prof. dr Radivoj Radić je naučni savetnik Vizantološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i profesor na Katedri za Istoriju Vizantije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prevashodno se bavi poznovizantijskom istorijom i vezama između Vizantije i južnoslovenskih zemalja u poznom srednjem veku. Učestvovao je na tridesetak međunarodnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i do sada objavio preko sto dvadeset naučnih i stručnih radova u domaćim i inostranim časopisima. Autor je knjiga Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391), Beograd 1993, Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1453, I-II, Beograd 2000, Iz Carigrada u srpske zemlje. Studije iz vizantijske i srpske istorije, Beograd 2003, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2003 (drugo izdanje 2005).
01.01.00
Politika
08.07.2000.
Istorija na kraju XX veka i vraćanje prošlosti: Radivoj Radić, vizantolog
Izazov srednjeg veka
Poput svetlosti daleke, davno ugašene zvezde, buktinje vizantijske duhovnosti nisu potpuno zgasle i u naše vreme one obasjavaju horizont svetske civilizacije
Iako skromno, u predgovoru za svoje dvotomno delo "Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453" (izdavač "Stubovi kulture" iz Beograda) Radivoj Radić kaže kako bi ga najradije označio kao "istoriografski pokušaj" ili "istoriografski ogled", i stručnoj a i široj čitalačkoj javnosti jasno je da se radi o kapitalnom poduhvatu ravnom nivou svetske srednjovekovne istoriografije. U knjizi je reč o posebnoj emociji koja u sebi krije ogromni raspon, od slutnji i zebnji do otvorene panike i histerije; a sve u vremenu o kojem postoji veliki broj podataka, ali ne uvek specifično na tu temu. Kao osećanje koje je imanentno čoveku od nastanka do danas, strah je uvek izazovna tema; svojim izvanrednim naučnim poduhvatom, knjigom koja se čita kao najuzbudljiviji roman, Radivoj Radić, vizantolog u najboljoj tradiciji Beogradske vizantološke škole, docent na predmetu Istorija Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Banjaluci i Nišu, pokazuje da se ova emocija ne menja. Ona ostaje stalni impuls ljudskog reagovanja u skladu sa moralnim načelima onoga koji reaguje, i u praistoriji, i u ranoj i poznoj Vizantiji, pa sve do XX veka.
? Ipak, zašto baš strah, a ne neka druga emocija u vreme pozne Vizantije?
- Vizantijsko carstvo je u epohi kasnog srednjovekovlja nalikovalo nejakom organizmu na kojem se nalazila ogromna glava - Carigrad. Imperija koja je nekada nosila oreol svetske države i rasprostirala se na tri kontinenta - Evropi, Aziji i Africi - bila je svedena na državu drugog reda. Naravno, to je moralo ostaviti traga na kasnovizantijsko društvo. Razapeto između nekadašnje slavne prošlosti i žalosne svakodnevice, a bez znatnije nade u bolju sutrašnjicu, ono je na neki način bilo pomalo frustrirano. Otuda nespokoj i strah a ne neke druge emocije odlikuju Vizantiju na njenom zalasku. Osim toga, dobro je znano da je strah velika istorijska tema već proučavana na uzorku zapadnoevropske civilizacije na prelazu iz srednje u novi vek. Što se pak Vizantije tiče, reč je o jedva dotaknutom polju istraživanja koje već dugo stoji kao izazov. Bio je to podsticaj da se upustim u zanimljivu ali i neizvesnu intelektualnu pustolovinu. Ishod takvog pregnuća je dvotomna knjiga koja se upravo pojavila.
Roditelj svih strahova
? U čemu se razlikuju strah u poznoj Vizantiji od straha u drugim srednjovekovnim državama toga doba?
- Pozna Vizantija se po mnogočemu nije bitnije razlikovala od ostalih savremenih država. Otuda su i pojedini strahovi kao što su, na primer, pribojavanje od pojedinih prirodnih fenomena - kometa, zemljotresa, mora, pomračenja Sunca i Meseca, studenih zima, epidemija, požara, poplava - bili svojstveni svim srednjovekovnim narodima i državama i u skladu sa onovremenim načinom mišljenja shvatani su kao znak Božijeg gneva zbog greha koje su ljudi počinili. Navedenim strahovima mogu se pridružiti i strah od Boga, potom univerzalni strah od smrti, na koji se može gledati kao na "roditelja svih strahova", ali i zebnje koje se tiču proročanstava, vradžbina, demona i ostalih sličnih fenomena smeštenih u širokom prostoru ljudskog sujeverja. Međutim, žitelji kasne Vizantije imali su i pojedine strahove po kojima su se razlikovali od ostalih delova srednjovekovnog sveta. Zbog katastrofe iz 1204. godine, kada su krstaši zauzeli Carigrad i privremeno srušili Vizantiju, Vizantinci su se kasnije pribojavali Zapadne Evrope, na koju su gledali kao na jedinstvenu i mračnu celinu. I, naravno, tu je i poznati fenomen "straha turskog" koji se lagano širio sa Istoka na Zapad.
