Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
01.01.00
Glas-javnosti
11.10.2002.
Milorad Pavić, dobitnik Andrićeve nagrade za "Strašne ljubavne priče"
Moja generacija me nije otkrila
Dugo sam bio najnečitaniji pisac u zemlji. Pitao sam se da li sam ja lud ili su svi drugi ludi
U Skupštini grada Beograda juče je Miloradu Paviću uručena Andrićeva nagrada za najbolje pripovetke objavljene u 2001. godini, za knjigu "Strašne ljubavne priče". Ovu odluku žiri, koji je radio u sastavu Jovan Delić, predsednik, Pavle Zorić i Petar Pijanović, doneo je 29. avgusta ove godine. Nagrada se dodeljuje 27. put i to po predsmrtnoj Andrićevoj želji.
Tim povodom, za "Glas", laureat je rekao šta za njega znači ova nagrada.
- Andrićeva nagrada svakome mora da znači mnogo. Andrića sam uvek voleo da čitam, upoznao sam ga, sreli smo se nekoliko puta. Sada se sećam baš tih trenutaka. Prvi put sam ga sreo u Francuskoj 7, u UKS. Bio sam sa Miodragom Pavlovićem, našim pesnikom, mojim prijateljem.
Andrić je tada rekao, pošto je u tom trenutku izašla moja knjiga o Vojislavu Iliću: "Znate, mi svi pišemo za sebe, radimo za sebe, a vi radite za sve nas". Mislio je na istoričare književnosti, ja tada nisam bio pisac, nisam objavio ništa. Drugi put sam Andrića video kad su me poslali, radio sam tada kao novinar na Radio Beogradu, da ga intervjuišem povodom dodele Nobelove nagrade.
Tada smo se našli u njegovom stanu. Bio sam šokiran haosom koji je bio oko Andrića i time da je on jedva uspevao da savlađuje te probleme koji su proisticali iz date situacije. Tu je bila gomila reportera iz naše zemlje i celog sveta. I video sam ga još jednom, kada sam u taj njegov stan došao da mu donesem svoju knjigu o Vojislavu Iliću i tada smo popili kafu zajedno.
Kakav je Andrić tada bio?
- On je bio jedan jako zatvoren gospodin, vrlo je teško bilo išta, iza te njegove gospodstvenosti, pročitati. I bilo je nešto od njegove rečenice u toj odmerenosti s kojom se i kretao po svetu i živeo i ophodio sa ljudima. Dakle, nije to samo u literaturi, to je bio on i to mi je jako imponovalo i dopalo mi se.
Zašto su Vaše ljubavne priče strašne?
- Zato što su sve ljubavi na kraju krajeva strašne, one su najlepša i najstrašnija stvar na kugli zemaljskoj.
Da li sumnjate u svoje delo?
- Dugo sam bio najnečitaniji pisac u zemlji i onda sam se pitao da li sam ja lud ili su svi drugi ludi. Ispostavilo se da je nova generacija, generacija moje dece, bila moja generacija, oni su me otkrili. Moja generacija me nikad nije otkrila.
LJ. P.
01.01.00
Politika
24.12.2002.
KNJIŽEVNO PODNE U ANDRIĆEVOJ ZADUŽBINI
Čarobni prostori pripovedanja
"Ja sam pisac već više od dvesto godina" - reči su Milorada Pavića, laureata Andrićeve nagrade, pisca koji je obeležio vek
U Zadužbini Ive Andrića, u Beogradu, juče je održano izuzetno lepo književno podne, u čast Milorada Pavića, dobitnika Andrićeve nagrade za 2001. godinu. Naš istaknuti pisac nagrađen je za "Priče sa savske padine", ciklus u knjizi "Strašne ljubavne priče", koju je prošle godine objavio "Plato".
Uz pozdravne reči Biljane Đorđević, stručnog saradnika Zadužbine, fini ugođaj počeo je besedom književnog kritičara Pavla Zorića, člana žirija, koji je analizirajući Pavićevu pripovetku "Tuniski beli kavez u vidu pagode", zahvalne slušaoce uveo u magiju tog toliko osobenog pripovedanja velikog pisca.
I u kojem se sve prožima: "I lirizam ljubavnog zanosa i matematički duh kompjuterske ere; fikcija i stvarnost; istina i laž iz snova; himnični ton i ironija; dokumentarna težina realnih predmeta i pirandelovsko, relativističko poigravanje činjenicama; opis sredine i autonomni literarni prostor kome daje pečat barokna imaginacija. Čitamo, dakle, jednu čarobnu, uzbudljivo lepu prozu, u kojoj skepsa obuzdava ekstazu, gde dah i duh igre čitaoca podseća da se nalazi na tlu čiste umetnosti, a ne životne verodostojnosti".
