Subota

17.02.07 Politika

„San je jedino izbavljenje. San i smrt”.
Ijan Makjuan: „Subota”

Košmarčić, košmar, košmarčina. Može li se užas uopšte gradirati? Sem u zavisnosti od toga da li se dešava nama ili – što zavisi od stepena empatije – drugome, košmar je na žalost stanje u kojem se moderni čovek nalazi permanentno i samo je pitanje vremena kada će nasilje postati definicija i konstanta naših života. Da li primećujemo da sve više nalikujemo onoj žabi iz čuvenog eksperimenta u kojem se nesrećna životinjica, stavljena u posudu i na izvor toplote, sve više privikava na visoku temperaturu dok na kraju, nesvesna svog tragičnog skončanja, ne bude i skuvana? Mračna je budućnost, i mračne su njene varijante koje nam isporučuje slavni engleski pisac Ijan Makjuan u najnovijem delu „Subota” („Paideja”, Beograd, 2006, odličan prevod Arijane Božović), u okoštalim okvirima žanrova najpribližnijem romanu katastrofe ali, istovremeno, njemu i najudaljenijem. Jer, ako je katastrofa čovekova svakodnevica, onda književnost još ne ume da joj se prilagodi i žanrovski razvrsta u odnosu na „trend” kojim se nezaustavljivo kreću naši životi.
Moderni Levijatan

Bilo bi suviše trivijalno zaključiti da se pisac kao što je Makjuan za ovaj roman inspirisao terorističkim napadom na kule bliznakinje u Njujorku. Taj ubilački čin čijem smo direktnom dešavanju perverzno svedočili, baš onako kako navijački, napeto, čak i (zašto ne reći) amoralno slasno pratimo uživo neko takmičenje, mogao je biti samo direktni povod da nastane „Subota”, priča o jednom danu u životu neurohirurga Henrija Perouna. Inspiracija je, dakle, samo moderni Levijatan, to čudovište, zao duh, sablasna neopipljiva prikaza čiji preteći oblik, nejasan ali zloslutan, u milionima stvarčica i ljudi oko nas želi da nas zgrabi, stegne, smrvi, pojede.

Kako se boriti protiv duhovne smrti u svima nama, kada ni sami ne umemo, a i ne trudimo se previše, ne samo da je zadržimo na odstojanju nego pre svega razumemo. A razumevanje bi trebalo da bude prvi naš korak ka oslobođenju.

Dakle, ta subota, 15. februar 2003. godine, počela je baš prijatno za Henrija Perouna; ustaje, pre toga prisno ušuškan i svijen uz usnulo toplo telo voljene žene, odlazi do prozora, uživa unapred u sporom zimskom svitanju. Još vlada snežni mrak, a na horizontu leti avion koji se ubrzo pretvara u plamenu kuglu. Zatečen, zapanjen, uspaničen, radoznao, junak Makjuanove „Subote” pomišlja da probudi ženu: retko se vidi tako nešto, tragično lepo dok poput zvezde repatice ostavlja na nebu plamteći trag.

I celog toga dana Peroun će zazivati nekog da bude svedok ili (sa)učesnik i (sa)patnik u njegovim, tog jutra nepredvidljivim, košmarima. Tegoba i jad se lakše prebrođuju u grupi, u gužvi; i drugi ljudi valjalo bi da preuzmu makar gram naše nevolje, kao što ćemo i mi, jednom, preuzeti gram njihove. Ta zabluda da je tuga, da je nesreća slabija u gomili traje od čovekovog postanja, jer je on podgreva iz straha da se sam suočava sa zlom.

Tako Henri Peroun, kako subota odmiče, priziva svoju suprugu da joj ispriča i o čarki sa trojicom tipova na ulici, čiji je vođa ozbiljno bolestan – kao neurohirurg odmah prepoznaje da je reč o genetskoj bolesti nervnog sistema, o greški na hromozomu broj četiri. Potom sledi gubitak partije skvoša, pa zebnja od neminovne starosti koju odmah potom, ojađen, prepoznaje u susretu sa dementnom majkom. A tu blizu, na londonskom trgu, slile su se desetine, stotine hiljada ljudi da protestuju zbog planiranog napada na Irak.

