Strah od promaje

19.09.13 Vreme

Blago neukima, njihovo je carstvo nebesko. Posle epizode s Jovankom, dugo sam lutao. U depresiji sam ležao pored gomile pepela na parketu – uništio sam sve knjige o meditaciji koje mi je dala. Ali, trebao mi je neki vodič. Dve noći sam lutao bez cilja i najednom stao. U kiosku ispred ambasade sedela je policajka i čitala recepte. Na garažnim vratima bio je zalepljen plakat Svesrpski sabor – Ne damo Kosovo.
Anonimni književni konkursi imaju svojih draži: ako „žiriraš" u takvim prigodama, oslobođen si balasta imena autora ili autorke, lišen si svakog mogućeg „konteksta" i skoncentrisan samo i jedino na sam Tekst; naravno, tako bi uvek trebalo da bude bez obzira na okolnosti, i pošteni žirista će nastojati da se tako i ponaša, ali ko od nas sme da založi ruku u vatru da mu to baš uvek i svih 100 odsto uspeva?! Čovek je krhka posuda puna mana... Kako god, pre koju godinu sudelovao sam u žiriranju na jednom takvom konkursu za priču, koji je raspisala biblioteka u Šapcu. Na drugoj strani, takve su prilike i muka duhu jer se najčešće valja probijati kroz masu beslovesnog i diletantskog štiva i tek poneko medioktitetsko ostvarenje; kada u svemu tome naletiš na nešto što kvalitetom znatno odskače, ne možeš da ne poskočiš na stolici od radosti. Meni se to dogodilo dok sam čitao priču Zaborav, briljantan i briljantno duhovit real-time opis ovdašnjih pretencioznih sujeverja, paranaučnih sma(t)ranja i drugih beslovesnih popularnih verovanja, zapravo idealno prispodobivih kroz zamorno glagoljanje kakvog raspričanog šofera. To kako pripovedačev protagonista tone u potpuno, po sebe i druge pogibeljno ludilo i autodegradaciju sve „oslobađajući svoju svest", to je bilo naprosto razgaljujuće čitalačko iskustvo. Srećom, tako je, ili slično, mislilo i drugo dvoje članova žirija, i ta je priča osvojila prvu nagradu. Kada smo otvorili šifre, ispostavilo se da je autor priče građanin Bubnjević Slobodan iz Pančeva, inače diplomirani fizičar, ali i, khm, novinar nedeljnika Vreme... Uf, pomislio sam, ko će sad da me opere od sumnjičenja svake dokone suklate i zamlate koja će reći da sam preko veze i na protekciju nagradio redakcijskog kolegu?! Ali, ko mari: priča je sjajna, a svetu se ionako ne može ugoditi, pogotovo ne onima koji o drugima uvek sude olako negativno i sa dubokim nepoverenjem jer sude iz sebe, tj. iz onoga kako bi se oni ponašali na njihovom mestu...
Koju godinu kasnije, evo priče Zaborav u drugoj proznoj zbirci Slobodana Bubnjevića Strah od promaje. I ništa nije izgubila na drugo čitanje... Zbirka Strah od promaje u izvesnom je smislu „konceptualna", u tri poglavlja sa po četiri priče raspoređen je svojevrsni katalog popularnih strahova, u neku ruku "srpskih", tj. onih koji su stereotip za ove krajeve – kako i sam naslov zbirke sugeriše – ali i sveljudskih, univerzalnih. Način, tj. ključ po kojem je autor „raspoređivao" ove priče nije mi uvek bio baš proziran, a ponekad mi je izgledao i sasvim proizvoljan, ali to na koncu i nije naročito važno. Važnije je kakve su priče, a tu već nema sumnje da je Bubnjević znatno napredovao u odnosu na prvu zbirku (Perturbacije i druge nevolje), pre svega utoliko što je „relaksirao" rukopis, učinio sopstveni prozni iskaz znatno fleksibilnijim, time i potentnijim za razvijanje punog pripovedačkog naboja (ko u tom „relaksiranju" ne uspe, taj uvek ostane neka vrsta docirajućeg monologiste, što u prozi gotovo uvek iritira...).
