Sunčanik

16.06.03 Politika

Među zanimljivim predstavljanjima najnovijih knjiga ovih dana je bilo reči i o antologiji epskih pesama o bojevima i junacima Prvog srpskog ustanka - "Viš Srbije po nebu vedrome" - koju je priredio Dragomir Brajković, a objavile Srpska književna zadruga i "Beogradska knjiga", kao i o romanima Ljubiše Jovanovića "Sunčanik" i Slavena Radovanovića "Povest o spisu Rajmonda Lila" koji su se pojavili pod okriljem "Narodne knjige".

U antologiji "Viš Srbije po nebu vedrome" sačinjen je izbor najboljih pesničkih ostvarenja autora, među kojima i Filipa Višnjića, Dositeja Obradovića, Petra II Petrovića Njegoša, Aleksandra Sergejeviča Puškina, Branka Radičevića...

Ističući nameru da pod okriljem korica jedne knjige objedini pesme koje su se vekovima tražile, priređivač Dragomir Brajković je naglasio da je ovim delom želeo da podseti na hrabrost i junaštvo kao na neprocenjive vrednosti i da dâ doprinos obeležavanju dva veka od Prvog srpskog ustanka.

Predstavljajući roman Ljubiše Jovanovića "Sunčanik" urednik Gojko Tešić je istakao da ta knjiga čini deo troknjižja u okviru ciklusa "Zdanja od vremena", a u kome su još i "Zvezdanice î" i "Zvezdanice II", i dodao da je autor stvaralac koji dobro poznaje vrednosti starih rukopisa i istorije naroda, stvarajući uzbudljivu, originalnu priču u kojoj provejava duh legendi, predanja i mitova.

"Povest o spisu Rajmonda Lila", knjiga Slavena Radovanovića, prema Tešićevim rečima, predstavlja snažan, uzbudljiv roman u kome se komunizam prikazuje kao zlo koje se pojavilo u evropskoj istoriji mnogo pre Oktobarske revolucije, odnosno da njegovi koreni sežu još od najezde Atile na Rim.

Z. K.

01.01.00

Nin
26.12.2002.

Roman po stanovniku

Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.

1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski

ADRIJANA MARČETIĆ