postoje knjige koje se nametnu, iznenada, a njihovo prisustvo u javnosti je najrazličitije. Od svesrdnog prihvatanja, do totalnog ignorisanja. Najviše o njima govore: dežurni kritičari, desna i leva smetala, prišipetlje i dobro obavešteni laici, oni koji nisu ništa videli, ali o tome znaju sve. Čitanje je već drugi padež i sekundarna delatnost. Naša kulturna javnost, najčešće, uživa u arbitrarnom nečitanju. Zato ovaj put izdvajamo tri knjige, sa kojima se, svakako, treba bliže upoznati. A to je već posao...

VOJISLAV KARANOVIĆ, “SVETLOST U NALETU”, PLATO, BEOGRAD, 2003. STR. 62
Šesta pesnička knjiga Vojislava Karanovića ( Subotica, 1961), “«Svetlost u naletu»”, označena je kao prekretnička, ne samo za ovog novosadskog pesnika, nego i za savremenu srpsku poeziju. Ovenčana je sa dve visoke nagrade, najpre “«Vitalovom»”, a malo zatim i nagradom “«Meša Selimović”», kao najbolja knjiga u 2003. po izboru kritičara «”Večernjih novosti»”.
U 38 pesama, koje su se već pozlatile, Karanović pokazuje plodotvorno dejstvo suptilne pesničke imaginacije, diskretne metaforičnosti i postmodernističkog promišljanja pesničkog čina. Da nije ovog poslednjeg, reklo bi se, ništa novo i epohalno. Celi pesnički pokreti, a među njima najzrazitije imažizam, borio se protiv apstraktnog jezika, zalagao za nalaženje prave težine reči, prezicnu i konkretnu vizuelnu sliku i jasno izražen detalj. Između 1912. i 1917. godine time su se izrazito bavili: E. Paund, E. Hjum, E. Louel, V. K. Vilijams, K. Sandberg i toliki drugi. Kataloge sugestivnih slika nastavio je T. S. Eliot, itd. I mi smo imali takve pesnike: od Momčila Nastasijevića, Aleksandra Ristovića, do Stevana Raičkovića i drugih.
Sve su to poznate stvari, ali u korekcijama i intervencijama V. Karanovića one su zazvučale kao otkrovenje. Zato je razumljiva opreznost samog pesnika, izražena i na nedavnoj promociji u Novom Sadu, nasuprot pomalo i navijačkim kritičarskim oduševljenjima: još nije sve rečeno...

DŽONATAN FRENZEN, “KOREKCIJE”, LAGUNA, BEOGRAD, 2003. PREVOD GORAN KAPETANOVIĆ, STR. 487
Svetski kritičari “«Korekcije”» upoređuju sa “«Budenbrokovima»” Tomasa Mana. Kažu da je to sveobuhvatni roman za novi vek. Ovenčan je nagradom kritike za najbolji roman 2001. Sve sami hvalospevi. Do njih je Frenzen bio poznatiji po brojnim esejima u kojima je ovako lamentirao: - Pisac mora sve više da daje čitaocu koji ima sve manje vremena za čitanje. Gde pronaći energiju za bavljenje kulturom koja je u krizi, kad se kriza sastoji u nemogućnosti bavljenja kulturom.
A onda se i njemu posrećilo. Našao je svoj glas i napisao porodičnu sagu, razobličio američki san i uposlio svog čitaoca. Ceo svet i život su samo niz korekcija i sva drama se odvija na kratkoj relaciji prihvatanja i odbijanja. Struktura cele kulture, ali i drugih područja je pogrešna, i sve se svodi na održavanje mentalnog zdravlja, a ono se ovde definiše kao sposobnost učestvovanja u potrošačkoj ekonomiji.
I kada kupujem terapiju kupujem kupovanje – primećuje jedan od junaka Frenzenovog romana, koji nas iz prve ruke uvodi u globalne muke novog sveta i domete američkog savremenog romana. Korisno i poučno. Sve od pisca koga je časopis New Yorker uvrstio na listu “«Dvadeset pisaca za 21. vek”».

