Strukturna analiza jugoslovenske privrede 1952-1962-1968.

01.01.14

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 146/2014
Veoma precizan naslov ove knjige kao da je unapred odredio tip njenih potencijalnih korisnika. Pri prvom susretu s knjigom, prelistavajući njene stranice, čitalac odmah dobija utisak, a čitanjem ga potvrđuje, da je reč o tekstu „tvrde“ ekonomske nauke.
To nije čitljivo štivo za širu čitalačku publiku ekonomskih radova, ali jeste za ekonomiste užeg dijapazona interesovanja. Tema „analiza strukture jedne privrede“, svakako je od interesa ekonomistima koji se zanimaju za ekonomsku teoriju rasta i razvoja, ekonometričarima u primeni kvantitativnih metoda u ekonomskoj nauci, praktičarima u tekućoj ekonomskoj politici i konačno piscima privredne istorije, pa čak (ako bi hteli da koriste zaključke ove studije) i istoričarima koji se bave političkom istorijom. U vreme njenog nastanka (1972. godine!), ona je svakako mogla da bude (pre)poruka za kreatore ekonomske politike u SFRJ; a danas je to studija o primeni jednog metoda u analizi privrede bivše SFRJ omeđena periodom istraživanja; da li bi se iz te analize mogle izvući i neke pouke za savremeno stanje srpske privrede i neke preporuke za razvojnu politiku i strategiju razvoja, hic et nunc? Drugim rečima, da li je ova knjiga aktuelna i, ako jeste, u čemu je njena aktuelnost?
Analiza promena strukture privrede stalni je zadatak države, njenih naučnih instituta i istraživača. Strukturna analiza privrede važna je osnova za tvorce ekonomske politike jer može i treba da bude vodilja za korektive u njenoj primeni; a u istorijskom kontekstu, ex post da se vidi „šta je bilo, a šta nije urađeno“. Ocić sagledava jugoslovensku privredu u istorijskom kontekstu, u studiji Strukturna analiza jugoslovenske privrede: 1952–1962–1968.
Časlav Ocić, autor ove studije, danas je naš vodeći „regiononomist“, ne samo kao utemeljitelj nove naučne discipline – regionomike – nego i kao istraživač koji decenijama istrajava na dekodiranju regionalnog problema, ne zanemarujući pri tom ni druge (socijalne, kulturne, političke…) dimenzije razvoja. Dugim radom na polju ekonomske nauke, u svom profesionalnom razvoju, udubljivao se i u druge komplementarne ekonomske (i srodne) discipline, koristeći pri tome i savremene kvantitativne metode u ekonomskoj analizi. Poslednjih godina sticajem okolnosti (rad na Srpskoj enciklopediji) on se sve više posvećuje našoj privrednoj istoriji, pre svega, sopstvenim istraživanjima, ali i priređivanjem reprinta vrednih radova autora koje treba otrgnuti od zaborava. Kao fundator-urednik edicije Continuum on naručuje i sintetske radove koji identifikuju pojave dugog trajanja i obrasce njihovih promena; ti radovi pokušavaju da vaspostave kontinuitet u analizi burnih i disruptivnih procesa naše prošlosti koji dominantno nose obeležje diskontinuiteta. I ova njegova knjiga (iako su u njoj primenjene savremene tehnike istraživanja) pomalo poprima aromu istorijskog štiva. Nastala je kao ekonomska analiza živog tkiva tadašnje jugoslovenske privrede. U međuvremenu predmet njene analize potonuo u ponorima povijesne zbilje, otisnuo se, otplovio u istoriju, pa se automatski i štivo reklasifikovalo: empirijska studija slučaja dobila je novu nalepnicu – ekonomska istorija.
