Stvari bez istorije

27.09.03 Politika

Četiri zbirke pesnika, esejiste i prevodioca Fabija Pusterle (1957), publikovane u Italiji, kao i dvojezični izbor, objavljen u Švajcarskoj (2001), posebnost su u književnosti kantona Tesin (pisac živi u Luganu i predaje italijanski jezik u kantonalnom liceju) i u savremenoj poeziji uopšte. Snažne stvarnosne implikacije ovog stvaralaštva realizovane su sa brižljivošću i brižnošću, a glas "metalne" nepristrasnosti refleks je neohrabrujućeg, čak zbunjujućeg pisma realnosti, čije poruke ovaj pesnik – ni poetizacijom građe ni artificijelnom uglađenošću – ne pokušava da umekša.

Referencijalni pejzaž, kao i onaj verbalni, prožima emotivna uzdržanost, pa i zanemelost sred tehnoloških i pragmatskih opsada novog doba, čije ishodišne tačke ispostavljaju bilans jeze: dok smo samo živeli, ne prozirući furioznu stranu jave, njene procepe i kontroverze, više puta je okončana realnost koju smo smatrali pretpostavkom sveta.

Skokovita sintaksa

Pusterlin stanovnik planete, lutajući izviđač i slučajni očevidac, na tragu je stvarnosnih naprslina, nepovezivih krajeva nedorečenosti, konfuzija i fatalnosti teksta zbilje, natrunjenog kontroverzama pseudozaštitnih sistema koji opasuju svet ("hemijski agresivi", "gmizajući napalm", u pesmi "Der blaue Bunker"), ili čestica što pojačanim dozama agresije prožimaju prirodu i svest. Naborano lice zbilje, sa propratnim "nišama smrti", ova lirika dočarava skokovitom sintaksom, vijugavim, prianjajućim stihom kao formom opažajuće neutralnosti, ali i pesničke iskrenosti: osećanja odocnelosti i nemoći, posthumnosti, koja, ni u jednoj od katastrofa što su se već odigrale, ne pruža šansu zaceljenju.

Kako čitati stvarnost, ako je smisao napustio stvari, ostavivši za sobom odsutnost žaljenja ili očekivanja – prazninu, "slepi život". Stvari bez istorije su tama te okrnjene, nesvesne, ravnodušne sadašnjosti, gde počivaju pokidane potke, nezasnovanost, budućnost bez prošlosti, vazda "na sojenicama". Za Pusterlu to znači "izgubiti sintaksu, celu genealogiju/koja je davala smisao". Njegovo čitanje zgusnute transparentnosti, naseljene obmanama (tihe udoline i planinski zavoji kao kulise, iznajmljene za postrojenja gde se "poučava ratu"; ili savršen raspored polica u tržnim centrima kao novi referencijalni kod), registruje i drugu ravan prozirnosti, gde u isti mah "bledi plavilo znakova".

Nepokolebljiv glas

Ako u ovoj poeziji ima pobune, ona je u pokušaju opoziva ovog izgnanstva iz života i pamćenja. Pusterlin izraz podrazumeva znanje o izmenjenom nivou poetskih referenci, prevaziđenostima modernističkog sklada, nestanku velike priče, nesposobnosti ranijih simbola i metafora da prepoznaju nove generacije stvarnosnih fabrikata. Stoga njegov stih strpljivo gradi fražilne alke svakodnevice, spone što naviru iz tišine, govor detalja u kojima je preživela krhotina smisla: "Ono što ostaje od vatre, od glasova. /Kapljica u špilji, mahovina/ na steni. Trag, grafit, /ispran lik". Pusterla čini da se radujemo toj kapljici, kao da je ona ponovo iznađena reč za istinu prognanu iz realnosti, evokacija bezglasnosti stvari koje se "periferijskim obilaznicama" primiču "beskorisnosti" suštinskog: "Opružiti se po svetlucavim travkama.."..

Ali i kada kaže: "Potraži najslađe vokale, tople zvukove, /svetla i reči što rastu", on ne zaboravlja preteću disoluciju koju poetski jezik vidi u celinama trenutka: "rasporeno vlakno/ i svetlost" – dva protivnika što nikad ne razgovaraju, istovremenost suprotnih obeležja istog pojma, što ga obesnažuju, te on lebdi, kao beznadežni fluid postojanja.

"Sve je, u njegovom nepokolebljivom i trezvenom glasu, tako zadivljujuće vođenom, u isti mah svakidašnje i blisko, istinito i prostrano, stvarno, a ipak tajanstveno", piše Filip Žakote, sa kojim Pusterla deli svoju poetiku tišine, a čije se pesničke knjige, upravo u njegovom prevodu, objavljuju u Italiji. Tu priključujemo i Pusterlino majstorstvo da očuva svetlost, preimućstvo reči skrivenih u tihoj izvesnosti postojanja. Krhkim rasprostiranjem pisma, u koje će se uplesti stvari. Kao u rast trava. Nečujnim pregnućem.

Tanja KRAGUJEVIĆ