Iako se, kažem, radi o zbirci priča koja ni „nema nameru" da se poveže makar i u najlabaviji roman, ove proze u relativno kompaktnu celinu spaja svojevrsna strahologija, ali i priča o baucima i verovanju u njih, a bogme i lik Stanislava Bauka kao savremenog izdanka srpske loze Bauka, preko koje su prelazile sve moguće balkanske istorijske pošasti, naravno ne bez njenog aktivnog učešća, katkad u vidu počinioca, katkad žrtve. Dakako da to nije slučajno: ova je zbirka ponajpre melanholična ili rezignirana storija o istorijskim udesima koji su ovdašnje ljude izbacivali iz ležišta, a neretko i iz razuma: naravno da ale i bauci za njih moraju da postoje, pa lično su ih videli i osetili... Od priče do priče, autor menja sredtsva, postupke, sižee: čas je to urbano-realistički postupak, kao u dugačkoj prozi Freska smeštenoj u današnju „postkosovsku" i politički-vrednosno sasvim ciničnu Srbiju i u jedan njen omanji gead koji nekako jako podseća na Pančevo (ali je to istovremeno i sasvim nebitno), čas istorijska fikcija, ne bez elemenata horora, fantastike, zaumnog... a opet daleko od svakog „žanrovanja" jer Bubnjevića, reklo bi se, to zapravo ne zanima, nego samo isprobava različita sredstva u bazično uvek istoj priči o ljudima zatečenim usred istorijskih vihora – obremenjenim ili barem sapetim svakovrsnim zabludama i predrasudama (svojim ili tuđim) – namernih poništavanju svega dobrog u njima. I gle, ne baš slučajno, često se tu negde zapati i neka ljubavna priča, kao neizostavni kontraški, biofilni element...
U najboljim svojim trenucima, ova je knjiga znatno iznad recentnih standarda „sredine". Osim spomenutih, tu su recimo i Zamišljeni slučaj koji kao da je pisao Basara na steroidima, ili upečatljiva naslovna „tranzicijsko-ekološka parabola", ili Predskazanje, Donje polje, Because the Night... Više nego dovoljno za kišno septembarsko veče uz svetlost ponoćne lampe i uz dobro zabravljene prozore, da ne bude promaje...

Teofil Pančić

13.07.13 e-novine.com

Lajtmotiv zbirke je bauk. Kao što je poznato iz slovenske mitologije radi se o stvorenju koje podseća na životinju i živi na mračnim i zabačenim mestima u prirodi: poput šuma, močvara, starih i napuštenih kuća, mlinova i slično. Radi se, dakle, o metafori prikrivenog zla, nečeg što vreba iz potaje, što se ne vidi i samo se naslućuje. Ovaj lajtmotiv uklapa se odlično i u simboliku naslova. Na ovim prostorima vlada iskonski strah od promaje. Bez obzira da li je reč o urbanoj legendi prema kojoj se ne sme otvoriti prozor u prepunom autobusu jer će nekoga „uhvatiti promaja“ ili se radi o opštem strahu od novoga koje će poput vetra pomesti sve ono što je naše i poznato, ovo prilično dobro funkcioniše kao zajednički imenitelj deset priča koje čine zbirku
Strah od promaje je druga zbirka pripovedaka Slobodana Bubnjevića. Ona se odlično uklapa u dosadašnju produkciju Književne radionice Rašić jer predstavlja domaćeg pisca mlađe generacije formiranog rukopisa, a poput prethodnih knjiga ove izdavačke kuće nosi jasan ideološko-poetički otklon od dominantne prozne struje. Prateći rad ovog izdavača možemo govoriti o pouzdanosti u kvalitetu teksta koji ne ide ispod određenog nivoa, ali i o sadržaju koji bi mogao da formira jednu novu generaciju čitalaca kojima će ova izdanja biti jednako značajna kao što su izdanja Stubova kulture bila za onu kojoj pripadam. Radi se, dakle, o referentnim knjigama koje markiraju važan segment književnosti u Srbiji. Pored toga, ovo izdanje predstavlja izvestan, odlučujući rekao bih, napredak u fizičkom izgledu knjiga po kojima bi KRR trebalo da postane poznata. Za razliku od prethodnih naslova, Bubnjevićev izgleda značajno bolje i nadam se da će se tako i nastaviti jer to je prosto neophodno. Naime, pored kvaliteta teksta, fizički izgled knjige mora da zadovolji određene standarde. Izdanje mora da bude prepoznatljivo, po mogućstvu i dopadljivo, da bi ga i onaj čitalac/kupac koji nije čuo za autora/autorku dohvatio u knjižari i kupio.