Na prvi pogled naslov ove knjige uputio bi nas na brzi zaključak da je zaista reč o radu koji se bavi privrednom istorijom. Ona to i jeste, ali je i više od toga. Pored svoje istorijske dimenzije, ovaj rad je i svojevrsni ogled o jednom metodu ekonomske kvantitativne analize. Naime, reč je o input–autput analizi Leontjeva. Možemo da kažemo da je ta studija i „rasprava o metodu“ i primeni kvantitativnoj tehnici input–autput analize. Pre nego što korisnik ove studije stigne do kvalitatinih zaključaka, on je već s autorom uronio u kvantitativna merenja. Tehnički deo analize kao da dominira ovim radom. Rekli bismo da je to „knjiga ekonomiste za ekonomiste“. To nije knjiga lakog čitanja. Baveći se ovim „tekstom“ (jer teksta zaista malo ima!) gotovo da se čitalac zadubljen u cifre, tabele, grafikone i sâm pretvara u – analitičara. Tako da se „čitalac – analitičar“ na dva paralelna nivoa bavi rezultatima ove studije. Jedan nivo je metod (kvantitativna tehnika), a drugi nivo su zaključci (kvalitativno tumačenje) koji proizlaze iz ove analize. Mišljenja smo da ekonomista koji se prevashodno, recimo, zanima za metod može da se ovim radom uputi kao putovođom u izučavanje input–autput analize; dok će čitalac koji se zanima za privrednu istoriju ići ka kvalitativnom delu studije, zaključcima koji se izvode iz tabelarnih prikaza. Dakle, studija je dvosložnog karaktera i tako joj treba prići.
Da bismo uveli čitaoca u sadržaj ove studije treba se podsetiti i nešto reći o nastanku metoda input–autput analize Vasilija Leontjeva u SAD (sa svim njenim mogućnostima i ograničenjima) i razvojem teorija privrednog rasta na Zapadu posle rata. Zatim, kako je došlo do primene ovog metoda u empirijskim proverama teorija razvoja sa svim pitanjima koje je ovaj spoj nosio u primeni teorije privrednog rasta. U takvoj klimi ekonomske nauke u svetu zatekao se Ocić kada je rešio da se bavi jugoslovenskim slučajem.
Za trenutak da se vratimo na autora i vreme nastanka ovog rada, što će nam pomoći da razumemom značaj primene ovog metoda na analizu jugoslovenske privrede tog vremena.
U opusu Časlava Ocića ova studija se svrstava u njegove „rane radove“ (videti u prilogu ove knjige iscrpni osvrt na njegovo naučno delo). Zapravo, to je rad koji je 1972. nastao kao završnica njegovih magistarskih studija u Centru za ekonomiku razvoja Viljems koledža u Viljemstaunu, Masačusets, SAD.
U to vreme, 70-tih godina 20. veka, input– autput analiza uživala je veliku popularnost zahvaljujući njenoj primeni u planiranju ratnih napora SAD tokom Drugog svetskog rata i (kasnije) dodeljivanju Nobelove memorijalne nagrade (1973. godine) njenom autoru, ruskoameričkom naučniku Vasiliju Leontjevu (Vasi´li? Vasi´l?evič Leo´nt?ev / Wassily Leontief, 5. avgust 1906 – 5. februar 1999). U takvoj profesionalnoj klimi u SAD našao se autor ovog istraživanja.
U svetu, u procesu dekolonizacije došlo je do sve većeg interesovanja ekonomista za pitanja vezana za privredni rast i istraživanja privreda zemalja Trećeg sveta. Došlo je do velikog doprinosa mnoštva ekonomista teorijama ekonomskog razvoja. Za njih jedna od važnih kvantitativnih tehnika bila je i još uvek jeste – međusektorska (input-output) analiza. Početkom 1970–tih godina došlo je do spoja jednog metoda (input–autput) i jedne teorije (privrednog rasta). Taj provereni Leontjevljev metod tada je bilo izazovno primeniti u kontekstu tumačenja teorija razvoja zemalja Trećeg sveta. Takođe, i za našeg autora na analizu jedne posve specifične privrede kao što je bila privreda SFRJ. U svom naučnoistraživačkom radu taj spoj metoda input–autput analize s teorijama privrednog rasta, kod nas je, među prvima, učinio Ocić.
Najpre da se, u najkraćim crtama, podsetimo šta je zapravo međusektorska analiza, koja se izvodi na osnovu podataka iz input–autput tabela. Input–autput tabela je matrica kojom se prikazuje međusobna povezanost industrijskih grana ili, drugim rečima, uticanje privrednih sektora jednih na druge. Tabela–matrica prikazuje za svaku industrijsku granu iznos autputa koji odlazi svakoj drugoj industrijskoj grani u vidu sirovina ili poluproizvoda, kao i iznos koji odlazi na tržište finalnih proizvoda. Takođe, input–autput tabela daje prikaz za svaku industrijsku granu, njenu potrošnju proizvoda drugih privrednih grana; kao i njen doprinos u vidu dodatne vrednosti u celokupnom procesu proizvodnje. Input–autput analiza bavi se opštom ravnotežom privrednog sistema u procesu proizvodnje: prvo, analiza se isključivo bavi proizvodnjom – tehničkim aspektom proizvodnje; drugo, to je prilično pojednostavljen model u odnosu na složenost ekonomskih teorija; i, treće, ova analiza koncentriše se na ravnotežno stanje privrede.