ĐORĐE D. SIBINOVIĆ, “ZAKLON I DRUGI ESEJI”, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 99
Beogradski advokat Đorđe D. Sibinović u svojoj drugoj knjizi eseja, takođe, se bavi izvesnim korekcijama, ali u sferi mišljenja i hrišćanskih vrlina. U nekoj vrsti prologa on zapisuje:
- Ima li posle Sokrata istine, i učitelja, da li je moguće napisati ili opevati išta više posle “Gilgameša”? Verovanja u moguća otkrovenja i postojanja druge, još neotkrivene istine, ispunjavaju čovekovu ideju o njegovoj bitnosti. Sa svešću ili sa neoborivim iskustvom da čovek ne može ništa bitno doprineti razotkrivanju «velike tajne» i zaustavljanju njegovih moći na nivou rešavanja aktuelnih zagonetki vremena, bio bi proizveden potpuni gubitak realnosti kakav postmoderna nije opisivala i otuđenje kakvo marksizam nije ni naslutio. Ono što je ipak moguće, čak i unutar antropološkog pesimizma, je pravo na put i putovanje do cilja koji se samo posebnim, izabranim i jedinstvenim razotkrio kao rezultat i smisao, i u istoriji, i u našoj predstavi.
A Sibinović je uistinu na putu, u stalnom duhovnom dijalogu i polemici iz jednog zanimljivog i neuobičajenog ugla. Bar za naše, izdavačke, prilike.

M. Živanović

12.02.04 NIN

Sudimo li u ravni ideja - govor, dakako, ide o svrhovitosti i delotvornosti poezije - šesta Karanovićeva zbirka je izrazito ekskluzivno pesničko delo. Množina njenih vrednosti, nedavno oglašena prestižnom “Vitalovom” nagradom, sadržana je u načinima i učincima prevladavanja rečene ekskluzivnosti.

Pesmama prvog ciklusa Karanović, da tako kažemo, problematizuje “boju pogleda”, odnosno osobenost pesničkog viđenja sveta i pojava u njemu. Tzv. razumskom, logičkom, ako hoćemo i naučno egzaktnom razumevanju, protivstavlja intuitivno, imaginativno, vizionarsko. Jezik kojim pesnik svoje viđenje saopštava “jeste proziran/ali ono što se kroz njega vidi/ nevidljivo je”. Naprosto zato što polje koje umetnik pokušava da naslika samo u njemu postoji, zato što je prizor jezera kakav pesnik vidi samo u njegovoj svesti stvaran. Pesme drugog ciklusa nude, pored ostalog, rezultate pesnikovog pokušaja da ispita taj svet s one strane vidljive realnosti, taj “svet/nestvaran, treperav”, da pronikne u njegov smisao i njegove vrednosti. Mada se postojanje (i postojanost) paralelne realnosti ne dovodi u pitanje, zaključak se svodi na minimiziranje, pa i na poricanje uloge i moći poezije. “Spletovi reči, šuma rečenica/tihi proplanci” su uzrokovani pesnikovim reagovanjem na spoljašnji svet. Stih je, odista, davljeniku “pružena ruka”, samo što je davljenik sam pesnik, a i ruka je njegova.

Presudno je, međutim, značajno što se u celom nizu pesama drugog ciklusa poetičke ideje i teme prelamaju u prizorima i iskazima koji posreduju krize emocija i slabosti tela, čovekovom ruševnošću i konačnošću izazvane strepnje, nemire, oluje. Pesničko viđenje sveta, saznanje koje ishodi iz poetskog promišljanja života, baš kao i ono njemu suprotstavljeno, svedoči da smo “lomni/i krti”, da “život klizi niz nekakvu/strminu”, da je približavanje “carstvu senki” neumitno. Na taj su način poentirane i pesme trećeg, završnog ciklusa, iz takvog konteksta proizlazi odgovor na pitanje koje se od početka zbirke postavljalo: šta je zapravo stvarno? Stvarne su, veli pesnik, “ideje koje vijugavo/vrludaju kroz našu svest”. Koliko su stvarni autentične emocije i duhovna uznesenja, stvarni su i biološki (recimo: i antropološki) zakoni koji nas sudbinski određuju.

