Čin prvi
Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu.
JEROTIJE, ANĐA
JEROTIJE (šeta uzbuđeno s rukama pozadi držeći jedno pisamce).
ANĐA (dolazi iz leve sobe): Što si me zvao?
JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši!
ANĐA: Ala lepo miriše!
JEROTIJE: Našta?
ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle.
JEROTIJE: Baš si pogodila!
ANĐA: Nego?
JEROTIJE: Miriše na Đoku.
ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti?
JEROTIJE: Eto, takvog!
ANĐA: Govori, čoveče, šta je, ništa te ne razumem.
JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji ?
ANĐA (domišljajući se): Nemam!
JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.
ANĐA: Ama, šta govoriš, boga ti?
JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on!
ANĐA: Ama ko?
JEROTIJE: Pa Đoka!
ANĐA: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem?
JEROTIJE: Je l" hoćeš da razumeš? E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (daje joj pismo)
ANĐA (čita pismo): "Đoka".
JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega pa počni ozgo.
ANĐA (čita ozgo): "Marice, dušo moja!"
JEROTIJE: Aha, je l" ti sad miriše na promincle?
ANĐA: (nastavlja čitanje): "Primo sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta."
JEROTIJE: Čudo nije izljubio i pismonošu i upravnika pošte i...
ANĐA: (čita dalje): "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila."
JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva. Ako tako potera, može početi još i da šalje faspise; može čak da zavede i delovodne protokole pa da počne posao pod numerom...
ANĐA (čita dalje): "Jedva čekam srećan čas da pritisnem..."
JEROTIJE (prestravi se): Šta da pritisne?
ANĐA (nastavlja): "Poljubac na tvoja usta."
JEROTIJE: Čudo ne kaže da udarim pečat na tvoj raspis.
ANĐA (završava čitanje): "Tvoj do groba verni Đoka." (zgranuta)
JEROTIJE: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.
ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju, Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo.
JEROTIJE: More, će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće. ANĐA: Otkud ti ovo pismo?
JEROTIJE: Doneo poštar.
ANĐA: Za nju?
JEROTIJE: Za nju, dabome!
ANĐA: I ti ga otvorio?
JEROTIJE: Otvorio, dabome.
ANĐA: Bolje da nisi, bolje boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?
JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.
ANĐA: Otvarao si, al" si zbog toga i službu izgubio.
JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.
ANĐA: Pa jeste, al" nemoj sad opet da otvaraš pisma.
JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pismo. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam pisma iz ministarstva ne mirišu, ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... "Gospođici Marici Pantićevoj." Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, pomirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti!
ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.
JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz "Kuvara" kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.
ANĐA: Pravo kažeš!
JEROTIJE: A nisi ni pogledala odakle jepismo?
ANĐA (zagleda): "Prokuplje".
JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti, neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.
ANĐA (razmišlja): A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika?
JEROTIJE: Hm, dobra prilika, Đoka, dobra prilika! Idi, boga ti! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka! I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: "Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj !"
ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.
JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju?
ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi.
JEROTIJE: Ama, kakva krivica, pobogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek zna taj šta radi. Pokrao je on sva ta akta, i sad nema akta, nema ni krivice. Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu-dve i davaće pare na zajam seljacima. Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu.
ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para?
JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je kao pištolj. Al" ume, brate! Eto, onaj drugi gospodin Žika celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al" ovaj, jok! Neće da se prlja za sitnicu; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari, veli: "Neka to gospodin Žika." On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: "Lajao protiv dinastije!" i natovari mu ovolika akta... sedam, osam, dvanaest svedoka... pet godina robije. A jednog dana tek, nestalo akta, ili iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao, i onaj... tek vidiš - u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E, to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Đoku.
ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže liči joj na petla.
JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?
