Vels Tauer (Wells Tower, 1973) američki je pisac rođen u Vankuveru.
Njegove pripovetke su objavljivali najugledniji književni časopisi: The New Yorker, Harper’s Magazine, McSweeney’s, The Paris Review, The Washington Post Magazine
The Paris Review ga je nagradio kao književno otkriće godine, a dvaput je dobio i nagradu Pushcart.
Sve poharano, sve spaljeno njegova je prva knjiga, prevedena je na dvadeset jezika, a The New York Times ju je proglasio jednom od deset najboljih knjiga decenije.
U junu 2010. godine The New Yorker je Velsa Tauera uvrstio na svoju prestižnu listu dvadeset najboljih pisaca mlađih od četrdeset godina na kojoj su, između ostalih, Tea Obreht, Nikol Kraus i Džonatan Safran Foer. Iste godine magazin GQ stavio ga je na listu deset najcool osoba mlađih od četrdeset godina.
14.12.11 Popboks
Dislociranost glavnih junaka
Sve poharano, sve spaljeno, Vels Tauer
„...ali nakon što smo Pila i ja dobili blizance, i zasnovali porodicu, počeo sam da shvatam kako ljubav može da bude užasna. Poželiš da mrziš te ljude, svoju ženu i decu. Zato što si svestan svega što im svet učiniti, jer si sam činio takve stvari. To je izluđujuće, ali držiš se uz njih svim silama, i zatvaraš oči na ostalo“, Vels Tauer (priča Sve poharano, sve spaljeno)
Zoran Janković
Srpski izdavač (beogradska Booka) je ovu zbirku priču zakitio i pojašnjenjenjem „zbirka briljantnih priča naslednika Hemingveja, Karvera i Bukovskog“. Istina je, uticaji ta tri (a posebno drugopomenutog) velikana je osetan u Tauerovoj prozi, ali tom nizu valja dodati još par imena,a pre svih kod nas ne toliko zastupljenih Erskina Koldvela i Fleneri O" Konor. Koldvelova mizantropija u najdiskretnijem nagoveštaju i osećaj za detalj kao i suptilna ironija koju smo voleli u pričama (recimo, iz maestralne zbirke Teško je naći dobrog čoveka) prisutna je i u prozi Velsa Tauera predstavljenoj u okviru ove priče.
Ovo je prvo izdanje Tauerove proze na srpski jezik, i svakako je dobar potez što se izdavač odlučio za integralnu verziju zbirke, jer Tauer (1973), budući pisac svog vremena, među koricama ove knjige pruža i zajednički sadržatelj u vidu izopštenosti i samoizolacije kao ključnih motiva u svakoj od priča. Junaci Velsovih priča su ne toliko značajni civili, vlasnici tihih i samim tim vazda ugroženih egzistencija, a pozicija sitnog šrafa ih svakako zadržava na poziciji bez suštinskog manevarskog prostora.
Sve priče unutar zbirke Sve poharano, sve spaljeno (u prevodu Zorana Trklje i Ljiljane Bubalo) ujedinjuje upravo ta dislociranost (tačnije, lični osećaj dislociranosti) glavnih junaka. Tauer ih nam predočava i dopušta nam da ih pratimo baš u trenurtku kada im društvena uloga usudom ili sticajem okolnosti biva oduzeta; naravno ta je uloga isprava bila nametnuta, da bi potom bila prigrljena kao zdravorazumski izbor, fatum od koga se ne može uteći prostim činom volje, te kao i dobrovoljna kota sa koje se osmatra i sa koje seuzmiče pred svetom koji ne oprašta onima lišenima značaja. Tauer se stoga ciljano zadržava unutar kruga stvarnosnog i onda, sasvim prirodno, dobro poznatog skrajnutim plebejcima koji se late njegove knjige.
Sve priče su zanimljive i uspele, nema spora da je autor dosta brusio napisano i da je baš svakoj stranici pristupio sa dosta promišljenosti i ambicije, ali se kao najpotpunije i najintrigantnije doimaju priče Divlja Amerika, Kroz dolinu, Vrata u tvom oku, Pokretači važnih strujanja i Leopard. U svakoj od nih Tauer ekonomičnim i željenoj nijansi emocije koje prožimaju svaku od ovih priča pažljivo odmerenim jezikom Vels Tauer poentira, uspevajući da, čvrsto držeći se poetike stvarnosnog i iskrenog, kroz priču o kosini ili napuklini u dinamici porodičnih, rođačkih, supružničkih ili prijateljskih odnosa, kaže i dovoljno toga mudrog (i katkad urnebesno duhovitog) o neveselom stanju stvari na planu emocionalnog razvoja čoveka danas.
Pomalo disonanatan utisak ostavlja završna i naslovna priča smeštena u svet vikinških osvajanja i zuluma, a koja možda i predstavlja uvid i autorove nove fascinacije. Ipak, i ova priča stupa u saglasje sa prethodnicama joj, pre svega kroz insistiranje na emotivnoj prizmi kao viziru kroz koji je moguće sagledati i širu sliku. Ova priča se izdvaja po tome što se autor jedino u njoj odlučio za zaokruženu naraciju, dok se u slučaju svih ostalih (naravno, svesno) zadržao tek na isečku iz jednog obično-neobičnog dana, dela dana ili kraćeg perioda u životima junaka koje je smestio u svoj fokus.
Tauerova zbirka na ovom uzorku pokazuje da je reč o pripovedaču vanserijskog talenta, ali istovremeno i jasno svedoči o daru koji je očigledno prošao dug put ozbiljnog, sistemastskog i organizovanog klesanja, a upravo to dobre autore sa srećnijih adresa brzopotezno izdavaja u odnosu na svakog dana narastajuće horde ovdašnjih samoformiranih ljudi od pera, a mahom u vlastitu, a upitnu genijalnost silno zagledanih znaiša. Od viška sampouzdanja barem u književnosti slaba vajde, jer dar se neguje a veštinom se (polagano) ovladava.
