Svetla tačka

08.05.04 Politika

Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja

Ko pročita radove egipatskog književnika Bahe Tahira (1935) sasvim sigurno će imati priliku da povrati nadu koju je možda i ne primetivši izgubio u borbi sa životom, kao i veru u neporaznu snagu i isceliteljsku moć ljubavi. Ovaj prvoklasni pripovedač pripada generaciji koja je literarno stasavala šezdesetih godina. Sredinom sedamdesetih godina, kada se povela hajka protiv pisaca koji ne vide stvarnost kao nova vlast, Tahir je morao da potraži posao u inostranstvu. Stalni posao našao je tek 1981. u Ženevi, kao prevodilac za Ujedinjene nacije. To „dobrovoljno izgnanstvo” okončano je 1995. godine, kada se konačno vratio u Egipat.

Na početku spisateljske karijere, objavljivao je priče po književnim časopisima i listovima, a 1972. objavljuje prvu zbirku priča pod naslovom „Veridba”. Potom su usledile nove zbirke, i romani među kojima i „Svetla tačka” (2001), upravo objavljen na srpskom, u izdanju beogradskog „Clia”.

Iskrenost, toplina i ljudskost kojima njegova dela odišu učinile su da Baha Tahir vrlo brzo postane jedan od najčitanijih i najuglednijih pisaca i mislilaca arapskog govornog područja. To je doprinelo prevođenju njegove proze na strane jezike: engleski, francuski, nemački, italijanski, španski, katalonski, portugalski, norveški i holandski jezik. Dobitnik je nagrada i u svetu, a poneo je najveće nacionalno priznanje, egipatsku državnu nagradu za zasluge u književnosti 1998. i Kavafijevu nagradu za prozno stvaralaštvo 2001. godine. Početkom iduće nedelje, Baha Tahir trebalo bi da boravi u Beogradu, kao gost „Clia”.

Iskren i neposredan

Sa Bahom Tahirom može se pričati satima, a da se ne oseti kako vreme proleti. Sa njim se može pričati o svemu - književnosti, politici, ljudskoj prirodi, životnim zgodama i nezgodama. Razgovor sa njim je uvek opušten, uz mnogo smeha, a ponekad i kojom zatomljenom suzom. Za prevodioca nema veće sreće nego da već pri prvom susretu otkrije da je „njegov” pisac iskren i neposredan, kakvim ga je na osnovu knjiga i zamišljao.

Baha Tahir je upravo onakav kakve su njegove knjige - jednostavan, sasvim prirodan, produhovljen, tih i pronicljiv. Sve svoje goste dočekuje u izuzetno prijatnoj i domaćinskoj atmosferi u svom domu na Zamaleku. Ne dozvoljava da bude aktivna memorija kasetofona već sagovornika, smatrajući da je važnije pamćenje i prenošenje duha i ambijenta razgovora nego mehanički zapis samih reči.

Za roman „Svetla tačka” koji govori o težnji čoveka ka duhovnom ispunjenju u vremenima kada potrošačka groznica počinje suvereno da vlada društvom, o borbi sa duševnim mrakom i žeđi za svetlošću čiji je „sjaj u stanju da rasprši tminu noći i dana”, Tahir kaže da simbolizuje potragu za ravnotežom između tri elementa: tela, uma i duha. Pre više od trideset godina čuo je, kaže, od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman.

Radnja „Svetle tačke” smeštena je, po piščevom priznanju, u pravi Kairo, u stari narodski kvart Sejide Zejnebe, Prorokove unuke i ćerke imama Alija, i jedan od najlepših delova islamskog Kaira. Ovaj kraj se pruža oko džamije u kojoj su, po predanju, smeštene njene čudotvorne mošti. Da li njene čudotvorne moći, očuvana tradicija i običaji ili pak saznanje da se život može lako podnositi uprkos mučnom siromaštvu, čine da čitav taj kraj bude inspiracija mnogim velikanima egipatske književnosti? Među njima, svakako je najznačajniji jedan od pionira egipatske proze Jahja Haki (1905-1992) kome je Baha Tahir posvetio ovaj roman, čime se na najlepši mogući način povezao sa nacionalnim književnim nasleđem.