Poezija per se je ne samo legitimna nego i egzemplarna tema modernog i postmodernog pesništva. Kako je došlo do toga da znatan deo pesništva sa čoveka i bivstvovanja zanimanje preusmeri prema sebi samom, smislu i meri svog delovanja, pa i prema strogo poetičkim pitanjima, pokušavaju da objasne nekolike discipline. Navodi se zatamnjenje svih vidika koje preti ljudskoj civilizaciji, obesmišljavanje epohalnih ideja, rušenje standarda itd., sve do potrošenosti tema i jezika. Gde god bila istina, pevanje je u našem vremenu identifikovano sa bivstvovanjem. Iz tog poistovećenja često ume, po mišljenju jednog kritičara iz Karanovićevog naraštaja, da proizađe protivurečna pozicija: pesnik poriče dejstvenost poezije i pri tom uznosi evokativnu moć jezika. A najčešće je, kako jedan potpisnikov vršnjak reče, posredi opevanje žumanceta u belancetu oko žumanceta.

Pevanje Vojislava Karanovića je, srećom, očigledna potvrda prve mogućnosti. Njegove pesme punom merom prevladavaju svedenost svojih poetičkih tema, obezbeđuju iskazu složenost i punoću, a čitaocima saradnju i uživanje. S razlogom se, uostalom, među pesnicima afirmisanim tokom završnih decenija dvadesetog veka, Karanović smatra liričarom bez premca.

