01.01.00
Rec
jul - avgust #47
Aleksandra Estela Bjelica
Uravnotezena htenja i snovidjenja iz stvarnosti
DELATNOST IZDAVACKE KUCE Clio iz Beograda poznata je nasoj javnosti pre svega po angazovanom tretmanu i prezentaciji naseg savremenog umetnickog nasledja. Publikovanje monografija o eminentnim umetnicima sa ovih prostora iz pera poznatih i priznatih istoricara umetnosti realizuje se strucnim pristupom materiji odabranoj za prezentovanje sirokom, ne samo strucnom, vec i neupucenom citalastvu. Tokom 1996. i 1997. godine Clio je realizovao publikovanje dve za nasu kulturu vrlo znacajne monografije koje su posvecene umetnickom radu Stojana Celica i Olge Jancic. Autori ovih projekata su Irina Subotic i Ivana Simeonovic -- Celic. Objavljivanje ovih monografija pratile su, sada vec tradicionalno, izlozbe koje su priredjene u galeriji "Zepter".
Obe publikovane monografije odlikuje analiticki pristup zivotu i delu umetnika koji se predstavljaju. Oba dela imaju istu strukturu, semu po kojoj se razvijaju i predstavljaju odredjeni podaci izabrani kao relevantni pojmovni obrasci. Realizovani bez primetnog subjektivnog, sentimentalnog odnosa monografije su primeri kvalitetnog umrezavanja konkretnih biografskih podataka i strucnih informacija vezanih za istorijsko-umetnicku analizu. Autor studija je Irina Subotic. Koncipovane su bez uobicajenog hronoloskog pregleda, odstupaju od klasicnog istorijsko-umetnickog tretmana, presecane su izuzetno kvalitetnim vizuelnim materijalom koji omogucava jasnije upoznavanje sa delom umetnika. U monografijama su objavljeni i razgovori sa umetnicima koje je vodila Ivana Simeonovic -- Celic, takodje obogaceni reprodukcijama. Na kraju su date vrlo detaljno obradjene bio-bibliografske liste.
Znacaj monografija je, pre svega, u njihovom nenametljivom, skladnom, temeljnom i strucnom pristupu odabranim umetnicima, njihovoj umerenoj, a istovremeno i uputnoj nameri da se poboljsa edukativni nivo citalastva, da se zainteresuju za nase savremeno umetnicko nasledje.
. Stojan Celic
. "Njegova licnost i njegova umetnost bili su prozeti dubokom i tananom osecajnoscu kao bogatom sadrzinom". U studiji posvecenoj ovoj harizmatskoj licnosti naseg savremenog zivota, umetnosti i kulture uopste, Irina Subotic se opredelila za uopsteni reprezentativni metod, koji podrazumeva predstavljanje Celica ne samo kao umetnika, vec i kao aktivnog ucesnika u zivotnom krugu. Za ovog umetnika je karakteristican vrlo dinamican proces stvaranja, koji se oslanjao, pre svega, na istorijsko-umetnicku tradiciju. Njegova setnja kroz iskustva klasicara (od renesansnih majstora, preko Sezana do modernista) pokazuje, u stvari, teznju da kroz moderan izraz dosegne te uzore. U poglavlju naslovljenom "Oslonci, nasledje, prepoznavanje u drugima" nalazi se iskreno priznanje da je "polazna tacka bio Direr..." ali da je i "jednu od pravih slutnji nasao priblizavajuci se razumevanju Sezanovog dela". Takodje, varijacije na jednu istu temu, vezane za odredjeno "iskustvo memorije" pokazuju koliko je Celic bio opterecen tim fenomenom, ali na pozitivan, produktivan, oplemenjujuci nacin. Sve zbog modernizma, njegovog objavljivanja i predstavljanja na nacin koji je odgovarajuci za sredinu ovog veka. Irina Subotic predstavlja Celica kao vrhunskog svedoka, ucesnika, kreatora naseg modernizma. Celiceva izlagacka delatnost zapocela je pocetkom pedesetih godina, prva grupna izlaganja bila su 1950. i 1951. godine, a prvu samostalnu izlozbu priredio je 1954. u galeriji ULUS-a na Terazijama. Zajednicki je izlagao sa grupom Samostalni i sa Decembarskom grupom. Sesta decenija, stilski oznacena kao "socijalisticki estetizam" (S. Lukic), znacila je ukljucivanje u novu zvanicnu kulturnu politiku, u kojoj su mladi umetnici tezili da menjaju svet sredstvima koja su crpli iz srzi same umetnosti. Celiceve slike iz tog perioda (Kosutnjak/Topciderska cesma, Predeo, Krosnje, Prolaz, Zeleni predeo II, Predeo/Studenica, Jednostavni predeo ...) najavile su osnovne karakteristike, sustinu umetnikovog celokupnog opusa: "smireni, promisljeni odnos prema svetu, ... izvanredna vizuelna kultura, ... preispitivanje svakog detalja kompozicije, svakog bojenog namaza do najsuptilnijih gradacija, svake crte, poteza, ureza u kontekstu celine predstave...". Bavljenje prostorom za Celica je, smatra I. Subotic, sudbinsko opredeljenje. Transformacija emotivnog u formalno, udubljivanje u sustinu problematike prostora, prociscavanje slike, njeno osamostaljivanje u odnosu na temu, apstrahovanje, geometrizovanje formi kao moguci primer asocijativnog modelovanja, eliminisanje predmetnog, prozimanje prostornih komponenti u mrezi koloristickih odnosa mogu se definisati kao osnovne kategorije Celicevog opusa. Obala (1964), Prostor -- plavo (1970), Dan i radjanja i smrti (1975), Sema Ikarovog pada (1976), Kosava III (1981), Membra disiecta (1985), Odlazak (1991) samo su neka od mnogobrojnih reprodukovanih dela koja uvode u pricu kao s one strane ogledala / umetnosti.
