Sve ptice pevaju

01.03.17 Politika

Ivi Vajld (1980) je engleska spisateljica, poreklom iz Australije. Štaviše, Bi-Bi-Si i "Dejli telegraf" je svrstavaju među najbolje britanske mlade autre. Objavila je dva romana "After the Fire, a Still Small Voice" i "All the Birds, Singing" i za oba osvojila prestižne književne nagrade. Prošle godine je, u prevodu Đorđa Tomića, njen drugi roman objavljen u izdavačkoj kući "Dereta" pod naslovom "Sve ptice pevaju". Tokom prethodnih godina, njene kratke priče objavljene su i u antologiji moderne svetske fleš fikcije "Skrati priču" i u zborniku "Jedna kratka?" u kom su zastupljene priče učesnika festivala Kikinda Short. Ivi Vajld živi u Pekamu, u južnom Londonu, gde vodi samostalnu knjižaru.

Roman "Sve ptice pevaju" je izuzetno vešto komponovan; čine ga dva narativa: prvi koji se odvija u sadašnjosti i koji teče linearno, i drugi koji se tiče prošlosti glavne junakinje i ima oblik retrospektivnog pripovedanja, ali koji je ispričan hronološki unazad. Izmenom ova dva narativa, Vajldova postiže izrazitu dinamiku, a njeno, snažno, mišićavo i žilavo, pripovedanje, iako svedeno i bez deskriptivnih viškova, ni u jednom segmentu priče ne ostaje nedorečeno, jer drugi narativ, raspetljavajući zamršenu predistoriju njenog "prvobitnog greha", objašnjava motivacione postupke u prvom.

Radnja romana je smeštena na dva geografski udaljena mesta: u Englesku i u Australiju. Džejk Vajt, glavna junakinja, koja je ujedno i naratorka, već tri godine živi sama na neimenovanom izolovanom ostrvu, s psom koji se zove Pas i sa stadom ovaca. Mala zajednica stočara smatra je čudakom, lezbejkom, hipikom i strašilom koje plaši malu decu. Zapravo, ona je ta koja živi u strahu, jer je, glavom bez obzira, u Englesku pobegla iz Marbl Bara, Kalgurlija, Port Hedlanda i Darvina, verujući da je dobro sakrila tragove za sobom. Bežala je od svog lošeg, užasnog života koji joj je poput manijaka dahtao za vratom. Ipak, iako joj miris mokre vune i pokislih brabonjaka nisu nimalo ličili na praškast i suv miris australijskih ovaca u torovima kod kuće, ona je bila prilično sigurna da nije utekla dovoljno daleko. Zbog toga je, kao i u vreme dok je bila jedina žena na ovčarskoj stanici, spavala s čekićem ispod jastuka. Njene ovce neko ubija. Prvo je pomislila da su u pitanja dečurlija koja se motaju po njenom imanju, ali je kasnije postala sigurna u to da je reč o nekakvoj nepoznatoj zveri, koja nije bila ni čovek ni životinja, već nešto veliko i tamno, sa žutim očima. Jedinu pomoć može da očekuje od vremešnog veterinara Dona, čiji sin Samson podmeće požare, i od lutalice i pijanice Lojda, koji u koverti čuva pepeo pokojnika, najverovatnije ljubavnika, u nameri da ga odnese do najudaljenijih tačaka Britanije i koji je sasvim slučajno nabasao na Džejk, njenog Psa i njene ovce.

Umela je da drži ovce i da ih šiša. To ju je naučio ovčar Oto, redovna mušterija, koja ju je sklonila s ulice i odvela svojoj kući. Džejk bi više volela mržnju i grub seks, više bi volela da joj gura čarape u usta, ali Oto je bio fin i usamljen starac, pažljiv prema njoj, iako ju je držao zaključanu. Prvom prilikom ona mu je, zauzvrat, ukrala kamionet i novac, ubila psa i pobegla, jer je umislila da njegova žena nije otišla od njega "kao prasica kad istrči iz obora", već da ju je ubio i da to i nju, pre ili kasnije, čeka. "Bila je kurva. Ne kao ti. Ti si mala devojčica u telu kurve. Kod nje je bilo obrnuto", govorio je Oto. Počela je da ga mrzi onog dana kada ju je naterao da zakolje ovcu. To joj je znanje, ipak, dobro došlo na ovčarskoj stanici na kojoj se krila od njega.

A kako je došlo do toga da je završila kao jeftina prostitutka, s leđima u groznim ožiljcima, koju je, takoreći, kupio jedan starkelja? Pre toga je skupljala dinje i krastavce, potom radila kao čistačica javnih klozeta, ali je naposletku shvatila da ima jezik i usta, što znači da za četiri ili šest minuta može da zaradi više nego za ceo dan teškog rada u povrtnjacima ili klozetima. Ipak, ne treba se sažaljevati nad njenom sudbinom, sve je bila njena krivica: ona je, zbog lažne nade i neuzvraćene ljubavi, izazvala požar, prislonivši crveni kraj džointa uz jedan list. Plamen se raširio i progutao njeno selo. To joj meštani, kada su saznali da je ona uzročnik nesreće, nisu mogli oprostiti. Jurili su za njom, sustigli je, oborili je na zemlju, skinuli joj majicu i tukli je vrelim gvožđem po leđima. I dok joj se koža cepala, nije stigla da im kaže da joj je žao, da je to bio nesrećan slučaj. Dok su je šibali, u ušima je čula zvonjavu kao da sve ptice sveta pevaju. Plamene ptice su se izdizale iz vatre i vrištale na nju poput ajkula, koje, tvrde neki, umeju da pevaju dok se ustremljuju na žrtvu. Džejk zamišlja da čuje njihovu pesmu.

Godinama kasnije, noćne ptice su pevale i dok su ona i Lojd bezuspešno pokušavali da uhvate "ono što kolje ovce". Čitalac ne može da se ne zapita: da nije možda ona ubijala svoje ovce? "Jesam li luda?", pitala se. Ipak, bili su sigurni da su ugledali ogromnu zver kako se misteriozno povlači duboko u šumu. Ta zver bila je personifikacija njihovih strašnih života kojih su se, svako iz svog razloga, na smrt plašili. Više se nema kud; priterani uza zid i nemoćni da bilo šta izmene, rešili su da ostanu tu gde jesu. Napokon, dva narativna toka spajaju se u jedan, jer poslednje, najkraće i vremenski najudaljenije poglavlje, završava neopravdano optimističnom rečenicom: "To će zauvek biti naš život i ja ću zauvek biti tu." Ali, kao što je i sama naučila na teži način, ništa nije zauvek, a neke ptice, poput onih plamenih, nikad nije ni trebalo da zapevaju.

Srđan Tešin