Sumnjiva sahrana

10.09.12

Politika, 10.09.2012.


Intervju: Jovan Radulović, književnik

Da le je Tolstoj veći pisac u romanima „Rat i mir” i „Ana Karenjina”, ili u sjajnim novelama „Smrt Ivana Iljiča” i „Krojcarova sonata”, pita Radulović

O 120-godišnjici, „Srpska književna zadruga” u 104. kolu, objavila je zbirku priča Jovana Radulovića „Sumnjiva sahrana”, sa deset novih priča. Jovan Radulović (1951), pripovedač, romansijer, dramski pisac, scenarista, autor je kultnih zbirki priča: „Ilinštak”, „Golubnjača”, „Dalje od oltara”, „U Islamu Grčkom”, „Idealan plac”, „Izgubljeni toponimi”, romana: „Braća po materi”, „Prošao život”, „Od Ognjene do Blage Marije”, više drama i scenarija za filmove i televizijske serije, kao i knjiga dokumentarno proznih i esejističkih zapisa. Njegova dela prevođena su na više evropskih jezika, dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada.

Posle romana „Od Ognjene do Blage Marije” i knjige autobiografskih priča, zapisa i crtica „Uroniti u maticu života” vratili ste se klasičnoj priči?

Knjigu „Uroniti u maticu života”, pomalo hibridnu i raznovrsnu nametnule su životne okolnosti i neizvesnost šta će sa mnom biti. Želeo sam da je takvu kakva je i objavim. Prave, „klasične” priče, kako vi kažete, nisam nikada prestajao da pišem i ta avantura traje više od četrdeset godina.

Šta je potrebno da bi nastala jedna dobra priča?

Za nastanak jedne priče, bar meni, potreban je neki upečatljiv događaj iz života, zanimljiv ljudski karakter i njegovi postupci koji ti se naprosto nude. Pisac sve to nadograđuje tako i toliko, da se kasnije sami sebi divite, kako je to što ste zbog umetničkog doživljaja izmislili toliko uverljivo i „istinito”. Kad to postignete, znate da ste napisali dobru priču.

Neke vaše kolege kad jednom „osvoje roman” ne pišu više priče. Kod vas se to ponavlja: knjiga priča, pa roman?

Uvek sam cenio odlične pripovedače. Naša starija, pa i novija književnost, ima izuzetne majstore pripovedače. Čini mi se da je u srpskoj prozi pripovetka odnela pobedu nad romanom. Posebno su mi drage one priče koje zovemo pripovestima, a mogu biti i kraći romani. Ne znam zašto, ali uvek sam zazirao, i nisam preterano cenio pisce koji pišu samo romane. Na nekoliko stranica opisati neki događaj, dati neki karakter, na uverljiv umetnički način, zaista je majstorstvo. Kad su jednom pitali Vladana Desnicu čemu daje prednost: romanu ili pripoveci, odgovorio je da se često pucanj iz Čehovljevog damskog pištolja jače čuje nego gruvanje Tolstojevih topova. Pa i kod samog Tolstoja je tako. Da le je veći pisac u romanima „Rat i mir” i „Ana Karenjina”, ili u sjajnim novelama „Smrt Ivana Iljiča” i „Krojcarova sonata”. Stari dobri Fokner je govorio da roman ima samo jednu svrhu: da pruži zadovoljstvo čitaocu, čitalačko zadovoljstvo. Ako ono izostane, nema romana.

U „Sumnjivoj sahrani”, knjizi od desetak priča, svaka je ispričana na drugačiji način, a ne pripadaju istom vremenu?

Knjiga priča se sklapa polako, neosetno. Nađete temu, ili ona vas, zapišete detalje i čekate. Nekada to čekanje potraje, dugo priču radite, a nekad vam je dovoljna anegdota da je lako i brzo pretvorite u priču. Nema pravila. Desnica je jednom ispričao da ga je pisanje jedne priče toliko namučilo, da se zainatio da napiše savršenu priču, da njom bude u potpunosti zadovoljan. I uspeo je. A, onda je shvatio da i tako savršeno napisana priča nije dobra priča. Uvek je važan taj osećaj odgovornosti prema rečima koje upotrebljavate.

