Sve sam fin svet

05.11.12

Holandski pisac Robert Vajše o svom romanu "Sve sam fin svet" i otvaranju tabua. Priča o stalnim trvenjima između bogatih starosedelaca - belaca - i stranih doseljenika. Na zabavan način pišem ozbiljne knjige

SVOJIM prvim romanom "Sve sam fin svet" holandski novinar i publicista Robert Vajše (1970) je pre četiri godine u svojoj zemlji žestoko uzburkao duhove. Hvaljena i osporavana knjiga je dobila i dve nagrade, filmovana je i doživela čak 30 izdanja. Razlog je pre svega u tome što se autor drznuo da otvoreno progovori o možda poslednjoj tabu temi u svojoj zemlji - (ne)toleranciji među različitim etničkim, rasnim i socijalnim zajednicama u današnjem Amsterdamu. Roman je kod nas upravo objavio "Klio" u prevodu Jelice Lopušine Novaković.
Vajše potiče iz dobrostojeće i ugledne spisateljske porodice jevrejskog porekla (otac, stric i tetka su mu afirmisani književnici), studirao je sociologiju i amerikanistiku, a ovih dana je u Beogradu povodom 15-godišnjice osnivanja Katedre za nizozemske jezike na Filološkom fakultetu.
U romanu, čiju priču kazuje mladi čovek koji živi u bogatom kraju Amsterdama, mogu se nazreti autobiografska obeležja. O tome, u razgovoru za "Novosti" pisac kaže:
- Priča se odvija u dva sveta koja sam dobro upoznao. Jedan je onaj u kome sam rođen i iz koga je glavni junak, a drugi sam neposredno doživeo. Knjiga se bavi složenim odnosima između tih različitih svetova, ali ja nisam glavni junak. U romanu ima epizoda koje su se stvarno desile, ali sam mnogo više izmislio. Dakle, mogu da kažem da se radi o meni, ali da to nisam ja.

HEPIEND NA FILMU

NA pitanje kako je zadovoljan filmom koji je snimljen prema njegovom romanu, a koji je premijeru imao pre dve nedelje, Vajše kaže: - Prilično mi se dopalo kako to izgleda na ekranu, mada su ljudi sa filma mnogo više insistirali na humorističkom i zabavnom aspektu moje knjige. Stvorili su novi lik, a i kraj je drugačiji, završava se hepiendom. Ja lično ne bih imao takav pristup romanu, ali su oni imali puno pravo na svoje viđenje moje knjige.
Priču o stalnim nesporazumima i trvenjima između bogatih starosedelaca - belaca i stranih doseljenika, koje Holanđani nazivaju "alohtoni", pisac je obojio specifičnim humorom, ironijom, kroz kratke duhovite dijaloge, samo naizgled neobavezne i bezazlene.
- Sama tema po sebi je veoma teška, u mojoj prirodi je da pišem na drugačiji način. Više volim da ozbiljne stvari predstavljam na prijemčiv način. Danas u književnom životu imate dva sasvim suprotna načina pisanja. Jedan je čisto zabavljački i to su oni bestseleri kojima smo zasuti iz sveta poput najnovijeg "Pedeset nijansi". S druge strane postoje i dosta ozbiljne knjige, eseji i studije, koji pate od suvoparnosti i pomalo su dosadni. Ja pokušavam da napravim sintezu između ta dva pristupa i da na zabavan način pišem ozbiljne knjige - kaže pisac.
Pritom, Vajše ističe da to nikako ne znači da je knjigu napisao brzo i bez većih napora:
- Godinama sam radio na ovoj temi, pravio istraživanja da bih pripovest smestio u što stvarniji i uverljiviji svet. Nikako ne bih želeo da čitalac pomisli da je knjiga zato što se lako čita, lako i napisana.
Roman pokreće i temu sazrevanja mladih, odnosno muke adolescenata u traženju sopstvenog identiteta. Na pitanje da li je mladim ljudima u 21. veku teže nego njihovim vršnjacima iz nekih ranijih vremena, sagovornik odgovara:
- Mislim da je sadašnja generacija na mnogo većim i delikatnijim iskušenjima. Zato što je posredstvo raznih medija daleko veće i moćnije. Ranije su bili omeđeni sredinom u kojoj su živeli i nisu znali šta se zbiva izvan nje. Danas zahvaljujući internetu sve informacije su nadomak ruke i njima se čini da im i u životu sve može biti dostupno što u njihovim glavama stvara konfuziju.
Ove godine Vajše je objavio svoj drugi roman "Dragi prijatelju", koji jae, kaže, naišao na uglavnom pozitivne ocene.
- Tema je sasvim drugačija jer kao pisac želim da ponudim uvek nešto novo. Ovoga puta to je priča o ljudima opsednutim slavom i prisustvom u javnosti, o odnosu između oca i sina kao i između belog muškarca i crne žene.

D. BOGUTOVIĆ