. Olga Jancic
. "Umetnost je duboka potreba coveka, i ona ce uvek nalaziti nova resenja, uprkos povremenim kolebanjima, zastojima, bas kao i zivot sam." Olga Jancic se razvijala oslanjajuci se na "tradiciju, na klasicne, arhajske, pa i arhaicne vrednosti" kaze Irina Subotic u svojoj studiji. Letimicnim pogledom na razvoj tendencija u modernoj skulpturi dati su uporedni pregledi stranih uticaja koji su inspirisali umetnicko delo Olge Jancic -- Henri Mur, Hans Arp, Konstantin Brankusi, ali i praistorijska Vilendorfska Venera iskustva su koja su ovoj umetnici pomogla da spozna kojim putem treba da ide u razvijanju svog autenticnog likovnog jezika. Prvo znacajno predstavljanje Olge Jancic bilo je u Umetnickom paviljonu "Cvijeta Zuzoric" 1959. godine, a od vaznijih predstavljanja na medjunarodnoj umetnickoj sceni svakako treba pomenuti Prvo bijenale mladih u Parizu 1959. u okviru jugoslovenske selekcije i XXXI venecijansko bijenale 1962. godine.
U poglavlju naslovljenom "Rana, jedina ljubav -- vajanje" data je analiza umetnickog dela Olge Jancic: od najranije stvorenih u periodu ucenja u Majstorskoj radionici Tome Rosandica uz navodjenje kritickih ocena nasih poznatih likovnih kriticara M. B. Protica, A. Celebonovica i dr., akcenat je stavljen na pojedina dela Narikaca (1953/4), Materinstvo I (1956), Materinstvo II (1957), Bremenite forme (1956). Za rani period je karakteristicno "konstruktivisticko odredjivanje masa i zapremina, cvrstina duha, ... snaznije i prociscenije osamostaljivanje,... odlucno napustanje klasicno tretirane anatomije". Tokom sezdesetih dolazi do racionalnog i radikalnog svodjenja pa se kao glavne odrednice rada uocavaju "biomorfizam i opstost bubrenja". Tokom 1962 -- 65. delima je zavladao enformel, skulptura je ovladala prostorom, a materijal je postao "ziva materija punog emotivnog naboja". Slede dela (Torzoid I i II) u kojima je "izgradjivanje forme iznutra ka spolja ...rezultiralo morfoloskim tragovima pucanja, raspuklina, pukotina, ureza, preplitanja". U drugoj polovini sedamdesetih nastaje nekoliko skulptura radjenih u kamenu "naglasene prociscenosti i blage geometrizacije", dok pocetkom osamdesetih dolazi do "pojednostavljivanja linija, izvesne neocekivane geometrizacije, u minimalistickom izrazu" (Blok, 1980/82, Trinom II, 1982, Tenzija, 1982, Skok/Otklon, 1980/82). Prostor i forma, njihovo suodnosavanje i negiranje njihovih suprotnosti, oblikovna purifikacija i odbacivanje figurativnih asocijacija, insistiranje na odnosu sa prirodom i covekom kao glavnim tematskim inspiracijama, dijalog Erosa i Tanatosa, dvosmislena upotreba tvrdih i mekih materijala (bronza, aluminijum i kamen) kojom je potencirano postovanje materijalizacije dozivljenog i/ili vidjenog -- deskriptivni elementi nisu potrebni za priblizavanje i predstavljanje dela Olge Jancic. Svoj rad ova umetnica nastavlja i danas reaktivnim pristupom savremenim okolnostima uoblicavajuci i iskazujuci ih prepoznatljivim likovnim rukopisom.