U ovim pričama, stil, jezik, rečenica – krajnje su jednostavni, srezani. Kako to postižete?

Iskustvom i godinama. Napisati priču koja će od početka do kraja, bez rukavaca teći, neće zamuckivati, jeste prava stvar. Ako vama kao piscu zasmetaju neke neravnine, ako menjate ritam pripovedanja, čitaocima će smetati još više. Sva tajna i mudrost dobro napisane priče je u jednostavnosti i preciznosti, u dobrim detaljima. Trenutne pomodnosti neće vam pomoći. Sabato je znao reći: „Kada je neka žena u modi, to je prirodno, ali kada je umetnik u modi, to je odvratno”. Naš Danilo Kiš je govorio da su se na jedan način pisale priče do Borhesa i Nabokova, a na sasvim drugi način posle. Iako najboljeg Kiša nije teško pronaći kod najboljeg Andrića.

Detinjstvo je od velike važnosti za svakog pisca. Andriću i Kišu to je bila stalna inspiracija. Tako je i kod vas?

Dok sam ležao u bolnici „San Kamilo” u Rimu, i bukvalno se otimao od smrti, uspomene na detinjstvo bile su toliko jake, upečatljive, kao da nisam bio tu gde sam zaista bio. Na ormariću pored kreveta imao sam Sabatovu knjigu „O junacima i grobovima”, i odjednom nađem reči koje sam morao zapisati: „Ukoliko se više približavamo smrti, bliži smo zemlji, i to ne zemlji uopšteno uzev nego onom parčetu, onom majušnom delu zemlje, koje toliko volimo i za njim čeznemo, na kome smo proveli detinjstvo, gde su se odvijale naše igre i čarolije, neponovljiva zavodljivost – neponovljivog detinjstva. Tada se prisećamo nekog drveta, možda lica nekog prijatelja, nekog psa, nekog prašnjavog puta na podnevnoj pripeci, cvrčanja cvrčaka ili žubora nekog potoka...”

U priči „Tari, Srđo, tari” ima jedan ogoljen, naturalistički detalj, kad direktor jedne socijalističke, dotirane fabrike na kraju ručka pred svojim saradnicima mokri po ostacima ručka, a oni mu aplaudiraju. Stvaran ili izmišljen događaj?

Teško je tako nešto izmisliti. Svojim očima u seoskoj gostionici video sam tako nešto. Bio sam student. Tadašnji direktor, silan i moćan, nije mogao znati da ga sa strane gleda budući pisac. Taj detalj se pojavio u mom pamćenju posle četrdeset godina, i nadam se da je našao svoje pravo mesto, baš u ovoj priči.

U priči „Vredelo je, vredelo” izabrali ste za junaka bivšeg službenika Centralnog komiteta, koji se dobro snalazi i u novim vremenima?

Zaboravljamo koliko je u tim i sličnim ustanovama ljudi radilo, bolje reći primalo platu, a ni za kakav posao se nisu osposobili, a onda se sve srušilo. Nikome više nisu bili potrebni, odbačeni su. Moj junak je nešto između bednih činovnika, koje su opisivali Gogolj i Čehov, ali liči i na Sremčevog Vukadina. Laži, sitne prevare, obilazak predsoblja raznih političkih i tajkunskih kabineta, prodaja tobož pouzdanih informacija, da bi se preživelo. Neiscrpna tema, možda i za roman.

Ko su čitaoci vaših priča?

Ima ih. To govore tiraži i ponovljena izdanja mojih knjiga. Ne patim da imam što veći broj čitalaca. Više volim da imam verne čitaoce, probrane, koji će se s vremena na vreme vratiti mojim knjigama, onako kako se ja vraćam Andriću, Bori Stankoviću, Matavulju, Čehovu, Mopasanu, Borhesu...

Da li su to vaši književni uzori?