Bogdan A. Popović

28.01.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Šesta pjesnička knjiga Vojislava Karanovića - Svetlost u naletu - nesumnjivo je ispjevana novim lirskim glasom. To je lirika visokog dometa, tek u ponečemu porediva s ponekim našim pjesnikom. Riječ je o “čistoj” i rafiniranoj lirici, elitistički usmjerenoj na samoću i tišinu, ispjevanoj u slobodnom stihu, s efektnim i vrlo funkcionalnim korišćenjem opkoračenja i prebacivanja, dugim radom na pjesmi dovedenoj do jednostavnosti, dakako – varljive.
Na emotivnom planu ona donosi rijetko i plemenito osjećanje blagosti, podignuto na nivo odnosa s prirodom, po čemu malčice podsjeća na prefinjenog Stevana Raičkovića. Ta diskretna bliskost je više stvar temperamenta i senzibiliteta, nego li autorskog plana i namjera, a uočljiva je kako u odnosu prema prirodi i sklonosti ka tišini i samoći - nasuprot eksplozijama svakodnevne buke - tako i u tematizovanju same poezije i u otvaranju dijaloga s njom. Tako, recimo, u pjesmi Viđenje, vjetar, koji stresa snijeg s golih grana na tlo, ima “blag dlan. / Da mene pomiluje,/ ja bih zadrhtao”, kao što u pjesmi Slatki umor “u krošnjama drveća, zagolicano/ vjetrom, meškolji se lišće”.
U pjesmi Blagost, međutim, to osjećanje je podignuto na nivo kosmičkog principa i dobilo je metafizičku dimenziju. Polazi se od neobične čulne senzacije - a takve senzacije su karakteristične za ovu zbirku i ovoga pjesnika - od osjeta da “Pod jagodicama prstiju / trepere zlatne maljice / vazduha”. Vazduh je konkretizovan do otjelovljenja i personifikovan: dobio je, poput kakvog djevojčeta, zlatne dlačice, koje trepere, kao što treperi dobar dio svijeta o kome Karanović pjeva, i to treperenje zlatnih maljica osjeća se čulno, jabučicama prstiju. Sve je vazdušasto i treperavo, a ipak otjelovljeno i pristupačno čulima.
Zatim se poređenjem ova čulna senzacija podiže na kosmički nivo, pod tjeme neba, među zvijezde: to treperenje maljica i vazduha pod jabučicama prstiju isto je kao noćno pucketanje zvijezda. Cio kosmos je oduhovljen metaforama i personifikacijama, obliven blagošću milovanja i nježnošću dodira, a tajanstveni dlan, koji miluje nebesko tjeme, istovremeno je prisan i onostran. Božansko i ljudsko, nebesko i zemno, bliski su u blagosti i u neraskidivoj su vezi.
Pjesma Blagost i dobra ilustracija jednog tipa Karanovićeve metaforizacije i građenja pjesničke slike: čulna iskustva i senzacije iz intimnog ljudskog svijeta, iz sfere tjelesnog (milovanje kose i “zlatnih maljica”) prenosi se na mokroplan, na kosmički nivo, na odnose među nebeskim tijelima (nebesko tjeme, zvijezde, tajanstveni dlan koji miluje sazvežđa).
Istom tipu građenja pjesničke slike pripada i sasvim obrnut postupak: kosmičko i planetarno spušta se u ljudsko tijelo. Tako se u pjesmi Kašalj takođe polazi od čulne senzacije, ovoga puta od čula sluha: odnekud dopire “nagli kašalj” čiji uzroci mogu biti “zalogaj zastao u grlu”, / ili nadražaj pluća”, ili usijana upala grla “kao naglo razgoreli požar”. Zatim se kašalj uvećava i hiperbolizuje tako da “zgrada se drma iz temelja, / trese kao šipražje / na koje se obruše grad i oluja”, a onda sve dobija slutnje i dimenzije prirodne ili ratne katastrofe: “i tlo počinje da podrhtava / kao da je zemljotres / ili padaju granate / uz snažne detonacije”. Sve je to priprema obrta koji dolazi s četvrtom strofom, gdje dolazi do izražaja osjećanje nesigurnosti, strepnje i ugroženosti modernog čovjeka na njegovoj nepouzdanoj planeti: “A zemlja, naša planeta, učini se / najednom nesigurnom,/ malom, mestom koje / nas boli”.
Naša planeta nas boli - ovaj obrt će dobiti svoj vrhunac u poenti: u završnoj strofi zemlja zaista postaje bolni dio tijela. Neočekivanom, smjelom i veoma uspjelom pjesničkom slikom ona se identifikuje s resicom: “ona se u tim trenucima / učini resicom koja visi / u grlu, zalebdela / nad prazninom ždrela, postaje nalik tom malom / crvenom gromuljku mesa / koje je, sada, oteklo / u upali”.
Spajanje nespojivog - tekovina avangardnih pejsnika XX stoljeća - ovoga puta spajanje kosmičkog (zvjezdanog i planetarnog) s ljudskim tjelesnim (bolesna resica) pokazuje se kao princip izgradnje pjesničke slike koju prate osjećanje bola, nesigurnosti i straha da se “naša planeta” ne surva u kakav ponor što zjapi poput ljudskog ždrijela ispod upaljene resice.
Sličan princip “spajanja nespojivog” nalazimo u dvjema početnim pjesmama »O pesku i Psalam - samo što je to u prvom slučaju spoj sićušnog - zrnca pijeska - i astralnog, kosmičkog - zvijezda. Cijelih pet strofa pjesme O pesku sintaksički je organizovano u dvije složene upitne rečenice, pa pjesma može da se doživi kao razvijeni, drugi - upitni - dio slovenske antiteze. Nizanje pitanja kao mogućih alternativa pretvara se u nizanje metafora, odnosno vanredno uspjelih pjesničkih slika. Ne zna se, na kraju, da li su “zrnca peska” “sitni / delovi kamenih stena”, “ili su to zvezde koje se upravo / bude iz sna, sneno se / meškoljeći u postelji” ili su “mekana / perina u koju je umotana gravitacija - ta sila što / sama sebi diše za vrat - / ili su tišina, / dah koji je neko ispustio” i iza koga “nema ništa više?” I u drugom slučaju se, u drugoj strofi, nudi alternativna slika: “Planete su latice cveta / na koji sleće moja duša. / Ili su zrnca praha / sa krila leptira”. Princip građenja slike u osnovi je isti.
Ovako građene pjesničke slike razaraju i negiraju mimetički odnos prema svijetu. Pjesničke slike nijesu nikakvi objektivni, već unutarnji pejsaži. Zato se pažljivim pogledom na topole može vidjeti “svaki nemir na zemlji”, a gledajući na bagrem kroz prozor može se otkriti da “Zemlja ima crte tvog lica”. / I ovo nije prozor nego ogledalo”. Zato će, u cijelom rukavcu autopoetičkih pjesama, pjesma Van Gog u polju najtačnije artikulisati unutarnju “boju pogleda” pjesničkog dvojnika, slikara Van Goga: “Ovo polje, sada, koje pokušavam / da naslikam, ono je u meni. / Boli me svaka njegova travka, / žuta i plave arterije, vetar što / huji kroz moj um. / Modro pulsiranje krvi. Bol. Da.”
Autor je zbirku pažljivo komponovao, vodeći računa o simetriji i simboličkoj sugestivnosti brojeva, o odnosu naslova zbirke i pojedinih ciklusa s njihovim značenjima. Cjelina knjige jeste u znaku “svetlosti u naletu” koja “obasjava, zari sve pred sobom, / sve u sebi” (Video sam), u znaku obasjanja i oduhovljenja svijeta. Ali ne treba zatvoriti oči pred sjenkama koje svjetlost prate, a pogotovo ne pred tamom, bez koje svjetlost ne bi imala svoje puno značenje. Zato ova zbirka dobrim dijelom i jeste u znaku borbe svejetlosti i tame. U prvom ciklusu (Boja pogleda) dominiraju vizuelne slike, a naslovnu sintagmu nalazimo u programskoj pjesmi Van Gog u polju. Ciklus se završava sklapanjem dana i dolaskom “još jedne noći” i sav je u znaku subjektivnog unutarnjeg pogleda. Po dvanaest pjesama u prvom i trećem ciklusu sugerira po jedan završen krug, zatvorenu cjelinu i simetriju, a četrnaest pjesama središnjeg ciklusa - Tihi proplanci - može sugerisati i težnju za savršenom dvostrukošću broja sedam. Naslovnu sintagmu naći ćemo u pjesmi U šumi, u njenoj poenti: “Otud svi ovi / spletovi reči, šuma / rečenica, tihi proplanci”. Ovaj ciklus dosljedno tematizuje svijet riječi “šumu rečenica”, “tihe proplanke” duha. Najzad, naslov posljednjeg ciklusa (Tik ispod neba) naći ćemo u posljednjim riječima pjesme Pokreti.Tema smrti je diskretno provučena kroz ovaj ciklus, a borba svejtlosti i tame je naglašenija. U znaku odnosa svjetlost / tama ispjevana je i završna pjesma - Negativ noći: “svetlost polako prilazi / tami: zaklapaju se / kao korice knjige”. Tako sam proces čitanja i sklapanja zbirke dobija svoju sugestivno-simboličku dimenziju.

