Sveće gore do kraja

12.08.20 Laguna

„Svetu ne treba mađarska književnost“, napisao je Šandor Marai u svom dnevniku 1949. godine. Mnogi su ga smatrali najboljim piscem proze na mađarskom jeziku, a bio je u izgnanstvu, u Italiji. „Kod kuće, književnost je nestala... zemlja se srušila: umesto nje ostala je samo komunistička, ruska kolonija.“ Verovao je da se suočava sa dva oblika umetničkog samoubistva: krojec´i svoj rad za „ukus stranaca“ ili pišuc´i za nepostojec´e mađarske čitaoce u „gluvom ništavilu“. Na kraju je Marai zaista počinio samoubistvo, ali bilo je to u Kaliforniji 1989. godine, star, bolestan, siromašan, sam, pišuc´i do poslednjeg trenutka.

Marai je postao amajlija nove, demokratske Mađarske. Izuzetnu popularnost zaslužio je svojim radom, ali i svojim životom, koji je bio ogledalo mađarske nesrec´e dvadesetog veka. Rođen u Kasi, u tadašnjoj Austrougarskoj imperiji, Marai je odrastao u ratu, revoluciji i izgnanstvu, probio se kao pisac, a potom opet živeo u ratu, izgnanstvu i revoluciji.

U vreme svoje smrti, Marai je bio svestan da je Mađarska socijalistička radnička partija bankrotirala u Budimpešti; ironično je, međutim, da 1989. godine nije bio toliko poznat u svojoj domovini, iako su se na njega ugledali mnogi mlađi, agresivniji protivnici Sovjeta (poput premijera Viktora Orbana). Pisci su u Mađarskoj oduvek bili više od pisaca; bili su čuvari duše nacije. Generalno, čuvari nisu odradili sjajan posao u prošlom veku. Marai je gotovo jedini književnik koji je tokom 20. veka došao do izražaja. U velikoj meri nezainteresovan za politiku, on je razbesneo i naciste i komuniste, i odbio da njegove knjige budu objavljivane u Mađarskoj, sve dok su sovjetske trupe bile prisutne, osudivši sebe na mrak i siromaštvo.

Ali, kao i u Mađarskoj, Maraijeva sreća se tokom 1990-ih naglo promenila. Za sada, Marai je vlasnik Mađarske (što pomalo nervira sadašnje autore). Moda se može promeniti, ali genije ne može. Marai je počeo kao pesnik – i, moglo bi se rec´i, ostao čak i kada je pisao prozu. Ali on je pisao sve: predstave, lepu prozu, memoare, članke iz novina, pisao je svoj dnevnik i romane (mada mislim da je bio lukav kada je neke od njih nazvao romanima, pre će biti da su bili izmenjeni memoari).

Bilo bi nepravedno opisati roman „Sveće gore do kraja“. Stariji aristokrata i general Henrik, svog prijatelja iz detinjstva Konrada, koji je pre 41 godinu misteriozno nestao, poziva na večeru u svoj dvorac. Toliko o radnji. Priča govori i o Konradu, gotovo nemom optuženiku na Henrikovom suđenju, koji detaljno preispituje njihove školske dane na vojnoj akademiji, godine koje su dovele do Konradovog nestanka i njegov nevojnički karakter: „Osoba ne može biti i muzičar i Šopenov rođak, a da prođe nekažnjeno.“ Razlog Konradovog bega, nakon pucnjave, kada general shvati da plen siromašnog Konrada ima dve, a ne četiri noge, povezan je sa Kristinom, voljenom suprugom bogatog generala.

Sam Marai je bio skeptičan kada se radilo o prevođenju njegovih dela na engleski jezik; to ga, međutim, nije sprečilo da svojim knjigama bombarduje engleske i američke agente. Šteta što nije stigao da vidi svoj ček. Izdavačka kuća Vajking je za „Sveće gore do kraja“ zaradila preko 100.000 funti, gotovo sigurno više novca nego što je Marai video tokom svog života.

Roman „Sveće gore do kraja“ je smatrao jednom od svojih lošijih knjiga. Ali treba imati na umu da pisci očigledno greše kada se radi o njihovim knjigama, a mnogi čitaoci se ne bi složili sa njim. Knjiga „Sveće gore do kraja“, objavljena 1942, proizvod je Maraijevog najplodnijeg perioda, za vreme Drugog svetskog rata, kada je emigrirao u sebe, dok su Nemci i Sovjeti uništavali Mađarsku. Bio je najprodavaniji u Evropi i SAD, i lako je shvatiti zašto: pomalo podseća na Agatu Kristi, pomalo na Milsa i Buna, sa dozom graciozne proze i pomalo kao preteča Beketa.