Naravno, postoje pisci kojima se rado vraćam. Volim da iščitavam pisce vezane za Dalmaciju i Mediteran. Pored Matavulja i Desnice, to su hrvatski pisci Ranko Marinković i Slobodan Novak, od italijanskih pisaca Luiđi Pirandelo. Volim tešku i mučnu atmosferu u pričama Tomasa Bernharda.

Otkrijte nam nešto iz svoje stvaralačke radionice, šta trenutno pišete?

Nije to mnogo zanimljivo. To je jedna ili više svezaka i fascikli s raznim papirićima, natuknicama na brzinu pisanim, s nejasnim uputstvima i podsećanjem, da se tu ni ozbiljan i vešt kriminolog ne bi valjano snašao. Piščev, pod navodnicima kriminolog, posle njegove smrti, jeste tekstolog, ako takvo zanimanje uopšte postoji i nekome treba. Šta je koga briga koliko ste se mučili i dovijali da napišete jednu priču. Čitaoca zanima finalni proizvod, grumen rude je samo grumen rude, a mogao je biti ko zna šta.

Zoran Radisavljević

„Golubnjača” u zagrebačkom kazalištu

U oktobru, navršavaju se pune tri decenije od premijere „Golubnjače” u Novom Sadu, i zabrane predstave. Kako danas gledate na ta ideološka vremena?

Za ovih trideset godina o predstavi i događajima u vezi s njom govorili smo uglavnom mi, koji smo bili vezani za predstavu: autor, reditelj, glumci, pozorišni kritičari... Voleo bih da se nakon toliko godina jave i oni (a ima ih još živih, i politički aktivnih) koji su sve to zakuvali, proizveli jedan od najbesmislenijih „slučajeva” u pozorištu, kulturi i politici ondašnje Jugoslavije. Da budu iskreni i kažu koji su im bili motivi i namere. Sad su ponovo aktuelne priče o „političkom pozorištu”, gde pogrešno svrstavaju i „Golubnjaču”. Voleo bih da mnogo hvaljeni i nagrađivani reditelj Oliver Frljić režira „Golubnjaču” u nekom zagrebačkom kazalištu.


Večernje novosti, 08. septembar 2012.

Jovan Radulović: Poniženi i nepravdom i oskudicom

Dragan BOGUTOVIĆ

Pisac govori za „Novosti“ o životu u Srbiji, ulozi umetnika, izdavaštvu kao industriji, novoj knjizi, teškoj bolesti od koje se oporavio

Uzalud je nadati se i čekati da će se na našoj političkoj sceni pojaviti neki mnogo časni i moralni ljudi, za kojima ćemo krenuti i koji će rešavati naše probleme. Toga nema. Ni kod nas, ni u svetu. Problem je kako kontrolisati ljude na vlasti, izgraditi sistem u kome se zna šta je šta. Naši političari često izgovaraju i ponavljaju: vlast mora biti servis građana. Znači, oni znaju šta treba da budu, samo nikako da to i postanu.

Ovo u razgovoru za "Novosti" ističe Jovan Radulović (1951), pripovedač, romansijer, dramski pisac, scenarista, kome je, posle duže pauze izazvane između ostalog i ozbiljnim zdravstvenim razlozima, ovih dana izašla nova zbirka pripovedaka "Sumnjiva sahrana", koja je kao 703. knjiga objavljena u Kolu SKZ. Kroz deset pripovesti autor je dao sudbine isto toliko običnih ljudi uglavnom bez morala i stida, ali i okolnosti koje su ih učinile takvim, u suštini nesrećnim ličnostima. Inače, idućeg meseca navršavaju se tri decenije od predstave "Golubnjača" u Novom Sadu posle koje su usledile žestoke rasprave, zabrana, polemike...

INDUSTRIJA ZABAVE

* Literarni "šareniši" sumnjivih dometa preplavili su naše knjižarske izloge, što neki zdušno podržavaju tvrdeći da se na taj način širi krug čitalaca?

