"NE POŽELI DA ČUJEŠ TUĐE LUKAVŠTINE
ZBOG TOGA ŠTO ĆE TI OSTATI U PAMĆENJU
OSOBINE TIH LUKAVŠTINA...
NE POŽELI DA SLUŠAŠ
O NESREĆI SVOJIH NEPRIJATELJA.
ONAJ KO SLUŠA TAKVE REČI,
TAJ SABIRA PLODOVE SVOJE ZLE NAMERE".
Čovek, koji je prema učenju judeo-hrišćanske religije "palo i grešno biće", stvoreno prethodno "po obličju Božjemu" (naslućivanja, pa i jasnijih nagoveštaja čovekovog sagrešenja nalazimo u mitovima gotovo svih naroda sveta), prema učenju savremene dubinske psihologije, nagonsko je biće, snabdeveno seksualnom i agresivnom energijom, sa ciljem njenog pražnjenja put spoljašnjih objekata. Prema tvorcima tzv. ego-psihologije (Hartman, Kris, Levenštajn), naše Ja ne razlikuje se od Onog (kao nesvesnog izvora nagonskih težnji i želja) po poreklu, nego se oba razvijaju iz iste osnove. Ovakvo mišljenje navedenih poznatih psihoanalitičara mogli bismo primiti, iz hrišćanskog ugla posmatrano, kao tačno, samo pod pretpostavkom da se čovekovo Ja (koje se u psihoanalizi izjednačava sa svešću) ne uzima kao najviša i poslednja bitnost čovekova do koje je čovek po materijalističkom, a i psihoanalitičkom materijalističkom gledištu, u toku svoje duge evolucije stigao. Prema hrišćanskom, mnogo složenijem učenju, čovek je jedinstvo tela, duše i duha, koje bi jedinstvo, prema nešto uprošćenijem shvatanju, moglo da odgovara psihoanalitičkoj podeli ljudskog bića na Ono, Ja i Nad-ja. I pored, dakle, bitnih razlika u shvatanju čoveka, između hrišćanskog i psihoanalitičkog učenja, jedno im je zajedničko: oba učenja, naime, posmatraju čovekovo Ja, kao ugroženo, stešnjeno i nedovoljno jako u odupiranju nagonskim prohtevima koji dolaze iz unutarnjeg, skrivenog i "dubinskog" (otud i naziv: dubinska psihologija) bića čovekovog, kao i sličnim, rđavim i opasnim uticajima koji navaljuju na čoveka (na njegovo Ja, "trsku koja misli" - Paskal) spolja, dolazeći od drugih ljudi. Iako je Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, ubeđeni ateista, grčevito hteo da veruje u snagu ljudskog Ja ("Glas razuma je tih, ali prodoran" - Frojd), on je ostao dosledan svome pozitivističkom stavu, dubok pesimist u odnosu na čoveka i njegovu budućnost. Sigmund Frojd, tanan i prodoran analitičar svih tamnih strana ljudskog bivstva, u pravu je kada tako misli. Bez vere i nade u Boga, bez pomoći Duha, Svetog Duha, kao Trećeg lica Svete Trojice, čovek ne može da samog sebe spase, kao što ni Minhauzen ne može samog sebe da izvuče iz blata "povlačeći svoj perčin nagore"!
Sada bismo se mogli vratiti na navedenu pouku sv. Marka Podvižnika iz uvoda našeg članka. "Tuđe lukavštine", o kojima govori sv. Marko, u stvari su naše sopstvene lukavštine kojima je ispunjeno svačije srce, ako nije čišćeno, a onda, (uz pomoć i blagodat Božiju) i očišćeno. Naše lukavštine nisu ništa drugo nego prisustvo "sedam smrtnih hrišćanskih grehova" u nama kojima uvek novu hranu (energiju) doturaju neoplemenjeni (nepreobraženi) nagoni (agresivni i seksualni), kao stalni izvori neprepoznatog "palog i grešnog" bića ljudskog. Otud sve što od zla koje nas neprestano zapljuskuje, i spolja i iznutra, čujemo, vidimo, okusimo ili dodirnemo (pa, i što pročitamo), ostaje nam u pamćenju, jer se "prirodno" sliva i spaja sa istovetnim zlom, ili brojnim "lukavštinama" koje već odavno, zapravo od pravremena (od našeg sagrešenja) postoje u nama, nazvali mi tu našu unutrašnjost, nesvesno, Ono ili drukčije. Izopačene slike naše fantazije i naših fantazama (fantazmi se razlikuju od fantazije), prvenstveno agresivne i seksualne prirode, rano "prirodno" pobuđene u nama (već u najranijem detinjstvu, o čemu je davno pre psihoanalize pisao sv. Grigorije Palama, u XIV veku), neprestano, u toku celog života, žudno očekuju potvrdu i opravdanost svoga postojanja, pojavom istovetnih slika koji dolaze čoveku spolja - rečima i ponašanjem rđavih ljudi, a onda naročito putem mas-medija i šund-literature. Zato, branimo se svim sredstvima hrišćanskog naoružanja protiv ovog pogubnog zagađenja naše duše i tela - Duh se Božiji ne može u nama ičim zagaditi, zbog toga On i ostaje trajna nada i iskra spasenja kod svakog, i najgoreg čoveka pogubnijeg nego što su danas zagađenja vode, vazduha i zemlje, jer samo očišćenjem duše naše, koja se odmah, po očišćenju, privezuje uz Duh, u stanju ćemo biti da očistimo i zemlju i vazduh i vodu.
U produžetku navedene opomene sv. Marka o izbegavanju "tuđih lukavština", prirodno se nastavlja i njegova druga opomena o izbegavanju slušanja "o nesreći svojih neprijatelja". Ako, i kada već, nismo u stanju da ispunimo Hristovu zapovest da ljubimo i neprijatelje svoje, čuvajmo se od stalnog (i nesvesnog) priželjkivanja da čujemo kako je nesreća zadesila naše neprijatelje (među bliskom neprijateljskom rodbinom, među susedima, ali kako je nesreća pogodila i susedne nam neprijateljske narode) i da tada, pobednički i osvetoljubivo uzviknemo: Tako im je i trebalo! Bog ih je kaznio! Ovakvo postupanje ljudi, tako često i uobičajeno, može da se nazove "prirodnim" (i prirodno paganskim), ali nikako i hrišćanskim. Otud, ako želimo da napredujemo na trnovitom putu hrišćanskog usavršavanja, upoznajmo bolje sebe i svoje (skrivene) "zle namere" prema drugim ljudima. Naime, "poznavši bolje sebe, nećeš imati volje da osuđuješ druge" (sv. Serafim Sarovski), pa ni da poželiš nesreću i svojim neprijateljima, jer će se zlo koje smo im poželeli kad-tad sručiti na naše glave, ili još gore, na glave naše dece.