Strah od promaje podeljen je u tri segmenta od po četiri pripovetke: „Hrapavost kore“, „Godovi i naslage“ i „Mekoća jezgra“. Ova podela je prilično nametnuta i nategnuta, osim kad je u pitanju treći segment jer se u njemu priče ulančavaju uz pomoć glavnog junaka, izuzimajući onu pod naslovom „Donje Polje“. Takođe, nije najjasnije zbog čega se u naslovima segmenata zbirke koristi metafora drveta, odnosno panja, osim ako nije u pitanju slika unutrašnjeg putovanja koje bi čitalac trebalo da pređe krećući se od kore ka jezgru. Budući da u knjizi ništa ne bi trebalo da bude slučajno, odnosno da bi, prema ovakvom estetičkom shvatanju, delovi trebalo da odslikavaju celinu, a celina delove, ova podela se čini promašenom i neuspešnom. Srećom, ovo nema posebnog uticaja na kvalitet pojedinačnih pripovedaka koje su, kako saznajemo iz „Beleške o autoru“ nastajale u razmaku od 2007. do danas.
Lajtmotiv zbirke je bauk. Kao što je poznato iz slovenske mitologije radi se o stvorenju koje podseća na životinju i živi na mračnim i zabačenim mestima u prirodi: poput šuma, močvara, starih i napuštenih kuća, mlinova i slično. Radi se, dakle, o metafori prikrivenog zla, nečeg što vreba iz potaje, što se ne vidi i samo se naslućuje. Ovaj lajtmotiv uklapa se odlično i u simboliku naslova. Na ovim prostorima vlada iskonski strah od promaje. Bez obzira da li je reč o urbanoj legendi prema kojoj se ne sme otvoriti prozor u prepunom autobusu jer će nekoga „uhvatiti promaja“ ili se radi o opštem strahu od novoga koje će poput vetra pomesti sve ono što je naše i poznato, ovo prilično dobro funkcioniše kao zajednički imenitelj deset priča koje čine zbirku. Ako bismo, dakle, povezali ova dva pojma onda bismo mogli formulisati tematiku zbirke u odnosu između dva značenjska polja: ako dozvolimo promaju, onda će se pojaviti bauci i sve nas odneti. Međutim, tačno je i obrnuto. Naime, strah od promaje pogoduje baucima. Da više vetrimo, manje bi ih bilo jer bi i njih odneo vetar. Ovaj ambivalentan odnos između semantičkih potencijala svedoči o zaista mudro izabranoj metaforici koja svoje utemeljenje nalazi u pojedinačnim pričama.
