01.01.00
Danas
22.04.2000.
Albert O Hirsman: "Strasti i interesi"
Mogu li se strasti ukrotiti?
Disciplina u okviru koje se autor ove knjige krece poznata je pod imenom istorije ideja. Istoricar ideja usredsredjuje se na misaone tokove unutar odredjenog vremenskog odsecka, nastojeci da utvrdi njihovu unutrasnju artikulaciju i najcesce malo ili nimalo mareci za izvanteorijske cinioce koji te tokove na ovaj ili onaj nacin odredjuju.
Vremenski odsecak cijem se proucavanju Hirsman posvetio jedna je, kako on sam kaze, epizoda iz intelektualne istorije, odsecak iz antropoloskih i psiholoskih naucavanja brojnih mislilaca novijeg doba - 17. i 18. veka pre svega - u cijem sredistu se nalazi problem odnosa interesa i strasti.
A cilj Hirsmanov bio je da analizom ovih antropoloskih i psiholoskih teorija iz jednog novog ugla osvetli "jos uvek zagonetne ideoloske okolnosti uspona kapitalizma", da citiramo njegove sopstvene reci, doduse u nesto drukcijem kontekstu izrecene.
Baveci se iscrpno i temeljito svim ovim teorijama, pokazao je Hirsman kako je za mnoge mislioce perioda o kome je rec jedan u Srednjem veku izricito negativno procenjeni poriv - zudnja za sticanjem, ili drukcije receno, pohlepa - postao prihvatljiv, u svakom slucaju prihvatljiviji od onog sto su ovi ljudi pod pojmom strasti podrazumevali. Strast se, medjutim, moze shvatiti i kao potpuna posvecenost nekoj stvari, bez obzira na to ima li ta posvecenost stetne posledice po druge ljude, a moze se shvatiti i kao jedna iskljucivo razorna, po druge osobe pogubna teznja.
Mislioci cijim se teorijama Hirsman bavi imaju u vidu pre svega ovo poslednje, vrednosno negativno znacenje pojma o kome je rec, a njihov pogled na ljudsku prirodu bio je pesimisticki. Uvereni da je covek bice sklono da lako zloupotrebi moc nad drugim ljudima, bice u kome strasti, ovako shvacene, uvek odnose prevagu, smatrali su oni da se to razorno svojstvo covekovo ne moze obuzdati filozofskim i verksim poukama.
A bili su tako uvereni da represivne mere nisu istinski efikasan nacin da se ovi porivi obuzdaju.
Spasonosno resenje nasli su u ideji koju je jos Avgustin nagovestio, tvrdeci da se jedan porok moze obuzdati drugim porokom. A kako je ova zamisao kasnije uoblicena pokazao je Hirsman pomocu jednog odlomka iz Monteskjeove rasprave "Duh zakona" koji mu je posluzio i kao moto za ovu epizodu iz istorije ideja novijeg doba. Monteskje, naime, kaze da je sreca za ljude kad se nadju u polozaju da dok ih strasti navode na pomisao da budu zli nadju ipak svoj interes da zli ne budu.
Interes bi u ovom slucaju bio neko licno dobro, koje se, ako ga covek na pravi nacin shvati, ne kosi sa opstim dobrom.
Hirsman potkraj ove svoje rasprave skrece paznju i na to da je ovo tumacenje odnosa interesa i strasti i kasnije imalo svoje pristalice, pored ostalog u licu jednog Kejnza za koga mogucnost sticanja novca i privatnog bogatstva usmerava opasne ljudske sklonosti na relativno bezopasne puteve. "Bolje je da covek tiranise svoj racun u banci - kaze Kejnz - nego svoje sugradjane".
U Hirsmanovoj knjizi izostao je, medjutim, u potpunosti uvid u ono sto cini kljucnu neuralgicnu tacku ovog pokusaja resenja problema interesa i strasti iz pera tolikih i tako razlicitih teoreticara od Monteskjea do Kejnza. Rigidnost je osnovno obelezje svih strasti bez izuzetka. Interes, naprotiv, uvek ima izvesnu meru savitljivosti. Juda ne bi izdao Hrista da mu je neko umesto trideset srebrnika ponudio koji srebrnik vise.
Onaj ko se pre svega licnim interesom rukovodi, nije nikad tako iskljuciv i tvrdokoran kao onaj ko je podlozan strastima. Covek sklon da tiranise svoje sugradjane nikada se nece zadovoljti time da umesto njih tiranise svoj racun u banci. Psiholoski je naivno misliti da se dusevni sklop autoritarnih ili arogantno osvetoljubivih osoba moze menjati tako sto ce im se otvoriti mogucnost sticanja novca i privatnog bogatstva.
A ako u posed neke velike svote takve licnosti i dodju, koristice one svoj racun u banci pre svega zato da ljude koji im na bilo koji nacin stoje na putu pokore ili uklone. Jedini efikasan nacin da se takve osobe obuzdaju treba traziti u ravni politike, a ne u ravni ekonomije. Zato istinska brana nasilju osoba tiranskog dusevnog sklopa nisu njihovi bankovni racuni vec liberalne politicke institucije i politicki nezavisno sudstvo.
Nikola Milosevic
