Ne bih menjao tuge srca moga za radosti koje osećaju mnogi. Niti bih suze, koje pečal u svakom delu moga bića izaziva, pretvorio u smeh. Želim da moj život ostane jedna suza i jedan osmeh.
Suza da pročisti moje srce i pruži mi razumevanje životnih tajni i skritih stvari. Osmeh da me učini bližim mojoj braći i da simboliše moje veličanje bogova.
Suza da me sjedini sa ljudima slomljenih srca, osmeh da bude znak moje radosti što postojim.
Radije bih da skončam žudeći i čeznući nego da živim u očajanju i beznađu.
Želim da glad za ljubavlju i lepotom bude u temeljima duše moje jer video sam da su siti najnesrećniji od svih ljudi. Čuo sam uzdahe onih koji čeznu i žude i to je najprijatnija od svih melodija.
Kako se primiče veče, cvet zatvara svoje latice i tone u san, grleći svoje čežnje. Kako se bliži jutro cvet otvara usne da susretne sunčev poljubac.
Život cveta je satkan od žudnje i zadovoljstva. Jedne suze i jednog osmeha.
Talasi mora postaju para, izdižu se, spajaju i tvore oblak.
Taj oblak lebdi iznad brda i dolina sve dok ne naiđe na nežni povetarac, zatim u vidu kapljica pada na polja, pridružuje se potocima i rekama da bi se na kraju vratio u more, njegov dom.
Život oblaka čine razdvajanje i spajanje. Jedna suza i jedan osmeh.
I duša isto tako biva odvojena od jedne sveobuhvatnije duše pa se kreće kroz svet tvari, poput oblaka prelazi preko planina tuge i ravnica radosti, da bi se susrela sa povetarcem smrti i vratila tamo odakle je došla.
Vraća se u okean Ljubavi i Lepote - Bogu.
JEDNA PRIČA
Na obali reke, u senci oraha i vrbe, sedeo je sin jednog seljaka i tiho posmatrao vodu kako teče. Taj mladić je odrastao na livadama gde je sve odisalo ljubavlju, gde su se grane grlile, cveće propinjalo jedno ka drugom, a ptice koketno cvrkutale, gde je vaskolika priroda propovedala istinu o Duhu.
Bilo mu je dvadeset godina i juče je, sedeći pored izvora, ugledao jednu devojku među mnogim devojkama i odmah je zavoleo. Ali čuo je da je ona kći Princa i korio je svoje srce i tugovao u sebi. No sve to ne odvrati srce od ljubavi, kao što ni prekor ne odvraća duh od istine. Jer čovek je rastrzan između svoga srca i duše, kao što se nežna grana povija pod pritiskom južnog i severnog vetra.
Mladić je video ljubičicu gde raste pored bele rade, čuo je kako slavuj zove kosa, i plakao je zbog svoje usamljenosti i odbačenosti. Pred očima su mu se ukazivali sati njegove ljubavi kao kakve utvare. Zatim preli svoja osećanja u reči i suze i reče:
„Ovako mi se ljubav ruga i ismeva, i vodi me tamo gde se žudnja smatra dostojnom prezira, a nada greškom. Ljubav, koja se u meni rodila, izdigla je moje srce do Prinčeve palate i unizila me, namamila je dušu moju do lepote rajske nimfe koju čuvaju stražari i štiti njena čast.
Tvoj sam sluga, o, Ljubavi. Šta još želiš? Pratio sam te kroz ognjene staze i plamenovi su me satrli. Otvorih oči i ne videh ništa sem tame, zaustih i izrazih samo bol. Takva me je žudnja obuzela, o, Ljubavi, da će čežnja duše prestati samo ako me poljubi voljena. Iznuren sam, o, Ljubavi. Zašto se nadmećeš sa mnom, ti, koja si jača od mene?
Zašto me ponižavaš, ti, koja si tako pravedna? Zašto me napuštaš, ti, koja si moj život?
Ako krv moja ne teče tvojom voljom, onda je proli. Ako se moje noge ne kreću samo tvojim putanjama, onda učini da ih nema. Radi šta hoćeš sa ovim telom, ali samo dopusti da duša uživa u ovim dolinama, bezbedna u senci tvojih krila.