Dakle, ove početne ograničenosti modela (i još neke druge) bili su svesni i sami tvorci, kao i oni koji su primenjivali ovoj model. No, to ne umanjuje njegov značaj. To ističemo jer je važno imati na umu složenost problema kada nas autor ove studije vodi kroz input–autput analizu jugoslovenskog slučaja.
Ocić je, kao ekonomista koji se bavi regionalnim ekonomskim razvojem u svojim kvantitativnim analizama, bio zainteresovan i za input–autput metod, kao neophodno sredstvo analize ekonomskog razvoja. Jer, posle Drugog svetskog rata input–autput analizu u širem kontekstu prihvatili su i teoretičari ekonomskog rasta i razvoja. Da podsetimo, input– autput analiza nastala u SSSR-u, a prelaskom Leontjeva u SAD tamo razrađena i prvi put primenjivana na visoko razvijenu američku privredu (U SAD input–autput tabele priprema na nacionalnom nivou služba koja se bavi privrednim kretanjima – US Office of Business Economics). Za autora naše studije svakako da je bilo jasno koja sva dodatna ograničenja njegovo istraživanje može da ima, Što je značilo, manja razvijenost privrede zemlje u razvoju, tako je i manja dostupnost, u obimu i kvalitetu, statističkih podataka. Iz dobre bibliografije koja ide uz ovu Ocićevu studiju vidimo da je Savezni zavod za statistiku publikovao (svake druge, u SAD i SSSR svake pete godine) Međusobne odnose privrednih delatnosti Jugoslavije; ta publikacija poslužila je autoru kao primarna baza podataka.
U razvijenoj privredi postoji visoka međusektorska povezanost, a i obim i kvalitet brzo dostupnih statističkih podataka koji se unose u input–autput matrice. Obim, kvalitet i brza dostupnost prikupljenih statističkih podataka veoma je bitna. Iz cele Ocićeve studije uočava se da je njegova statistička osnova analize bila zasnovana na dobrom radu Saveznog zavoda za statistiku, što nas je razlikovalo od drugih zemalja.
Čak i s prvim pozitivnim rezultatima u primeni ove analize u SAD, ispoljile su se određene kritike u vezi s ograničenjima ovog metoda. Šta se tada moglo reći kada su teoretičari razvoja počeli da primenjuju ovu analizu na privrede zemalja u razvoju?
Prva reakcija odnosila se na kvalitet podataka koje statističke službe nerazvijenih zemalja imaju. Dalje, zemlje u razvoju imaju nisku međuzavisnost strukture pojedinih sektora privrede, što bi dodatno moglo da obeshrabruje primenu input–autput analize. No, što je dinamičniji privredni rast i viši stepen razvijenosti, to je veća specijalizacija, što znači veća međusektorska povezanost, a time i složenost privrede. To se najbolje vidi kroz promene u input–autput podacima. Stoga je input–autput analiza važan deo u teorijama privrednog razvoja, jer se analizira „vodeći privredni sektor/i“ i sve druge međuzavisnosti koje iz toga proizlaze.
Pod privrednim rastom podrazumeva se održivi rast dohotka po glavi stanovnika, a privredni razvoj dovodi u vezu s održivom promenom strukture date privrede.
Rast i razvoj su međusobno povezani. S privrednim rastom menja se i struktura privrede. S rastom dohotka po glavi stanovnika dolazi do sve veće stope rasta tražnje, s njom raste stopa tražnje za međufazne proizvode (a opada tražnja za primarne proizvode), dolazi do sve veće specijalizacije, a time i do gušće međusektorske povezanosti i sve veće složenosti privrede. To je veoma dinamičan proces. Imajući u vidu značaj promene strukture privrede kao važne odlike ostvarenog privrednog razvoja, uza sve analize neravnotežnog i ravnotežnog (balansiranog) rasta/razvoja, to je bilo vreme velikih doprinosa teoretičara ekonomike razvoja. Reč je, pre svega, o radovima ekonomista koji su postali klasici u ovoj oblasti, kao što su: Domar (Evsey Domar), Luis (W. Arthur Lewis), Mirdal (Gunnar Myrdal), Inis (Harold Innis), Nurkse (Ragnar Nurkse), Rozenštajn–Rodan (Paul Rosenstein-Rodan), Rostov (Walt W. Rostow), Scitovski (Tibor Scitovski), Solov (Robert Solow), Kolin Klark (Colin Clark), Hiršman (Albert O. Hirschman), Čeneri (Hollis Chenery), Pol Klark (Paul G. Clark) i drugi. Ovo je bilo stanje nauke i discipline koje je Ocić imao u svom teoretskom prtljagu i instrumentarijumu s kojim je raspolagao pristupajući analizi međusektorske povezanosti jugoslovenske privrede. (Neki od pomenutih su bili Ociću i profesori).