Postoje dve priče u zbirci koje su morale biti duže, odnosno od njih je trebalo da nastanu romani. Novela „Freska“ prosto zahvata previše narativnog materijala. Zbog toga što prati više pripovednih linija bilo bi bolje da je duža. Naime, ukoliko prihvatimo definiciju priče kao narativne celine koja opisuje jedan događaj, jednu promenu, jednu sudbinu, onda „Freska“ svakako premašuje taj okvir. Ona se pored više sudbina kojima se bavi, a od kojih svaka zaslužuje da bude bolje osvetljena (radi se o ekipi autora grafita/ulične umetnosti kojima je povereno oslikavanje jedne od centralnih gradskih fasada), dotiče i različitih društvenih „poremećaja“ u malom gradu. Prosto je šteta da ovako postavljen narativni okvir bude nasilno skraćivan i umetnut u verziju koja će odgovarati teleologiji zbirke pripovedaka. Druga je naslovna novela „Strah od promaje“ koja je takođe trebalo da bude značajno duža i mogla je da predstavlja prvi značajniji roman katastrofe u ovdašnjoj književnosti posle Pekićevog „Besnila“. U ovim novelama, Bubnjević je pokazao zavidnu veštinu građenja scene i atmosfere, odnosno davanja okvira za siže. Problem je u tome što su ovi okviri u velikoj meri premašili priče kojima služe.
Jedno od važnih tematskih čvorišta u zbirci jeste ono koje pripovetke povezuje sa žanrom političkog trilera. „Mračna tajna“, „Jevanđelje grešnog Gligorija“, „Donje Polje“, „Zamišljen slučaj“, „Baukov incident“, ali u velikoj meri i „Freska“ i „Strah od promaje“ lako je u potpunosti ili u delovima smestiti u pomenuti žanr koji se različitim intervencijama onda prikriva, odnosno daje mu se literarna dubina. Ovaj zahvat je u nekim od njih uspešniji, dok u nekima funkcioniše kao iznuđeno rešenje, kao delimično „provetravanje“ modela čija je jedna od glavnih odlika raskrinkavanje moći. Interesantan je Bubnjevićev odnos prema moći, prema, ako hoćete, političkim baucima koji najčešće ostaju u svojim mračnim staništima. Autor Straha od promaje pokazuje priličan skepticizam prema mogućnosti da se zlo raskrinka do kraja. Ono ostaje mitski neuhvatljivo i amorfno, često upravo zbog toga što nismo otvorili prozor na vreme, ali i zbog toga što je, kako nam veli paradigmatična priča „Donje Polje“, naše znanje zamagljeno obiljem protivrečnih informacija.
Najbolje priče u zbirci su one iz poslednje celine o Stanislavu Bauku. One tematizuju prilično razuđen unutrašnji svet svog protagniste, neprilagođenog večnog studenta-programera, osuđenog na preživljavanje i snalaženje, zaljubljenog u Minu koja je emigrirala u Kanadu, a koji se nalazi u već poznatim istorijskom okviru ratne i postratne, odnosno tranzicione Srbije. Iako je ova tema sada već prilično prisutna ne samo u ovdašnjoj, već i u regionalnoj književnosti, Bubnjević joj daje određenu lirsku notu koja je mahom nedostajala u dosadašnjoj obradi. Njegov Stanislav Bauk, u skladu sa autorovim programskim skepticizmom i pesimizmom, može samo da nastavi sa življenjem svoje sudbine onako kako mu je ona dodeljena. On je lišen bilo kakvog uticaja na nju što, priznaće svi oni koji žive danas i ovde, nije preveliko iznenađenje. Ono što mu ostaje jeste liričnost poraza, poetičnost neuspeha, stoicizam koji ga (nas!?) nagoni na pretrajavanje.
Strah od promaje predstavlja solidnu knjigu koja bi, po mom mišljenju, bila i bolja da je bila manjeg obima. Ipak, priče u njoj pokazuju da je Bubnjević jedno od imena koje znači nešto u ovdašnjoj književnosti, a još će imati prilike za napredak. Možda bi ga u narednom periodu trebalo očekivati u žanru romana prema kojem je iskazao očigledne sklonosti.

Vladimir Arsenić