Sutra u boju misli na mene

17.09.04 Večernje novosti

SAVREMENI španski književnik Havijer Marijas (Madrid, 1951) prvu knjigu je objavio sa devetnaest godina, prvu priču sa šesnaest, mada ju je napisao sa četrnaest. Da bi se što potpunije predao pisanju, pre nekoliko godina se odselio iz prestonice i nastanio u Soriji, na severu glavnog grada Španije. Pisanje je njegova stvarnost i njegova utvara.

Naime, za Marijasa su i stvarnost i reči utvarne, a on voli da se druži sa utvarama. Utoliko je, čak, član nekoliko društava prijatelja utvara. Takvih društava, pak, najviše ima u Engleskoj, pa je Marijas jedno vreme živeo tamo, radeći kao predavač na Oksfordskom univerzitetu. Predavao je i na univerzitetima u SAD i u Madridu. Piše romane, priče, oglede, ali i tuđe biografije o sebi; piše raznorodne priloge za novine i sarađuje sa čitavim nizom književnih časopisa. U okviru razmišljanja o rečima i njihovoj neuhvatljivosti, ili tačnije, o nemogućnosti da se rečima uhvati prava namera bilo kakvog govora, Marijas se bavi i jezičkim raščlanjivanjem fotografija, a, naravno, i prevođenjem. Za prevod Sternovog "Tristrana Šendija" na španski jezik, 1979. godine, dobio je najveću, Nacionalnu nagradu za najbolji prevod.

Čitaoci su složni da mu je svaki naslov pesma, po sebi.
To važi i za naslov romana "Sutra u boju misli na mene" (prvo izdanje: 1994). “Sutra u boju misli na mene, i neka padne tvoj mač bez oštrice” zapravo je kletva, vojnička kletva ili molba koje se glavni junak romana priseća kao pesme iz detinjstva. NJe se u protoku knjige seća kad god mu je iz nekog određenog razloga teško.
Glavni junak romana je pisac televizijskih scenarija, ujedno “crnac” ili “fantom”, dakle opet utvara, na dopunskom zadatku sastavljanja beseda presudnih, a uglavnom nepismenih krojača ukupnih sudbina, verovatno i sami skrojeni po ko zna kojim merama sveopšte utvare.
Tek, Viktor Franses se jedne noći, kao glavni junak romana, zatiče sred jedne stvarnosti koju nije ni pre toga uspevao da odredi, čak ni kao plaćeni pisac. Zatiče se sa nepoznatom, a udatom ženom, koja mu umire u naručju, pri čemu on nikad neće moći da raščisti s tim da li su tog časa bili poluodeveni ili, tek, polugoli. Nakon tog časa, koji se tanano proteže na nekoliko stranica, pa i poglavlja oštrih zapažanja i još neumoljivijih preispitivanja, glavni junak sutrašnjeg boja počinje da se seća i deteta, sina nesuđene ljubavnice.
Počinje tada da sprema doručak detetu, koje pre toga nikako nije htelo na spavanje, jer ni on ni mi ne znamo hoće li neko ujutro ući u stan pokojnice kod koje nije ni smeo da bude, pa da se i detetom pozabavi. Stoga glavni junak sprema detetu doručak od onoga što je našao u frižideru, već kad se zatekao tu gde mu poluodevena, a možda i polugola, majka umire u naručju, pošto je sa tim detetom gledao crtaće dok je mama nešto svečano poslovala u kuhinji, a i detetu uključila televizor. “Odličan program”, pomislio je otprilike glavni junak, zagledan i sam u crtani film, već kad dete nikako da krene u krevet. Potom, kad se ipak ispostavilo da je detetova majka odista umrla - i to tako što će nadalje da ostane zanavek mlađa od svoje mlađe sestre - glavni junak je detetu (blago njemu!) - i doručak spremio.
Roman se zapravo odnosi na skrivanje najličnijeg i na otkrivanje pred sobom. Odnosi se na tajnu, a i na simetriju. A i na konačni rastanak, jer ionako “sve sporo putuje ka svom raspršavanju”. Pri tom, stalna obmana je možda “naše prirodno stanje, te u stvari ne bi trebalo da nas toliko pogađa”. Možda su i prevara i strast i navika samo prividi.
A likovi su, pored sastavljača zvaničnih govora, još i jedna pokojnica, njena mlađa sestra koja će vremenom postati starija; jedan noćni grad koji zimi biva obavijen izmaglicama koje ga čine sličnim opkoljenom ostrvu; jedan stari dvoranin; jedno malo dete; jedna prostitutka koja se možda i drugačije zove, a ne Viktorija, kao što kaže glavnom junaku Viktoru, koji se njoj, pak, predstavlja kao Havijer. Glavni junak posebno razmišlja o detetu i njegovim aviončićima. Takođe, razmišlja i o odluci koju treba da donese, ali je ne donosi, jer se naprosto prepušta sopstvenim koracima u protoku neizvesnosti.
Marijas, zapravo, ne pripoveda slaganjem reči. On to čini slaganjem čitavih rečeničkih sklopova koji se provlače duž cele knjige poput delova slagalice. Premeštanjem tih gotovih delova, do poslednje zapete sebi istovetnih, menja se i značenje na taj način složenog iskaza.
Svojim pisanjem Marijas je, reklo bi se sasvim osnovano, prvi književnik koji, nakon Kortasara, već i književnim postupkom istinski pomera granice stvarnosti. Drugi pisci su kazali, kako je Havijer Marijas "svetska poslastica" za književne sladokusce, a neprikosnoveni kritičar Marsel Rajh-Ranicki dodaje kako ne može da imenuje ijednog savremenog autora koji bi bio blizu takvom dometu.