Dugo sam i duboko razmišljao zašto sam postao ovisnik od Maraijevih dela. Moja rođaka, po kiši je poslata u daleke delove Mađarske, kako bi pronašla neke od retkih Maraijevih naslova. Moj zaključak je da njegove knjige, nekom čudnom alhemijom, zaista ljude čine boljim.

Autor: Tibor Fišer

01.05.06 Politika

„Narodna knjiga” objavila je „Esterino zaveštanje” (četiri novele) i roman „Sveće gore do kraja”. Obe knjige prevela je Marija Tot-Ignjatović

Da je kojom srećom rođen u zemlji izvan komunističkog totalitarizma, velikog pisca Šandora Maraia ne bismo otkrivali početkom 21. veka, već bismo ga proučavali i napajali se njegovim književnim umećem uz rame evropskih velikana, jer mu je doista tu mesto, a njegovih savremenika poput Hermana Hesea, Tomasa Mana, Hajnriha Bela, Albera Kamija... Od svega, s ponovnim osećanjem stida, ali i besa, što smo deo tog sveta, tek danas otkrivamo jednu neporecivu književnu veličinu. „Narodna knjiga” objavila je „Esterino zaveštanje” (četiri novele) i roman „Sveće gore do kraja”. Obe knjige prevela je Marija Tot-Ignjatović.

Pa ko je onda taj izuzetni i čudesni Šandor Marai?

Rođen je u Kasi 1900. godine. Sa osamnaest godina počinje da se bavi izdavaštvom u Budimpešti, a sledeće godine odlazi u Berlin i u Frankfurt, na studije. Godine 1920. zaposlio se kao novinar u „Frankfurter Cajtungu”. Član Mađarske akademije nauka postao je 1945, a tri godine kasnije, iz političkih razloga morao da je da emigrira. Posle Švajcarske i Italije odlazi u SAD i od 1952. do 1967. radi u radiju Slobodna Evropa. Za kratko se vreća 1968. u Italiju, u Salermo, ali se ubrzo vraća u San Diego gde će se 1989. ubiti. Godine 1990. posthumno je odlikovan Košutovom nagradom.

Bez uludo umetnutih slova

Zanimljivo je da novele iz knjige „Esterino zaveštanje”, tri pisane 1938. i 1939. godine, a poslednja 1985, pred sam kraj života, nose jedinstven pečat izraza, nijansiranih opservacija, oporih, često na granici izdržljivosti, pa opet tananih tonova razumevanja ljudskog duha i stalnih teskoba njegovih junaka. Četvrta novela iz „Esterinog zaveštanja”, ona iz 1985. ima podnaslov „krimić”. U 85. godini života Marai još ima snage i duha da se poigrava poput mladog vilenjaka, da, ne mareći za konvencije, pod naslov složene književne tvorevine ispiše „krimić”. To i njegova odluka da sebi prekrati život, valjda uvidevši da je na samom rubu vitalnog ambisa, otvara nam žeđ da što više saznamo o ovoj neobičnoj ličnosti, a očito je, bar za sada, znamo još neprijatno malo.

Prvi susret sa Maraiem dogodio nam se preko knjige novela „Esterino zaveštanje” i, naravno, prvom novelom „Mesar” koja je po književnom ostvarenju u samim vrhovima evropske novelistike. Verovatno završena negde 1938. godine, novela „Mesar” do te mere anticipira ovo naše današnje vreme (a tako dobro oslikava atmosferu u Nemačkoj tih godina), da bismo je, tako oporu, drsku, drastičnu, ispripovedanu bez zazora i ograda, da je napisana ovih dana, proglasili obrascem modernosti i svedenog izraza. Pisana je kao du su reči utkivane, a ispod tog „čekića” i udarca, skoro fizički osetite miris vremena, soba, grada, tela i zbivanja.

Da bi izgradio lik Ota, ubice u noveli „Mesar”, Marai ne pribegava dugim i zamornim ekspozicijama stereotipa o strogom, despotskom ocu, dominantnoj majci, mučnom detinjstvu sa potisnutim seksualnim zlostavljanjima, koje su u to vreme dominirale evropskom literaturom. Ne. Uspostaviće s početka novele ogoljen pečat, direktan i krajnje sveden. Otov otac je uspešan sedlar u malom branderbuškom gradu pored Berlina. Srećna, protestantska porodica jedne večeri odlazi u cirkus i prisustvuje, u šoku, mučnom događaju. Artistkinja na kraju predstave stavlja glavu u usta velike medvedice, koja, potpuno neočekivano, sklapa čeljust i ubija ženu.