? Koliko god strah bio osnovni pokretač akcija i reakcija ljudi, njihovi su rezultati često bili vrhunska umetnička i duhovna dela, od građevina do pronalazaka. Da li se to strah, kao suštinski negativno osećanje, transformisao u svoju suprotnost, lepotu?
- Postoji izvesna protivrečnost u životu pozne Vizantije. Kako se malaksala carevina približavala svome konačnom zalasku tako je njena kultura postajala ne samo cvetnija nego se sve više obogaćivala novim sadržajima i bivala znatno razuđenija. Pre svega, reč je o takozvanoj "renesansi Paleologa", koja odslikava civilizacijski polet kraja 13. veka, a potom i o usponu vizantijskog Peloponeza u 15. stoleću - "poslednja vizantijska renesansa" - kada je ovaj deo vizantijskog sveta izrastao u poslednje uporište helenizma u srednjem veku. Činilo se kao da je umorna imperija krajnjim naporom prikupila preostalu snagu da se bar još jednom - ovoga puta poslednji put - gordo uspravi pre nego što se konačno sruši i potone u mutne vode istorije.
Potcenjeni srednji vek
? Svojom knjigom razbijate i uobičajenu sliku o srednjem veku kao "mračnom dobu". U njemu jesu cvetali misticizam i eshatologija, ali u čemu je i ona luča srednjeg veka koja svetli do danas i inspiriše savremenog čoveka?
- Vremenski smešten, takoreći uklješten između antike i renesanse - dvaju razdoblja čudesnog sjaja i velikog uzleta civilizacije - srednji vek nije bio miljenik istorije. Naprotiv, on je nezasluženo potcenjen i na neki način je postao njeno pastorče, tako da je u istorijskoj svesti izjednačen sa svojevrsnim mračnim tunelom u kojem se čovečanstvo zaglibilo i zadržalo hiljadu godina. Premda su izrečenu ocenu, koja je neodmerena, neumesna i u krajnjoj liniji netačna, u znatnoj meri razbili istraživači druge polovine XIX i XX stoleća, izvesna senka i danas prekriva srednji vek. I danas, naime, kada se pomene srednji vek, prve asocijacije - nešto nalik na Pavlovljev refleks! - kreću se u rasponu omeđenom pojmovima kao što su: mrak, surovost, primitivizam, verska zatucanost. To je samo još jedan od dokaza da se zablude i predrasude teško iskorenjuju. Da bih neposredno odgovorio na vaše pitanje poslužiću se ocenom koju je veoma nadahnuto izrekao ruski vizantolog Genadij Litavrin: "Poput svetlosti daleke, davno ugašene zvezde, buktinje vizantijske duhovnosti nisu potpuno zgasle; naprotiv, i u naše vreme one produžavaju da obasjavaju horizont svetske civilizacije".
? Da je ovo XX stoleće, sa svim svojim strahotama, življeno u srednjem veku, da li bi strah u njemu bio veći od onoga koji je vladao "starim dobrim" srednjim vekom?
- Moj odgovor na Vaše pitanje je potvrdan. Ne bih želeo da nastupam kao advokat srednjeg veka, epohe koja je imala svoje pozitivne ali i negativne odlike. Mora se priznati da je to razdoblje poznavalo primere zastrašujuće surovosti koji čoveka ne mogu ostaviti ravnodušnim. Međutim, ostaje činjenica da su se i u našem stoleću događali najstrašniji zločini, ispunjeni jezovitom maštovitošću, zločini pred kojima zastaje dah. Neka nam bude dopušteno da primetimo da su samo neki od načina egzekucije postali soficistirani i tehnički dovedeni do besprekornosti. Naravno, to nije opravdanje za srednji vek ali možda jeste nauk iza kojeg ostaje da lebdi pitanje o tome koliko je tanka pozlata ljudske civilizovanosti, s jedne, i koliko je dubok talog čovekovog biološkog bića, s druge strane.
Anđelka CVIJIĆ