Periodizacija iz naslova studije „1952– 1962–1968. godine“, autoru je samo opšti okvir, jer nam on u tekstu daje sažet prikaz nekih bitnih kretanja u jugoslovenskoj privredi tog vremena, a to je: 1945–1951. godina: centralno planiranje, autarkija, spoljnotrgovinska odsečenost od sveta; 1951. godina: liberalizacija uvoza; 1952–1958. godina: početak decentralizacije i težnja za učestvovanjem u međunarodnoj podeli rada, potreba za međufaznim proizvodima iz inostranstva. Učešće međufaznih proizvoda u ukupnoj proizvodnji produbljuje međuzavisnost („indeks dubine“).
Pokazatelj „indeks dubine“ može da posluži i kao svojevrstan pokazatelj privrednog razvoja. Tu se vidi značaj input–autput tabela. Što je veće učešće međufaznih proizvoda u ukupnoj proizvodnji (tražnji) to je veći značaj input–autput tabela. 1957–1959. godine eksplozija tražnje sirovina i polufinalnih proizvoda, uvoz je veći od izvoza; 1958–1968. godine veliki značaj produbljivanja jugoslovenske privrede; 1963. godine zaostajanje domaće proizvodnje međufaznih dobara, naročito primarnih međufaznih proizvoda; zaostajanje sektora međufazne proizvodnje; međufazni proizvodi ne nalaze se na domaćem tržištu; 1961–1965. godine još veća liberalizacija spoljne trgovine, strategija privredne reforme – liberalizacijom uvoza jedna petina je na liberalnom režimu; 1965. godine podstiče se izvoz finalnih proizvoda.
Stepen međuzavisnosti proizvodnih sektora u jugoslovenskoj privredi menjao se u toku desetogodišnjeg perioda (1958–1968). Ko uzme u ruke ovu knjigu imaće verovatno neka predubeđenja, tj. poći će od uvreženih stereotipa o strukturi jugoslovenske privrede od 1952– 1968. Nalazi Ocićevog istraživanja dovode u pitanje mnoge stereotipe, tako da je dobro što je na poleđini korica stavljeno „upozorenje“ koje treba ne samo da izazove interesovanje potencijalnog čitaoca, nego da mu direktno, a sažeto, ukaže na (specifične) zaključke ove studije: „Prve dve decenije druge Jugoslavije obeležili su snažni napori modernizacije putem industrijalizacije. Ova studija slučaja potvrđuje da su u tom razdoblju u jugoslovenskoj privredi povećava međusektorska zavisnost; proces ‘produbljivanja’ proizvodnje, međutim, ukazuje na politiku supstitucije uvoza koja je dovela do povećane tražnje za visoko kvalitetnim uvoznim međufaznim proizvodima. Privreda je postojala sve složenija, ali njena struktura je i dalje ostala nekompletna, a i promene nisu uvek bile jasno artikulisane. Nagle, gotovo dramatične promene bile su znamen brzog privrednog rasta i fleksibilnosti specifičnog jugoslovenskog plansko–tržišnog socijalizma, ali i simbol nedostataka u upravljanju na makro nivou i dokaz postojanja u sistem utvrđenih hazarda. Ponašanje primarnih inputa (prinosa na rad i kapital, kao i izvoza) ukazuje na postojanje strukturnih neravnoteža čiji su glavni simptomi nezaposlenost i deficit platnog bilansa. Dinamika takve privrede fundamentalno je različita (i mnogo složenija) od dinamike onih privreda koje karakterišu puna zaposlenost ili opšta nezaposlenost. Takav slučaj je u ekonomici razvoja poznat kao slučaj frustriranog razvoja (ili razvoja sa strukturnim preprekama). Ako je ‘struktura nešto tvrdoglavo što se opire promenama’ (Gurvič), onda i ova analiza – i kada je reč o savremenim tranzicionim privredama i društvima ne gubi na aktuelnosti“.