Od uzbuđenja, Otova majka se onesvesti. Marai nastavlja: „Te noći začet je njihov sin Oto. Dest meseci kasnije rodio se sa zubima. Porođaj je majci oduzeo život”. Preko te čudne opaske skoro preletimo i tek kad saznamo da mladi Oto neće da se bavi sedlarskim poslom već želi da bude mesar, jer ne može da zaboravi za njega divan osećaj kada je jednom prilikom, kao dečak, u rukama držao izvađene volujske oči, lagano zalazimo u mrežu zločina.

Zalaženje u psihu žene

Retko kome piscu polazi za rukom da tako duboko i verno zađe u biće i psihu žene, kao što to čini Šandor Marai u noveli „Južni vetar”. Ulaženje u tanano biće i psihu mlade, čedne devojke začuđujuće je majstorstvo. Kao pandan možemo uzeti ono neverovatno poistovećivanje Margerit Jusrenar sa svojim Hadrijanom. I tu se proverava veličina pisca, a u pomenutom postupku Šandor Marai to superiorno pokazuje.

Posebno poglavlje, koje bi zahtevalo mnogo složeniju analizu, jeste Maraievo građenje odnosa među ljudima. Bujice emocija, sećanja i podrazumevajućih nanosa života svedeni su samo na poneku štedru reč, simboličan gest ili pokret, prigušen ton, skoro ništa, koje iza sebe podrazumeva mnoštvo osećanja, lomova i iskustva. To je postupak koji Maraia uspostavlja u same vrhove evropske književnosti. Ovo se, pre svega, odnosi na glavni lik romana „Sveće gore do kraja”, generala i lik njegove dojilje Nini. Generalu je 75 godina, a Nini 91. Prvi gutljaj mleka general je, pre 75 godina, posisao sa Nininih grudi. Marai kaže: „Nije imala ni rang, ni titulu u kući. Samo su osećali da ima snagu. Samo je general znao da je Nini napunila devedesetu. Ali o tome nikome nije govorio”.

Što je najlepše, taj odnos je samo prateći tok glavne okosnice romana koju čini vernost i nevernost dva prijatelja.

Sem neumornog Vase Pavkovića koji preporučuje Maraia i koji je urednik obe njegove knjige, još nismo videli ni jedan tekst naših vodećih kritičara i presuditelja o Maraiu, ni jedno književno veče posvećeno otkriću – Šandor Marai. A i što bi. Mi smo neki drugi svet.

Kritičare treba i razumeti. Ona, skoro blasfemija o postmoderni prohujala je imitatorskim svetom, a pojam post-post moderne je suviše nejasan, pa je malo ko sšreman da stavi žeton na njega (da je bar Derida još živ pa da ih osokoli). Promukli su, čini se, i oni koji su legali i budili se sa konstrukcijom i dekonstrukcijom na usmanam. U tom vakuumu, isprobavajući nove kostime, jedino mogu da ustvrde da je roman 21. veka – roman bez sadržaja, pa onda svaku graničnu pojavnost krste romanom, često suprotno svakom razumu, i romanom godine. U našoj laži i paralaži – otkrića velikog, prognanog pisca Šandora Maraia – nema.

Ratko ADAMOVIĆ

18.03.03 Danas

U biblioteci "Antoplogija svetske knjizevnosti", Narodna knjiga je nedavno objavila roman madjarskog pisca Sandora Maraia, koga Evrope i svet ponovo otkrivaju. Ovo delo koje je sa madjarskog prevela Marija Tot Ignjatovic, evocira kraj i propadanje jednog turobnog sveta Austrougarske monarhije i govori o zivotima njenih poslednjih naslednika. Takmas je "Svece gore do kraja" okarakterisao kao velicanstvenog klasika, a Marai je za ovo delo posthumno dobio "Kosutovu" nagradu. Tema ovog romana, po kome Milos Forman trenutno snima film, govori o susretu dva prijatelja posle vise od cetiri decenije razdvojenosti. Sluzeci se biranim jezikom, baroknim slikama i briljantnim opservacijama, Marai opisuje sudbonosni susret izmedju dva bliska prijatelja, izmedju kojih se nikada nista nije uspelo da ispreci osim senke jedne zene.
O toj seni, o ljubavi i smrti, o mogucnosti prijateljstva u ovom i ovakvom svetu u kome je surovost implicirana i svakodnevna pojava, progovara pisac u ovom romanu. Sam Marai nije mnogo drzao do ovog svog dela, iako su ga citaoci sirom sveta prigrlili.

S. D.