Sveti Nikola u Torontu

22.11.13

Ljudi koji su otišli iz Srbije i stekli sigurnost zgrtanjem novca, misle da imaju pravo da dele lekcije o patriotizmu, zadojeni velikosrpskom ideologijom

Povodom svog novog romana „Sveti Nikola u Torontu”, u izdanju „Platoa” Nebojša Milosavljević, u šali izjavljuje da će imati ozbiljnih problema, naročito zbog ljudi koji će se u romanu prepoznati. Milosavljevića znamo kao novinara „Politike”, koji je svojim poslom nastavio uspešno da se bavi i u Kanadi, i koji baš zbog ljubavi prema ovoj, kao i prema rodnoj zemlji, često zna da bude oštar u kritikama. Stevan, glavni junak novog Milosavljevićevog romana, dolazi na ideju da srpskoj emigraciji u Torontu objavi posetu prestolonaslednika Aleksandra, na slavi Svetoga Nikole, kod „viđenijih” domaćina. A ulogu prestolonaslednika igra jedan pogodni Grk, dok je cilj okupljanja i prikupljanje pozamašnog prihoda za izgradnju crkve. Sve što se zatim dešava u najmanju ruku je tragikomično. Budući da se vratio u Srbiju, posle blizu dve decenije života u Torontu, Milosavljević sledeću knjigu najavljuje kao nastavak priče o povratniku. Jer, kako kaže, za one koji su dugo „napolju” povratak u Srbiju svojevrsna je „druga emigracija”.
Roman je zasnovan i na principu kontrasta, starija, posleratna emigracija, suprotstavljena je onoj koja je u Kanadu dolazila devedesetih, i nakon toga...
Ta stara generacija emigranata, koja je otišla u Kanadu posle 1945. godine, pročitana je knjiga. Na Vidovdan, 28. juna 1995. godine, bio sam na Nijagari, gde se odražava najveće okupljanje Srba u Severnoj Americi, kao urednik srpskih novina. U početku to izgleda kao vašar, a onda počinju govorancije bez ikakve čak i političke ideje, mada se ti ljudi predstavljaju kao politički emigranti, monarhisti, koji mrze komunizam. Međutim, Tito je tada već 15 godina bio pokojni, Jugoslavija se raspala, ali oni su i dalje ponavljali istu mržnju, istu negaciju koja je osnov svih njihovih govora. Rekao sam im jedanput da bi bili savršeni partijski aparatčici da su ostali u Jugoslaviji, predsednici radničkih saveta i slično. Mlađe generacije, koje su dolazile u Kanadu po principu „prodao babin stan, spakovao diplomu Mašinskog ili Elektrotehničkog fakulteta”, imali su dovoljno novca za početak novog života, za uspeh. Šta je uspeh? Kuća, kredit, troja kola, zlatni retriver. Nikada nisam mogao sa njima da nađem zajednički jezik.

Udarili ste na najvažnije stubove srpstva?
Svesno sam udario na Crkvu kao instituciju, jer sam za sve ove godine koliko sam živeo u Kanadi mogao da vidim šta se dešava. Crkva je sebi davno nametnula ulogu stožera okupljanja naše emigracije, centra iz koga kreću sve akcije nacionalnog fronta. U romanu sam opisao episkopa kanadskog Georgija, kome sam samo nadenuo drugačije ime, čiji je rođeni brat, episkop Zapadnoevropski, nedavno smenjen upravo zbog kriminala. U kanadskim novinama na srpskom jeziku pisao sam o tome kako je episkop Georgije hapšen na aerodromu Pirson u Torontu, zato što je švercovao veliku količinu keša, i da je zvanično dva puta optužen za silovanje naših kaluđerica. Kanadska televizija Si-Bi-Si pravila je emisiju o tome. On dalje ostaje prvi čovek srpske Crkve u Kanadi. To po mom mišljenju Crkvu isključuje iz svake zdrave priče o srpskoj zajednici u Kanadi, jer se njena misija svodi isključivo na novac. Skuplja se puno novca za izgradnju crkava, međutim, pitao sam vladiku kada će skupiti novac za izgradnju staračkog doma ili škole...

Razobličujete određene tipove ljudi. Radojku koja je postala Rejčel, Petra koji je postao Piter...?
Moja je namera bila da razbijem predrasude o eliti, o tome da je krem otišao iz Srbije, a da su najgori ostali. Kakva elita? To nema veze sa istinom. Nisam čak udario na to da li su ti ljudi intelektualci ili ne, već sam pokazao da eliti ne pripadaju po definiciji da svoje obrazovanje i inteligenciju ne koriste za opšte dobro. Stojim iza stanovišta da Srbija kao društvo nema elitu, to jest da ima kvaziestradno-pink- sportsku elitu. Ali, odlaskom ljudi počev od 90- ih, Srbija ništa nije izgubila. Mi smo vrlo zamenljivi. U Torontu se našla grupa ljudi koja sebe postavlja za elitu srpske zajednice, a sumnjiva je po moralnom pitanju. Kažem – Srbija se spasla. Analiziram uspehe iskompleksiranih tipova koji nisu imali nikakav društveni život, a uspeli su da završe fakultete i otišli u Kanadu, za razliku od šmekera koji su imali čast i znali da je brane. Šmekeri ove „tipove” nisu smatrali za ozbiljnu pretnju, i tu su žestoko pogrešili, jer su ovi razmišljali samo o osveti. Samo su sačekali svoje vreme. To se dešava i u Srbiji na makroplanu. Kompleks niže vrednosti pokreće ovaj svet.

Postavlja se pitanje i patriotizma, da li je bolji patriota onaj ko Srbiju vidi izdaleka ili onaj ko je ovde?
Ljudi koji su otišli iz Srbije, i stekli sigurnost zgrtanjem novca, misle da imaju pravo da dele lekcije o patriotizmu, zadojeni velikosrpskom ideologijom. Pisao sam o navali patriotizma, naročito dok je Srbija 1999. bila pod bombama. Čovek koga sam opisao kao Petraševića, a u stvari je to Bora Dragašević, bivši ljotićevac, stavi se na čelo demonstracija, ispred američkog konzulata u Torontu. Demonstracije su u sedam, posle radnog dana, okupi se par stotina ljudi koji se slatko ispričaju. Dragašević održi vatreni patriotski govor, a zatim svako sedne u svoj kadilak i ode kući.

Pored glavnog junaka Stevana, stari profesor Pejčinovića, kao rezoner, potpuno se izdvaja iz opšte burleske. Ko je bio prototip za njega?
Upoznao sam par takvih ljudi, jedan od njih živi u Montrealu, jedan je od najcenjenijih kanadskih naučnika. Četrdeset godina nije bio u Srbiji, a govori savršeni srpski jezik. On se bavi svojom strukom, ali nikada nije bio deo „patriota”. Manje obrazovani, tehnička inteligencija i oni koji žele da se uklope najlakše prihvataju „sergliš”, grotesknu mešavinu srpsko-engleskog, što sam i opisao u romanu.

Marina Vulićević