Studija ima dva dela: prvi deo, „Međuzavisnost“ i drugi deo „Strukturne promene“, uz „Završne napomene“ koje bi mogle da budu treći deo. U prvom delu „Međuzavisnosti“ u poglavlju A, „Strukturna međuzavisnost“, pored nekih neophodnih opštih teoretskih i metodoloških uputstava dat je prikaz stepena međuzavisnosti proizvodnih sektora jugoslovenske privrede meren „indeksom dubine“ (=učešće međufazne proizvodnje u ukupnoj proizvodnji). Indeks dubine, ističe autor, predstavlja značajnu meru međuzavisnosti proizvodnih sektora u opštem okviru ekonomskih transakcija, a i kao pokazatelj stepena industrijskog razvoja moderne privrede. Pored „indeksa dubine“, autor posvećuje pažnju i „lančanim spojevima“. To je pokazatelj koji iskazuje posrednu (indirektnu) vezu svakog sektora u odnos na finalnu upotrebu, tj., koliko svaki sektor kupuje inpute od drugih sektora za finalni proizvod. Autor koristi Hiršmanov doprinos u vidu „zadnjih i prednjih lančanih spojeva“, ili predaje svoj autput za dalju proizvodnu upotrebu. Tu nas autor provodi kroz tabele i govor brojki, često upoređujući rezultate jugoslovenskog slučaja s inostranim rezultatima.
U poglavlju B, „Značaj međuzavisnosti u proizvodnji za investiciono odlučivanje“ data je zanimljiva obrada ovog pitanja. Tu se razmatraju tipovi zavisnosti koji imaju veliki teorijski značaj. Autor nas provodi kroz teoriju rasta i njene najvažnije predstavnike. Najpre, autor nas upozorava da se tu vodi strogo računa o preciznosti definicija međuzavisnosti koje mogu biti: „direktna međuzavisnost“ proizvođača (tehnološka međuzavisnost), kao i one koja se ostvaruje preko tržišnog mehanizma (novčana međuzavisnost). To je značajno pri usmeravanju investicija.
Koordinacija investicija mora da vodi računa o „eksternim ekonomijama“, što „… obično podrazumeva manje ili više sinhronizivanu upotrebu kapitala“. I dalje, pita se autor „da li je kriterijum zasnovan na fenomenu međusavisnosti pogodan vodič u alokaciji investicionih fondova? Svakako da jeste. Ali samo u meri kojoj je efekt međuzavisnosti relevantan za problem alokacije. Nesumnjivo je da je međuzavisnost investicionih odluka veoma važan, ali ona predstavlja samo jedan od nekoliko aspekata alokacionog problema. I druge, tzv. indirektne efekte treba uzeti u obzir… Ne bismo dakako smeli zaboraviti da su na prvom mestu direktni efekti investicija“ (str. 41–42).
U drugom delu, „Strukturne promene“, a u prva dva poglavlja; poglavlje A „Uzroci varijacija u koeficijentima utrošaka“ i B „Promene u međufaznim utrošcima“ autor se bavi promenama koeficijenata inputa. Promene ovih koeficijenata nastaju u privredi usled tehnoloških promena i promena u relativnim cenama, kao i promene koeficijenata inputa koji nastaju usled povećanja obima proizvodnje. No, autor upozorava da nisu samo ova tri faktora koji utiču na varijacije u koeficijentima inputa, premda se on zadržava samo na njima.
Koeficijenti inputa u većini slučajeva izražavaju se kao vrednosti. Vrednosti se menjaju, najpre kao promene u relativnim cenama (problemi supstitucije inputa i promene u proizvodnom miksu), zatim tempom tehnoloških promena. Praćenje promena u međufaznim inputima predstavljalo je izvesnu teškoću u input–autput analizi, ali autor kaže da je više reč o „dodatnim uvidima nego o konfuziji“. Promene u međufaznim inputima za 29 sektora jugoslovenske privrede za 1962. i 1968. prikazane su u Tabeli II–1 „Koeficijenti direktnih i ukupnih utrošaka, 1962 i 1968.“ Dvosmerni dijagrami korelacija koeficijenata za ugalj, električnu energiju, sirovu naftu, transport i komunikacije, hemijske proizvode, drveta, gume, aluminijuma, plastike, gvožđa i čelika prikazani su na slikama II–10.