Jovan Delić

17.01.04 Politika

Svaka nova zbirka Vojislava Karanovića izaziva posebnu pažnju ne samo onog "elitnog" ali malobrojnog čitalačko-kritičarskog sloja već, čini se, u prvom redu njegovih pesničkih saputnika, osobito onih koji su se formirali devedesetih godina nama još bliskog proteklog veka i dabome – mnogi od njih – upravo pod znatnim poetičkim uticajem novosadskog pesnika. S druge strane, pretposlednja Karanovićeva zbirka "Sin zemlje" (2000) za koju je autor konačno bio nagrađen značajnim pesničkim priznanjima – a ona su ga, nažalost, onda kada je to bilo apsolutno neophodno – po običaju mimoišla, zaokružila je i rekapitulirala jedan od temeljnih poetskih postmodernističkih postulata.

Reč je, dakako, o tematizaciji međuzavisnosti između subjektivnog, egzistencijalnog doživljaja i njegove metaforičko-tekstualne prakse označavanja. Ova zbirka takođe je nagovestila i izvesno vidnije pomeranje pesničkog težišta na lirsko "ja" i raspon njegove intuitivno-perceptivne spoznaje. Tako je lirski junak postao nesumnjivi nosilac mere razlikovanja od svega postojećeg i istovremeno njegov svesno izabrani tumač, koji iz dosledno unutrašnje perspektive progovara o drami onoga koji piše, odnosno peva.