Veliki postmodernista
Komentatori pišu o Miloradu Paviću kao o velikom posmodernisti, što je tačno, kaže Zorić, ali i dodaje da je on naš najveći predstavnik manirističke estetike. Ne podrazumevajući pri tom pod manirizmom književnu školu, već estetsku kategoriju koja analizira, književni istoričar Gustav Rene Hoke u svojoj poznatoj knjizi o manirizmu u književnosti - gde se odbacuje estetika realizma, napušta konvencionalni, opisni jezik, a u prvi plan izbija bogati, metaforični stil.
Pavle Zorić ističe da je Milorad Pavić dao značajan doprinos onom tipu proze koji se pokazao kao najvitalniji u moderno doba, stoga je i tako popularan kod čitalačke publike i tako uticajan među mlađim prozaistima. Naglašavajući Pavićevu privrženost vrednostima srpskog srednjeg veka i baroknog perioda, kaže da je on pisac "vizantijske" inspiracije.
Ukazao je i na načelo dualiteta koje vlada u Pavićevom svetu i iskazuje se na razne načine: kao suprotnost između muškog i ženskog, nebeskog i zemaljskog, života i smrti, vremena i večnosti, levog i desnog, Istoka i Zapada, istočnog i zapadnog hrišćanstva.
I bez obzira na to koliko bio svestan iracionalnosti sveta i tragedije ljudskog postojanja, Milorad Pavić o životu ne govori sa očajanjem, i uveren je da je lepota, iako ugrožena od smrti i patnje, večna.
I Draginja Ramadanski, prevodilac, govorila je nadahnuto i esejistički o "Pričama sa savske padine", o njihovom kristalno čistom i uzbudljivom rukopisu, suočavajući nas s tajnom najviše vrste, misterijom stila. O tome kako se u njima odvija neprekidni blagoveštenski mirakl, o Miloradu Paviću, piscu koji je uvek na obali života a ne smrti.
Govoreći o Paviću kao piscu koji je obeležio epohu, književni kritičar i profesor Univerziteta Aleksandar Jerkov ističe da je on, krećući se u urbanim prostorima pripovedanja u srpskoj književnosti 20. veka bio i ostao najveći individualista. Naznačio je i dodire sa Andrićem, dubinu istorijskog interesovanja, markirao mnoge vrednosti i vrline Pavićevog pripovedanja, koje je i mnogo ranije zavredilo ovu veliku nagradu...
Osoben put
Sam pisac, zahvaljujući Andrićevoj zadužbini što je upriličila ovaj skup koji je tradicionalan, članovima žirija, primećuje da su oni uočili možda retke dodirne površine između Andrićevih i njegovih knjiga, pa zato, kaže, one tako dugo nisu ulazile u vidokrug žirija.
"Ja sam pisac već više od dvesta godina" - kaže Milorad Pavić, imajući u vidu svoje pretke među kojima je bilo i ljudi od pera. A on je oduvek želeo da bude pisac i piše priče. Međutim, kazivao je juče, živelo se u teškim vremenima, i sem jednog pokušaja koji je propao, nije mogao objaviti ono što piše. A bilo mu je i rečeno da način na koji on piše "nije za ovu sredinu i ovo čitalačko društvo, njegov čitalački potencijal". Tako je prva njegova pripovetka ostala neobjavljena, tek u gimnazijskim zidnim novinama, i on je danas nema.
Kazivao je kako je onda prestao da piše, okrenuo se istoriji književnosti koju je studirao, između ostalog, priredio i objavio Sabrana dela Vojislava Ilića, sa velikom propratnom studijom - tim povodom, Andrić mu je rekao da je uvek voleo Vojislava Ilića. Evocirao je i još jedan svoj susret sa Andrićem koji mu je, povodom njegovog rada na Istoriji književnosti, rekao: "Znate, mi pisci svi radimo svak za sebe, a vi istoričari književnosti radite za sve nas pisce".
Milorad Pavić je kazivao i o svojim pričama iz nagrađene knjige, kako su nastale, počele sopstveni život, krenule jedna ka drugoj - i sklopile se u mali roman, "Sedam smrtnih grehova", koji je takođe izašao kod Platoa.
Rada Saratlić