Podržati ili ne podržati? I u jednom i u drugom slučaju, glas ide u korist košmara; ako mirotvorci pobede, Sadam ostaje na vlasti, a sa njim i teror nad neistomišljenicima, beda i glad. Ako zapad pobedi, nastaje druga vrsta terora, potuljena i lukava, u kojoj pod firmom demokratije iz Iraka teku nafta, novac i blagostanje Americi, a u Iraku beda i glad. Iluzija da će pojedinac pristajanjem na jednu stranu nešto promeniti suviše je velika da bi se u nju verovalo. Stoga je, opet, potrebno sa nekim porazgovarati.

Henrijevi sagovornici na kraju su i sami učesnici košmara: na porodičnu večeru upada kriminogena trojka sa kojom se pre podne nimalo naivno sukobio. Stepen obamrlosti čoveka-žabe u tom danu dostiže najvišu tačku, Levijatan je prešao prag njegovog doma, oslanja se na njegov nameštaj, uništava ga, nasrće na rodbinu...

Makjuanov susret sa biblijskom nemani odlaže se do trenutka spoznaje da je neminovan. Majstorski, stilski čisto, gotovo neurohirurški precizno i naizgled ravnodušno tenzija u romanu „Subota” raste da bi kulminacija dobila gotovo bajkovito, a u suštini krajnje cinično razrešenje. Surovi uličar pretvara se u mekušca pred romantičarskim sladunjavim stihovima koje, drhtureći, recituje Perounova kćerka, prethodno naterana da se skine do gole kože.

Nebeska lutrija

Neobrazovanog siledžiju koji će zbog urođene bolesti skončati u nekom azilu razoružava poezija, ona poezija koju Henri Peroun ne uspeva da shvati. Njemu je Svevišnji podario školovanje, dobar posao, divnu porodicu, novac, najnoviju marku mercedesa, pa čak i zamak u Francuskoj. Baksteru, kriminalcu, ništa od toga nije pri podeli Božjih darova pripalo; samo bolest i strah od nje, strah od drugih koji se pobeđuje nasiljem. Ali, jeste nešto drugo: instinkt da nevino, kao da nikad na nasilje pomislio nije, prepozna lepotu u stihu o letnjoj mesečini i čežnji. Da kroz poeziju tačno zna „da je postojalo i jedno drugo vreme, još dalje u prošlosti, kad je zemlja bila nova a more pružalo utehu, i ništa nije stajalo između čoveka i Boga.”

I upravo u ime toga, Peroun uspeva da se sabere: junak Makjuanove „Subote” oprašta kriminalcu, sumorno svestan njegove nezavidne budućnosti. Bog je dao svoju zadnju reč, izmenivši suptilno a tragično Baksterov hromozom četiri.

Posle ove subote niti će svet niti Henri Peroun biti isti. Budućnosti, doista, postoji mnogo, i sve se može relatizovati, jer koji su izgledi da u moru ljudi baš vi, poput jastoga na pijaci kojem je na klještima vezan crni flor, budete izvučeni u Nebeskoj lutriji? To saznanje u nama mora da stvori poniznost, uživanje u svakom trenutku postojanja. Jer, šta ostaje iza nas? Nekoliko predmeta koje porodica čuva za uspomenu, i kartonska kutija za cipele sa starim fotografijama.

U navikavanju na toplu plotnu sadašnjice jedini izlaz, posle svega, jeste san. „San je jedino izbavljenje. San i smrt.” Zato će se, iscrpljen, Peroun na kraju dana sviti uz toplo telo usnule supruge, i zaspati. Ostaje, međutim zrno nade. Ako mu je užas halapljivo zagrizao i vikend, čovek 21. veka čije je otelotvorenje Makjuanov junak može se, privremeno bar, tešiti. Zlo je svojim pipcima zahvatilo samo subotu. Ostala je nedirnuta nedelja. A Bog je, valjda, svima naredio da se tada odmaraju.