U poglavlju V (Odredište proizvoda) – suštinu predstavlja prikaz i tumačenje podataka iz Tabele II–3: „Odredišta proizvoda: Struktura finalne potrošnje, 1962. i 1968.“ za 29 sektora jugoslovenske privrede. Pored međufazne potrošnje prikazana je i finalna upotreba (rast zaliha, bruto investicije, lična potrošnja, opšta potrošnja i izvoz). Tu se vidi koji deo autputa jednog od 29 navedenih sektora ide na ulaganja, izvoz i domaću potrošnju (finalna upotreba), a koji deo ide na dalju preradu (međufaznu upotrebu). Ova tabela ilustruje samo direktnu zavisnost sektora od različitih komponenti tražnje, „daje nepotpunu i ponekad iskrivljenju sliku zavisnosti sektora od komponenti finalne tražnje;“ dok Tabela II–4 „Zavisnost sektora od pojedinačnih komponenata finalne tražnje, 1962. i 1968.“ upravo se izvodi iz ove nepotpunosti. Ova tabela (II–4) ilustruje koji su privredni sektori posebno zavisni od izvoza, i uticajima na ličnu i opštu potrošnju. Podaci iz ove tabele značajni su „…za ispitivanje mogućih strukturnih promena nastalih iz varijacija u finalnoj tražnji u procesu privrednog rasta… ali sami po sebi nisu dovoljni da bi u potpunosti objasnili prirodu i uzroke strukturnih promena.“
Poglavlje G (Promene u primarnim utrošcima) – dati su u Tabeli II–5 kao „Koeficijanti direktnih primarnih utrošaka 1962. i 1968.“ gde se vidi sva specifičnost jugoslovenske samoupravne privrede gde lični dohoci rastu brže od akumulacije i fondova. (Videti Tabelu II–6: „Koeficijenti ukupnih (direktnih i indirektnih) primarnih utrošaka, 1962. i 1968“). Za ekonomiste tržišne privrede ovo je teško razumeti, pravi apsurd: zemlja ima manjak kapitala i višak radne snage, a više odvaja za nadoknadu zaposlenih u odnosu na prinos kapitala! Udeo ličnih dohodaka u društvenom proizvodu se povećavao. Taj ekonomski apsurd mogao se samo objasniti „društvenim“ vlasništvom, „radničkim savetima“ koji su bili potpuno nezavisni u određivanju plata i raspodeli dohotka (Institucionalni faktor!). To je rezultiralo u visokoj nezaposlenosti i rastućoj inflaciji. „Samoupravno određivanje ličnih dohodaka“, očigledno, nije pratilo rast produktivnosti rada. (Videti Tabelu II–7 „Pokazatelji radne produktivnosti i realnih dohodaka u proizvodnji“). Monopolski i polumonopolski položaj pojedina preduzeća koristila su za povećanje ličnih dohodaka, što je vršilo pritisak na inflaciju.
Poglavlje D (Promene u uvoznim i izvoznim obrascima) bavi se spoljnotrgovinskom dimenzijom privrede koja se obrađuje u input–autput tabelama. Najpre, u Tabeli II–10
„Koeficijenti uvezenih međufaznih utrošaka, 1962. i 1968.“ dat je prikaz tendencija rastućeg uvoza polufinalnih proizvoda koji se ne mogu ili delimično mogu proizvoditi u zemlji, usled odsustva potrebnih prirodnih preduslova (na primer, u brodogradnji i naftnoj industriji). Autor nas obaveštava da podaci iz ove tabele nisu zanimljivi za analizu supstitucije uvoza; ali zato u Tabeli II–11 „Učešće ‘konkurentnog’ uvoza u ukupnoj finalnoj potrošnji, 1962 i 1968.“, gde se sektori rangiraju po udelu u „konkurentnom“ uvozu u ukupnoj finalnoj upotrebi, daju se zanimljiva tumačenja metoda i rezultata nekih paradoksa koje je zapazio još Leontjev analizirajući privredu SAD. Jedno je bila teoretska postavka, a drugo je bio ishod analize istraživanja. Ta razlika (ovde: paradoks = „očekivano : dobijeno“) bila je u očekivanju pretpostavljenih rezultata koja bi se dobila na osnovu teorije uporednih prednosti i rezultata koja su dobijena na osnovu empirijskih istraživanja. To je paradoks koji se ogledao u sadržaju rada i kapitala zamenjenih uvoznih roba.