- Izdavaštvo je industrija, nekad veoma isplativa, dozvoljena su sva sredstva reklame i samoreklame, pa i laži i obmane, da bi se povratio uloženi novac, da bi se zaradilo. Čitaoci s ukusom, koji znaju šta hoće, ne nasedaju tome tako lako. Problem su ponekad i vaše kolege, novinari i urednici kulturnih rubrika u ozbiljnim listovima, ne pravite razliku, iako vam nije lako. Pod velikim ste pritiskom izdavača, urednika i takvih autora. Na kraju sve dođe na svoje mesto.

* Srećom, zabrana umetničkih dela više nema, ali granice željene, autentične slobode kao da nisu mnogo pomerene?

- Sloboda je u svima nama. Šta bi to trebalo da umetniku neko da pa da bude zadovoljan, da stvori nešto što nije ranije mogao, šta bi to trebalo u njemu da se "otkine"? Toga nema. Čini mi se da posao pisca radim na isti način kao i kad sam počinjao, pre četrdeset godina.

* Partijsko jednoumlje, koje je takođe otišlo u istoriju, zamenjeno je sistemom koji je teško definisati. Kako ga vi vidite?

- To jednoumlje i nije bilo nešto što nas je preterano sputavalo. Ono nam je nalagalo veći oprez, onu vrstu dovijanja koju je Česlav Miloš nazvao ketmanom. Birali smo reči i prilazili obradi neke teme odgovornije. Dok sam bio mlad srljao sam, ali mislim da je to više bilo moje neiskustvo nego svesno neki prkos i želja da se istaknem. Kad je samocenzura u funkciji zaštite vlastite estetike, to i nije tako loše. Bio je to sistem (bar naš), pun apsurda i protivrečnosti. Evo vam jedan primer: pre neki dan gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju o poznatom stripu "Mirko i Slavko". Sećamo se da je to bio strip koji je do neukusa glorifikovao partizansku borbu. I kao takav, u našem samoupravnom socijalizmu, oporezovan je kao šund! Šta to govori? Da je to društvo imalo više ukusa nego ovo danas.

* U Srbiji se sve teže živi, ali čini se da običan svet ne muči toliko oskudica koliko nepravda vidljiva na sve strane?

- Svet i te kako muči oskudica, a oskudicu doživljava kao posledicu svih nepravdi. Odlazak u samoposlugu, pekaru, na pijacu, u apoteku u kojoj nema lekova, do čekanja u ambulantama, a da se ne može otići u privatnu ordinaciju, ništa nije iz obesti, već se nema novca. Neviđeni je luksuz otići na letovanje, lepo se obući, izvesti bar jednom godišnje porodicu na ručak u restoran. Sve je nepravda, za sve je kriv novčanik u koji ne stiže dovoljno novca.

* Već duže vremena "lake note", kič, sjaj navodnog džet-seta dobijaju punu afirmaciju u raznim sferama javnog života. A sve pod izgovorom da to "narod voli i hoće".

- U čitavom svetu postoji tzv. supkultura, prizemna zabava, to se sluša, gleda, jeste agresivno, ali odbrana je u nama, postoji dovoljno mehanizama odbrane - u porodici, školi, dobrim zakonima. Uvek će postojati jedan broj onih koji traže prečicu do tog sveta, lak i brz uspeh u životu, identifikuju se. U narodu se za takve kaže: ’oće leba bez motike.

* Sve češće se može čuti pitanje zašto pisci ćute o onome što nam se dešava i da li se njihova uloga završava sa njihovim knjigama?

- Preteruje se s tim da pisac, ili uopšte umetnik, treba da ima neku posebnu, moralnu ulogu u društvu, da bude neki orijentir običnom svetu kako se treba ponašati. Bilo je pisaca koji su hteli biti proroci, poput Tolstoja, to je tada i imalo nekog smisla, a kada je to probao pre dvadesetak godina da uradi Solženjicin u Rusiji bilo je u isto vreme i komično i tragično. Naravno, cenim angažman jednog Zole, kasnije Sartra i Kamija, koje niko nije mogao kupiti i platiti da brane i zastupaju pogrešnu stvar, kao što se znalo desiti tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, gde su se neka svetski poznata imena obrukala kad smo mi u pitanju.

NOVI ŽIVOT

* Nije vas dugo bilo u javnom životu...