Anđelka CVIJIĆ

16.02.07

Metropolis
Poslednji roman Ijana Makjuana, „Subota“ u svetu je, sa malim izuzecima, izazvao uglavnom divljenje, hvalospeve i odobravanja. Teško da je i moglo biti drugačije kada Makjuan spada u veliku četvorku britanske književnosti Barns-Ejmis-Rušdi, kada je nosilac svih značajnijih nagrada od Vitbreda do Bukera i kada je ovaj prefinjeni stilista intrigantnih, velikih tema, metaforično rečeno - pisac plemić – čija se svaka nova knjiga čita sa velikim uživanjem. Ipak, bilo je i onih, poput npr, Džona Banvila u Njujorškoj reviji, koji su kritikujući Subotu, još veće zgražavanje ispoljili prema oduševljenom odijumu.
Šta je toliko šokantno u ovom romanu koji besprekornim stilom opisuje jedan dan u životu izvesnog neurohirurga, Henrija Perouna, dobrostojećeg, uspešnog čoveka, ponosnog oca, stabilnog braka čiji dan prolazi aktivno izmedju uobičajenih obaveza i nepredvidjenih neprijatnosti, u senci demonstracija protiv rata u Iraku, jedne subote u Londonu nakon 11. septembra? Knjiga je pisana u ritmu klimaksa i antiklimaksa gde se svaki od potencijalno prelomnih trenutaka prigušuje srećnim krajem i bez ozbiljnijih posledica na glavnog junaka. Svet se promenio do ivice izdržljivosti na makroplanu , neprijatnosti i nesreće se dešavaju Perounu na mikroplanu, ali njegov status zadovoljnog čoveka ostaje do kraja isti.
I to je ono što uznemiruje - mogućnost da u svetu posle 11.septembra i Iraka postoje sreća, uredjenost, zadovoljstvo... To za mnoge može biti provokacija koja se kosi sa dobrim ukusom. Zar još postoji književnost koja opisuje sreću – zar književnost to sebi sme da dopusti – to su neka od osnovnih pitanja na koje nije tako jednostavno dati odgovore jer se tiču nekih dubinskih postavki današnjice.
(Ijan Makjuan započinje roman baš kao i neke od njegovih prethodnih knjiga: privatna, mala priča zaokuplja pažnju dok dnevna politika, okolnosti, duhovi prošlosti, uznemiravajući momenti sadašnjosti – boje pozadinu romana. Ali ni u jednoj knjizi kao do sada, likovi nisu toliko odvojeni od istorije. Dok su u prethodnim romanima oni na ovaj ili onaj način pod uticajem okolnosti kojima ne mogu da upravljaju i zbog toga najčešće osujećeni, pod pritiskom ili s gorkim ukusom u ustima, u Suboti se „stvari desavaju“ i mimohode pokraj gotovo savršenog sveta glavnog junaka) čija privatnost, uprkos prolaznim neprijatnostima, ostaje netaknuto savršena, celovita, bez bolnih i prelomnih trenutaka. Čak i pored zastrašujućeg poziva neurohirurga okruženog tragičnim ishodima, Peroun bira da se samozadovoljno uljuljka u sopstvenu uspešnost cenjenog lekara, onoga koji je ipak nekome u mogućnosti i da pomogne. On ne podleže očajanju što je pomoć moguća samo za nekolicinu, ali ne npr. i za njegovu majku koja u staračkom domu kopni pod teretom demencije. Raskol izmedju jezivo-mračne sadašnjice, post jedanaestoseptembarske traumatizovane civilizacije, pretnje ratom u Iraku (ni o jednom ni o drugom, Peroun nema jasno deklarisan stav) i privatnog zadovoljstva sopstvenim životom, postavlja brojna pitanja – da li je Makjuan spreman da odustane od etike umešanosti čoveka u svet koji ga okružuje, namerno ili slučajno. Da li je okrenutost privatnosti jedini mogući izlaz za čoveka današnjice ili je takva vrsta egocentrizma validna filozofija današnjice? Da li je ovakva sreća rezervisana samo za odabrane tipičnog profila: belac-zapad-viša srednja klasa, i koliko je takvih uopšte. Da li piscu etika dopušta da se i o takvima napiše roman? Da li je zaprepašćujući „happy end“, gotovo nezamisliv u delima „visoke književnosti“ ipak samo tu da nas podseti da ga i u nekim drugim okolnostima možda neće biti? Ili je činjenica da on postoji, znak nerazumne odluke pisca?
Ono što ipak ne ostaje pod senkom sumnje, to su nepodeljena mišljenja da je i „Subota“ roman raskošnog stila, virtuozne umešnosti pripovedanja, i ponovo, možda i hotimično, vruće etičke teme po čemu je Makjuan i inače poznat, teme koja će verovatno tek zaokupljati kritičare, jer je ovo roman koji daleko prevazilazi pojednostavljenu pripovest o jednom danu u životu jednog čoveka. Uostalom, i Džojsov Uliks je roman jednog dana i jednog čoveka, i bilo bi neverovatno da se i Makjuan nije toga setio.