Po teoriji uporednih prednosti u međunarodnoj trgovinskoj razmeni očekivalo bi se da zemlja bogata kapitalom u odnosu na rad, treba da izvozi kapitalno intenzivne robe, a da uvozi radno intenzivne robe. Autor nam prenosi Leontjevo tumačenje ovog paradoksa u SAD; kao i tumačenju ovog paradoksa našeg ekonomiste Branka Horvata, ali koji je paradoks u obrnutom smeru: Jugoslavija je izvozila kapitalno intenzivne robe, a bila je zemlja s viškom radne snage i manjkom kapitala! U nastavku ovog poglavlja doprinos pojedinačnih sektora u ukupnom izvozu, a posebno izvoz prema stepenu izrade, Tabele II–15 i Tabela II–16, dobra su ilustracija gore navedenog: veliko smanjenje učešća izvoza sirovina u ukupnom izvozu, kao i veliko povećanje udela finalnih proizvoda u ukupnom izvozu.
Poglavlje Đ (Promene u sastavu finalne tražnje i finalnog proizvoda) s Tabelom II–17 „Doprinos pojedinačnih sektora finalnoj tražnji i ukupnom bruto proizvodu, 1962. i 1968.“ i Tabelom II–18 „Prosečna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda u glavnim sektorima“ Ocićevim istraživanjem potvrđuju stav Kolina Klarka, poznatog teoretičara privrednog rasta, da se s privrednim rastom resursi transferišu iz primarne proizvodnje (poljoprivreda, ribarstvo, šumarstvo i, ponekad, rudarstvo) u sekundarnu proizvodnju (preradu) i tercijarni autput (usluge). Prelaz iz samodovoljne, manje–više seljačke privrede u relativno otvorenu industrijalizovanu privredu bio je neverovatno kratak u Jugoslaviji: brz privredni rast doveo je do radikalnih strukturnih promena, koje su takođe bile bitni faktor tog brzog rasta – zaključuje autor.
Poglavlje E (Strukturne promene i privredni rast) bavi se teorijama rasta i razvoja i mestu koje strukture privreda imaju u tim teorijama. „Činjenica da se teškoće u izmenama privredne strukture javljaju kao kočnica u procesu rasta u većini privreda u razvoju dovoljan je razlog za težnju ka boljem razumevanju strukturnih promena. Kao osnove teorijama razvoja, dosada su razvijene razne vrste strukturne analize, i shodno tome, u formulisanju ovih teorija korišćeni su i različiti koncepti privredne strukture.“ Razmatrajući probleme i neka otvorena pitanja na ovu temu, autor nas u kraćim crtama, ali dovoljno jasno, provodi kroz relevantne postavke klasika teorije razvoja: Kolina Klarka, Sajmona Kuznjeca (Simon Kuznets), Irme Adelman (Irma Adelman), Sintije Taft Moris (Cynthia Taft Morris), Jevsija Domara, Roberta Solova i drugih.
U Završnim napomenama Ocić u jedanaest tačaka identifikujući obrasce promena, (ne)pravilnosti rasta i razvoja, formuliše najvažnije nalaze ove studije i sugeriše koje pouke je za razvojnu politiku iz njih moguće izvući:
1. Što je viši nivo privrednog razvoja, to je više stepen međuzavisnosti merene („indeksom dubine“) različitih sektora privrede.
2. Takođe, „indeks dubine“ može da bude pokazatelj politike supstitucije uvoza.
3. Pojava međuzavisnosti u proizvodnji od velike je važnosti za investicione odluke. Dve oprečne razvojne strategije – uravnoteženog i neuravnoteženog rasta – počivaju na pretpostavci postajanja međuzavisnosti.
4. Privlačno je špekulisati o verovatnom efektu ovih teorija na jugoslovenski privredni razvoj. Nije verovatno da će primena doktrine uravnoteženog rasta dovesti do generalne revizije procena profitabilnosti nagore, pošto se u jugoslovenskom privrednom sistemu eksterne disekonomije još uvek internalizuju zajedno s eksternim ekonomijama. Stoga se čini da je prikladniji pristup koji bi doprineo brzoj ekspanziji međufaznih proizvoda. Međutim, u slučaju individualnih investicionih projekata, ovo ne treba da znači i snižavanje opštih SMP kriterijuma.
5. Input–autput tabele pokazuju da je interna struktura jugoslovenske privrede u posmatranom period postajala sve složenija. Međutim, na kraju tog perioda struktura je još uvek nekompletna (u poređenju s razvijenim privredama), i promene u njoj nisu uvek artikulisane.