Silvija MONROS-STOJAKOVIĆ

01.01.00

Politika
14.09.2002.

Pisci i čitaoci

Setna zapitanost

Havijer Marijas, jedan od najslavnijih autora u svetu, želi da pronikne u ono što se rečima želi iskazati, pitajući se da li se to ikada zbilo

Posle romana "Srce tako belo", "Sentimentalan čovek", "Sutra u boju misli na mene" i "Sve duše" Havijer Marijas nije nepoznat našoj čitalačkoj javnosti. Ipak, pisac koji je u nizu drugih zemalja u vrhu čitanosti, a koji se preselio iz španske prestonice da bi se još više osamio radi neometanog pisanja, kod nas još nije dobio pažnju koju zavređuje.

Zato neće biti naodmet podsetiti se osnovnih biobibliografskih podataka. Rođen je u Madridu 1951. Otac mu je Hulijan Marijas, književnik na tragu filozofskih postavki španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta, u čijem se obimnom delu posebno izdvaja "Metafizička antropologija" iz 1970. godine. Marijas sin objavio je prvi roman, pod naslovom "Vukovi posedi", sa svega devetnaest godina. Za "Sentimentalnog čoveka" dobio je nagradu "Eralde" za roman 1986; za "Sve duše" nagradu grada Barselone 1989, za "Srce tako belo" nagradu kritike 1993, a za "Sutra u boju misli na mene" međunarodnu nagradu. Roman "Romulo Galjegos" 1995. poneo je nagradu "Fastenrat" Španske kraljevske akademije 1995. i nagradu nadbiskupa Huana de San Klementea Fémina Étranger 1997. i još niz veoma uglednih priznanja širom Evrope. Među njegovim prevodima valja istaći Šternovog "Tristrama Šendija" (Nacionalna nagrada za prevođenje 1979). Predavao je na univerzitetima Oksforda, SAD i Madrida. Nerado pristaje na javne nastupe. Jedino se odaziva pozivima iz Nemačke, gde su, pored svih nagrada njegove knjige već godinama apsolutni događaj po broju prodatih primeraka.

Za Havijera Marijasa mnogi govore da je jedan od najboljih pisaca na svetu. Marsel Rajh-Ranicki je izjavio da ne može da imenuje nijednog savremenog autora koji bi bio blizu Marijasu po kvalitetu, a roman "Srce tako belo" smatra naprosto genijalnim, remek-delom.

U tom posebno dolazi do izražaja snažna proza kojom autor spiralno odmotava sudbine likova, zapitanih nad tajnom i njenom mogućom umesnosti; nad sumnjom i svešću o sopstvenoj sumnjičavosti; nad govorom i ćutanjem; a naročito nad srcima, tako belim, da polako ali neumitno počinju da menjaju boju u "vremenu proteklog vremena" tako da, na kraju, saznaju ono što nikad nisu htela doznati. Rečeno je da su naslovi Marijasovih romana pesme po sebi, a Marijas već i prvom rečenicom svakog od njih mnogo kazuje: na primer, u romanu "Sutra u boju..". zapisao je: "Niko nikad ne pomišlja da će se zateći s pokojnicom u naručju i da više neće videti lice čije, pak, ime pamti".

Svoju pažnju autor zadržava na samo naizgled sporednim pojedinostima: jednoj rukavici, potpetici, rečenici. Ispod tog prekrivača od reči ostaje njihova senka, odjek tišine, i seta. Setna zapitanost. Da li se ikad zbilo ono što se rečima želi iskazati, da li se ikada mislilo onako kako se u nekom trenutku činilo ili kako je potom i rečeno.

Seta, ali i nežnost, i tanani humor na stepenu bezazlenog dečijeg zaključivanja - tako da deluje još ubojitije, takođe su odlike Marijasove proze.

Čitalac je sklon pretpostavci da se pisac plodotvorno oslanja na mogućnosti koje pruža računar. Međutim, za razliku od nekih protoautora hiperteksta koji su, i pre primene kompjutera, napustili linearnost konvencionalnog pisanja, Marijas i dan-danas piše na dobroj staroj mehaničkoj mašini. Po tome, a i po mnogo čemu još, on je jedinstvena pojava savremene svetske književnosti. Već i književnim postupkom pomera granice stvarnosti, a bez daljnjeg pomera granice književnosti, po mnogima čak prvi s takvim dometom nakon Hulija Kortasara. Ipak, povodom desetogodišnjice objavljivanja romana "Srce tako belo", pisac koji se kloni i ljudi i mašina konačno je dobio veb-sajt: http://www.javiermarias.es

Sam Marijas za Foknera kaže da ga odlikuju napeti tekstovi dugog daha, rečenice poput bujice nadošle tajanstvenosti i dvosmislenosti, beskrajni pasusi i prasak, više stilska i strukturalna nego puka formalna smelost, kao i udubljivanje u složenost i beskrajnu protivrečnost ljudi, pa i predmeta, jer ni oni nisu tako nedužni kao što uobražavamo. To što je ovaj pisac rekao o Fokneru kao da se u stvari odnosi na njega...

Silvija MONROS-STOJAKOVIĆ