Šesta Karanovićeva zbirka "Svetlost u naletu" nastavlja prividnu ležernost i lakoću pesničkog postupka koji je autor primenio u "Sinu zemlje", ali sa mnogo sugestivnijim estetskim učinkom. No, tu situaciju mogli bismo, cum grano salis, uporediti npr. sa Kafkinim pismom. Jer iza jezičke transparentnosti i deskriptivne preciznosti nazire se jedan svet pomeren iz svog zgloba, zavitlan i deformisan, svet sazdan na iluziji čula, koja kao svoju potvrdu nalaze reči, njihove spletove, snopove, sazvežđa, šume i proplanke. To je, zapravo, jedan antisvet oneobičen baš pesnikovom stalnom potrebom da ga artikuliše i da se prema njemu odredi. Ova nepripadnost u najnovijoj Karanovićevoj knjizi intenzivirana je prožimanjem različitih čulnih senzacija, osobito čula vida (gledanja), zatim sluha (koji može imati brojne nijanse zvuka), mirisa, ukusa i najposle dodira, te materijalizovane evidencije sumnje.

Tri ciklusa "Boja pogleda", "Tihi proplanci" i "Tik ispod neba" variraju pojedine motive koji dobijaju obeležja metaforičko-simboličkih nizova ili spletova, rekao bi pesnik, čija je funkcija upravo u razvijanju jedne esencijalne slike ili vizije. Ona poseduje koloristički jak nanos svetlosti ili tame, osunčanosti ili senke, podastrta jednom sveobuhvatnom pogledu unutrašnjeg oka. Zbog toga postoje dva tipa prenosa slikovnog predmeta/prizora čitaocu: prvi je konstruktivan i perceptivan, a drugi intuitivan, onaj koji se jedino može osetiti, ali ne i proveriti: "Nekoliko sati mislim o tome, / gradim u svesti sliku /jasnu do bola" ("Jezero").

S druge strane, slika je i poricanje opservacije: "Ovo polje sada, koje pokušavam /da naslikam, ono je u meni. / Boli me svaka njegova travka, / žute i plave arterije, vetar što / huji kroz moj um. / Modro pulsiranje krvi. Bol. Da". ("Van Gog u polju"). Na taj način pesnik jezički dinamizuje jednu sliku koja traje ne samo vremenski, već i prostorno, uspostavljajući duhovno-značenjsku vertikalu između zemlje (vlati, vlasi, niti, spletovi) i neba (zvezde, zenice, oči ljudske i Božje), između praha propadljivog (prašina, pesak) i snopova svetlosti i tame (zlato, sjaj, senke, crne svetlucave zvezde).

Kao u prethodnoj zbirci, i u ovoj postoji jedan broj pesama koje predstavljaju neku vrstu parabole o pisanju pesme, koja se – slično kao i kod pesnika – začinje i rastvara u čitaočevom umu, uvlačeći i njega u beskrajni krug odraza i ogledala, pozitiva i negativa, beline hartije i crnila slova (npr. "Poezija nastaje", "Pored prozora", "Dodir", "Otvaranje", "Prostor poezije", "O pisanju poezije", "Slika" ili "Negativ noći"). Karanović ne dovodi u pitanje samo postojanje tzv. objektivnog sveta i njegovog individualnog, premda iskošenog pogleda, već i ontološku zasnovanost pesme i smisla koji ona rekreira: "Ti nešto čitaš, možda /ovu pesmu, ali slova /klize, tope se, veju / na sve strane. Pokušavaš /da se udubiš u svet /nestvaran, treperav / kao onaj u srcu glečera / ili u česticama peska / neke pustinje. / Ruka se lagano podiže, / dlan klizne preko temena: / dodirneš ono čega nema" ("Dodir"). To što se nalazi ispod površine koju nazivamo svet, mogu biti spletovi reči i čula koje ujedno čine i ne čine pesmu. A ako reči, poređenja i metafore nestaju iz doživljenog stiha – šta onda ostaje u nama? Neka tamna slutnja, tajnoviti znaci sna? Ili predskazanje o nadiranju mraka i tvom očajničkom davljenju u talasima sveta, bez obale, sa – konačno sklopljenim koricama.

Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