- Bio sam u Rimu, na lečenju, trinaest i po meseci. U bolnici "San Kamilo" urađena mi je transplatacija koštane srži. Neponovljivo iskustvo. Beskrajno sam zahvalan mom nepoznatom donoru i lekarima bolnice "San Kamilo" što su mi podarili novi život.

* Da li je tako i kod naših pisaca danas, podeljenost i konfuzija?

- Moje kolege, makar i ne bili članovi političkih stranaka, vezani su iz interesa za pojedine moćne lobije u kulturi i politici. Vole da im drugi plati avionsku kartu, možda i prevod knjige, ne prezaju da ostale svoje kolege ogovaraju kod prevodioca i slavista. To znam iz vlastitog iskustva. Svrstaće vas gde ne treba, zadaće podmukao i grub faul, bez imalo stida, znaju da zbog toga neće imati nikakvih posledica.

* U književnost ste stupili pre četrdeset godina. Ima li nešto za čim žalite kad je u pitanju vaš književni posao?

- Naravno. Smatram da se nisam dovoljno ostvario kao pisac. Bile su takve životne okolnosti, a i ja sam kriv. Nisam dovoljno cenio svoj dar, bio sam i lenj. Bilo je lepih trenutaka, ali i neprijatnosti koje ne mogu zaboraviti. Žao mi je što je moja drama "Golubnjača" doživela sudbinu koju je doživela, što sam na samom početku brutalno zaustavljen kao dramski pisac.

* Je li po vama konačno stavljena tačka na "Golubnjaču"?

- Za ovih trideset godina o predstavi i događajima oko nje govorili smo uglavnom mi koji smo bili vezani za predstavu: autor, reditelj, glumci, pozorišni kritičari. Voleo bih da se nakon toliko vremena jave oni (a ima ih još živih i politički aktivnih) koji su sve to zakuvali, proizveli jedan od najbesmislenijih "slučajeva" u pozorišnom, kulturnom i političkom životu ondašnje Jugoslavije. Da budu iskreni i kažu koji su im bili motivi i namere. Sad su ponovo aktuelne priče o takozvanom političkom pozorištu, gde pogrešno svrstavaju i "Golubnjaču", voleo bih da mnogo hvaljeni i nagrađivani reditelj Oliver Frljić režira "Golubnjaču" u nekom zagrebačkom kazalištu.

* "Sumnjiva sahrana" sadrži raznovrsne priče, iz ranijih vremena, ali i današnjeg doba, iz Dalmacije, ali i iz Beograda?

- Priče pišem polako. Za priču je uvek potreban konkretan izazov, detalj iz života, anegdota. Treba da osetite koji je to trenutak kad neku materiju možete pretvoriti u priču. Tako se knjiga neosetno sklapa. U fascikli vam se skupi desetak priča, šta drugo da radite osim da ih stavite u korice knjige, i one počinju svoj život.

* Za javni servis RTS napisali ste pre deset godina scenario dramske serije "Polača - Okvil" o progonu Srba iz Krajine u vreme "Oluje". Kakve su šanse danas da se serija snimi?

- Mnogo mi je stalo do tog scenarija, godinama podsećam ljude s televizije, pisao sam im pisma, uzalud. Odgovor je uvek isti: to je vrlo skup projekat. Kad se pre nekoliko meseci stvorila gužva oko filma Andželine Džoli o ratu u Bosni, neko na Televiziji je postavio pitanje: zašto mi nemamo seriju o Srbima u Krajini, "Oluji". Setili su se mog scenarija od osam epizoda. Tijanić je rekao: osam epizoda je malo, neka piše kako je sve počelo, najmanje dvadeset epizoda. Javili su se, bio sam dosta rezervisan i sumnjičav. Gužva oko Andželine Džoli je brzo prošla, desili su se i izbori, sve je zaboravljeno, niko se više nije javio, sumnjam i da će se javiti.

* Radite li na novoj knjizi?

- Još je rano o tome pričati. Ideja i planova ima, pretura se po fasciklama i sveskama, za nešto ću se sigurno zakačiti...