Potok se uliva u more, svog ljubavnika, a cvet se smeje njihovoj strasti, i svetlost i oblak se spuštaju na dolinu za kojom žude. Ali postoji u meni nešto što ni potok ne zna, ni cvet ne čuje, ni oblak ne razume. Sam sam ja u svojoj ljubavi, usamljen u svojoj strasti, daleko od drage, koja me ne želi, ja sam samo vojnik u četama njenog oca ili samo sluga u njenom dvoru."
I mladić zaćuta neko vreme, kao da je želeo da čuje odjek svojih reci u žuboru reke i u šuškanju lišća na granama. Zatim je nastavio:
,,0, ti, čije ime strahujem da izgovorim, ti, skrivena od mene štitovima moćnika i bedemima plemstva, ti, stvorenje sa drugoga sveta za kojim se samo u večnosti usuđujem da žudim, gde svi su jednaki, ti, pred kojom i jaki pokleknu, kojoj se svi klanjaju i poklanjaju sva svoja blaga.
Ti si zaposela srce osveštano ljubavlju, i zarobila dušu oplemenjenu Bogom, i očarala um koji je do juče neuhvatljivo hodio po poljima, a danas je postao sužanj strasti.
O, divno stvorenje, videh tebe i sad znam zašto sam došao na ovaj svet. Znam da si ti plemenita roda, a ja siromašan, ali saznah da bogovi poseduju tajne čoveku strane i da znaju kako da odvedu duše tamo gde ljubav vlada, a ne ljudski zakoni. Kada sam se zagledao u tvoje oči, shvatiosam da ovaj život nije ništa do raj, čija su vrata ljudsko srce.
Videh tvoje savršenstvo i moju sopstvenu niskost suprotstavljene, i pojmih tada da na ovom svetu za mene više nema mira. Kada sam te video kako sediš medu svojim drugaricama, kao ruža među bršljanom, pomislih kako se nevesta mojih snova otelotvorila i postala ljudsko biće. Ali, kada sam saznao za slavu tvoga oca, potražih trnje na toj ruži da se ubodem. Šta snovi spojiše, java rastavi."
Mladić je ustao, iznurene duše i slomljena srca, prišao jezeru. Očaj i bol iz njega govoriše:
„Dođi, Smrti, i spasi me, jer zemlja čije trnje probada sopstveno cveće, više nije lepo mesto za život. Ukaži se sad i spasi me da ne doživim dan kada će ljubav biti svrgnuta sa njenog sjajnog prestola, i zamenjena ovozemaljskom moći. Uzmi me, o, Smrti! Večnost je za sastanke ljubavnika mnogo slađe mesto nego ovaj svet. Tamo ću čekati svoju voljenu, tamo ćemo se ponovo sresti."
Prišao je izvoru, bližilo se veče i sunce je podizalo svoj zlatni plašt sa livade. Seo je i suze su mu padale na tlo kojim je hodila Princeza. Glavu je spustio na grudi kao da je hteo da spreči srce da odleti.
Tog trena se iza vrbe pojavila devojka, krajevi njene odežde vukoše se po travi. Prišla mu je i nežnom rukom mu pomilovala glavu. Pogledao ju je kao sanjač koga su upravo probudili sunčevi zraci. Ugledao je pred sobom ćerku Princa i pao ničice pred njom kao Možeš pred gorućim žbunom. Želeo je da progovori, ali mu je ponestalo reči, te su oči ispunjene suzama govorile umesto usana. Zatim ga je zagrlila, obasula njegove usne i oči poljupcima, ne bi li isušila suze u njima, i progovorila glasom čistim poput zvuka flaute:
«Ljubavi moja, ugledah te u snovima i videh tvoj lik u mojoj samoći. Ti si prijatelj duše moje koga izgubih, ti si moja veličanstvena polovina koje je duša bila lišena dolaskom na ovaj svet. Krišom sam došla, dragi moj, da se sastanem sa tobom i sada si u mom naručju. Ne strahuj, odrekla sam se očeva imena da bih pratila tebe na sam kraj ovoga sveta i zajedno sa tobom pila iz pehara Života i Smrti. Ustani, ljubavi moja, i krenimo u udaljena prostranstva, što dalje od ljudi."
U udaljenim krajevima ove zemlje Prinčevi izvidnici su nabasali na dva ljudska tela. Oko vrata jednog bila je ogrlica od zlata. Blizu njih je bio kamen u kome su bile uklesane sledeće reci:
„Ljubav nas je spojila, ali ko će nas razdvojiti? Smrt nas je uzela, i ko bi nas mogao vratiti?"