Baha Tahir priznaje da je teško odrediti profil njegovih čitalaca jer su prilike u kojima ih može sresti i čuti njihovo mišljenje nažalost retke i svode se na povremene književne večeri. Ipak, ukazala mu se prilika da sazna šta publika misli upravo o „Svetloj tački” i na nešto drugačiji način - putem Interneta. Ovaj roman bio je povod za interesantnu čitalačku diskusiju na jednom novijem veb-sajtu posvećenom savremenoj arapskoj književnosti, na kojem mišljenje čitalaca zauzima važno mesto. Ta diskusija, baš kao i prikazi ovog romana koji su se pojavili u brojnim listovima i časopisima, otkrivaju kako opčinjenost čitalaca ovom toplom ljudskom pričom, tako i zbunjenost porukom koju ona nosi.

Zagledati se u sebe

Kroz priču o porodici penzionisanog sudskog činovnika Teufika Sadija - Baškatiba, generacijama nastanjenoj u blizini trga Sejide Zejnebe, Tahir razmatra čovekov pokušaj da uspostavi i održi ravnotežu između svog, ljudskog, i društvenog postojanja. Radnja je smeštena u sedamdesete godine 20. veka, kada su Egipat zadesile nagle ekonomske i socijalne promene čiji eho i danas odzvanja. Preko tri glavna lika, dede Baškatiba, njegovog unuka Selima i njegove devojke Lubne upoznajemo se sa dve potpuno različite sredine, kao i sa mnogim društvenim i običajnim suprotnostima koje su i danas prisutne u Egiptu. Uz opis propadanja srednje klase i opšteg sunovrata moralnih vrednosti, Tahir ispituje snagu čoveka suočenog sa teškim ličnim i porodičnim problemima i nedoumicama. Prilikom čitanja ovog romana treba posebnu pažnju posvetiti prećutanom, jer ono u sebi krije „krik” stvarnosti.

Najupečatljiviji je svakako deda, Baškatib, koji okuplja sve ostale likove oko sebe, i simbolizuje potragu za svetlom tačkom kroz borbu oprečnih poriva koje od mladosti u sebi nosi: duhovne i telesne žeđi.

Pokušavajući da se odupre snažnom telesnom nagonu i drugim slabostima koje nisu strane nijednom ljudskom biću, on traži rešenje zagonetke svekolikog postojanja u sufijskom učenju. Iako nikada nije bio u stanju da u potpunosti shvati niti objasni za čime tačno traga, nije odustajao uveren da jedino ta staza vodi do njegovog i spasenja njegove porodice. Možda nije postao svetac, kako je želeo i zamišljao, ali je njegova ljubav spasila porodicu, izlečila bolesnog unuka, sačuvala unukin brak i stvorila od njih ljude koji sa ponosom mogu da nose taj naziv.

Kod Bahe Tahira ne postoje apsolutno dobri niti apsolutno zli likovi, već samo ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama, slabostima i težnjama, uhvaćeni u vrtlog bolnog i neretko besmislenog postojanja. U ovom romanu on postavlja pitanje koliko vredi život bez ljudskosti. Istovremeno podseća da ne treba gubiti nadu iako život jeste teška rabota.

Ono što sve čitaoce oduševljava u Tahirovim radovima jeste prirodan i jednostavan jezik, čak i kada razmatra teške teme ili pojmovno komplikovane koncepte. U vezi sa tim aspektom književnog stvaralaštva Tahir ističe da svaki pisac vodi istinsku borbu na tom polju, jer jezik nije nosilac sadržine, već sama sadržina. Zbog toga često prepravlja rečenicu i po dvadeset puta, sve dok je ne uskladi sa značenjem koje želi da postigne. Stremi jednostavnosti, premda priznaje da ju je najteže postići.

Autor pretpostavlja da je za razumevanje ovog romana potrebna posebna vrsta senzibiliteta kod čitaoca, a mi ovome možemo dodati da je potrebna i spremnost da se zagleda u sebe i zamisli nad svojim životom i postojanjem.

Dragana ĐORĐEVIĆ