6. Nagle, da ne kažemo dramatične promene (veoma često u neočekivanom pravcu) simboli su brzog privrednog rasta i fleksibilnosti sistema, ali one takođe simbolizuju nedostatke u upravljanju na makro nivou i dokazuju postojanje u sistem ugrađenih hazarda.
7. Promene u međufaznim i primarnim inputima ilustruju gornje, prilično uopštene, konstatacije.
8. Utvrđene činjenice prikazuju relativnu stabilnost međufaznih inputa u odnosu na primarne inpute povećanje potrebe za indirektnim međufaznim inputima znaći povećanu specijalizaciju.
9. Ponašanje primarnih inputa (prinosa na rad i kapital, i uvoza) ukazuje na postojanje strukturne neravnoteže (čiji su glavni simptomi nezaposlenost i deficit platnog bilansa).
10. Uopšte, „slučaj strukturne neravnoteže“ razlikuje se od dva skupa uslova: 1. neke vrste rada i kapitala su u potpunosti iskorišćene, dok druge nisu; 2. nije lako eliminisati neravnotežu u promenama cena. Dinamika takve privrede je temeljno različita i složenija od onih koje karakterišu iste koji odlikuje puna zaposlenost ili opšta nezaposlenost. Ovaj slučaj se u literature naziva „slučajem frustriranog razvoja ili razvoja s ograničenjima (preprekama)“.
11. Teorije frustriranog razvoja su proizvele brojne politike koje smanjuju ograničenja u alokacijama i, stoga, omogućavaju potpuniju upotrebu resursa. Razvojne politike koje proizvode ovaj efekt uključuju promociju izvoza, kontrolu tražnje, inostranu pomoć i direktnu alokaciju investicija.“ (str. 113–114)
S ovako strukturisanom studijom i odabranim periodom istraživanja, te sa zaključcima koji su izvedeni – može da se kaže da je studija relativna celina i da zadovoljava potrebe korisnika. Međutim, ostaje radoznalost čitaoca („A šta dalje…?“) potreba da se sazna više o ovoj ili približno sličnoj temi. I tu, autor i izdavač ne ostavljaju nas bez odgovora. Sledi druga slična studija. Zaključci analize strukture jugoslovenske privrede za period 1952–1962–1968. godine neophodna je literatura za razumevanje druge, isto tako značajne studije Časlava Ocića Pomaci, učešća, učinci: privrede Jugoslavije, republika i pokrajina 1952–1990. takođe u izdanju Službenog glasnika. Ove dve studije u kompletu daju iscrpni uvid u ono što se dešavalo u privredi druge Jugoslavije SFRJ – tog vremena – od njenog nastajanja do kraja postojanja. Drugim rečima, te dve studije su u suštini jedno zaokruženo delo. Strukturna analiza jugoslovenske privrede 1952–1962–1968. svojevrsni je uvod, bez koje se druga teško može razumeti. Ona je „rentgenski snimak“ na kojem se jasno vide početna suština ekonomskog problema SFRJ, koje politikolozi, sociolozi, istoričari i publicisti (re)intepretiraju s relativno manjim poznavanjem ekonomskog faktora, ako ne i s potpunim njegovim ignorisanjem. To se podjednako odnosi i na domaće i na strane autore. Da ponovimo, ova studija je „tvrd“ ekonomski tekst u kojem, čini nam se, značaj metoda ima laganu pretežnost za korisnika ove studije, jer se on mora najpre koncentrisati na metod, pa potom prići rezultatima same analize. No, u sklopu s navedenom drugom studijom imamo potpun uvid u problematiku kojom se Ocić bavio. Izuzetno je važno istaći da će svako na prostoru bivše SFRJ (a i van tog prostora) ko se bude interesovao za privredu zemlje koja više ne postoji, morati nezaobilazno da se koristi ovim istraživanjima Časlava Ocića. Studija koju ovde prikazujemo prevod je knjige objavljene 2012. na engleskom jeziku (Structural Analysis of the Yugoslav Economy: From the Early 1950s to the Late 1960s), izdanje Lambert Academic Publishing iz Sarbrikena (SR Nemačka). Dakle, ona je već neko vreme izložena konkurenciji na evropskom i svetskom tržištu naučnoistraživačkih ideja. Druga pomenuta (znatno obimnija) studija zahteva donekle različitu kontekstualizaciju i podrobnija tumačenja; stoga o njoj – drugom prilikom.
Milan Petrović