Sto godina kasnije

21.04.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Pesničke i ljudske tegobe i upitanosti Zorana Slavića postavljene, predočene i šifrovane u poslednjoj njegovoj zbirci pesama „«Sto godina kasnije”, svedene na osnovnu suštinu, predstavljaju, čini se, poslednji pokušaj odbrane klonule ili potonule Evrope koja je »samo pustinja rečima omeđena», čija je »budućnost već potrošena» i koja «od uma drevnog oteta» izdiše «iza sopstvene istine». Dok zavidi Vizantiji koja» večno spava», Slavić od sadašnje drame evropskog trajanja beži kroz sopstvene kapije vremena: sto godina unazad, iako u njemu »nema istorije u koju veruje», traži tajne formule preživljavanja.Tako on, možda nesvesno, dokazuje sopstveni paradoks o dvojniku: Blizu sto godina pre njega, Dmitrij Mereškovski priziva Leopardija i Bajrona, žali što niko posle njih neće biti u stanju da izmeri dubinu svetske patnje zbog propasti evropskog društva, tvrdi da je beskrajna. Mereškovskog je plašio nadirući prostak, Slavića ruševine koje će ostaviti iza sebe.
Sto godina unazad, dakle, pesnik odlazi da dozove snagu u koju veruje: bolju Evropu, literarnu, Evropu Velaskeza i Rilkea, Kafke i Čehova, Mana, Evropu Bodlera, Evropu Borhesa.
Slavić, povratkom, nema iluzija. Titanik ipak tone, Aušvici postoje, biblioteke gore. NJega «progone evropska bdenja», zna da neće nikuda stići vraćanjem vremena, «osekom istorije».
Pesnik zna, da »ako se isuviše priveže za svoje vreme, oboleće», te u vremenu od «pre sto godina» traži čestice srušenog i slomljenog evropskog vrta gde još žive poslednji osećaji i poslednja saznanja o stvarnoj snazi evropskih duhovnih vrednosti, gde, kako kaže Bogdan Radica, živi i raste još uvek jedna nada: da od evropske duhovne celine nije sve izgubljeno te da će nešto da vaskrsne iz pepela sadašnjice.
U vremenu koje je «bilo pre sto godina ili nikada nije» ne nalazi iluziju niti utehu, nju nije ni pošao da traži, već pouke slobode i ljubavi i »unutrašnju pesmu ljudske duše» koja mu u zemlji u kojoj «vojne od pamtiveka u petrolejkama ćute» očajnički treba.
“«Sto godina kasnije”» Zorana Slavića (1945) dramatična, jasna, briljantna i upozoravajuća, najbolja je njegova pesnička knjiga do sada. No, važnije od toga je da je razvijajući sopstveni pesnički izraz, Slavić jasno pokazao i svoju filozofsku i geopolitičku dilemu o našim, «pre sto godina» i «sto godina kasnije», »odlaženjima u tamu», našim» nebeskim Rusijama».
Poput Tomasa Mana, njegove “«Opomene Evropi”» i, konačno, njegovog izgnanstva, i Zoran Slavić, u prividnom i dobrovoljnom bekstvu u» sto godina ranije», u ovoj zbirci pesama postaje ozbiljan kritičar moderne Evrope, koji tu kritiku boji nostalgijom sopstvenih ispovesti i svojih lirskih uzleta. “»Sto godina kasnije”» je knjiga koju bi trebalo imati u svojoj biblioteci.

Blažo Popović

02.03.04 Danas

Novu zbirku poezije Zorana Slavića "Sto godina kasnije", objavio je Stilos iz Novog Sada. Ovo je sedma poetska knjiga Zorana Slavića, u kojoj nastavlja da otkriva svoj autohtoni, poetski svet, kao i da daje nova značenja simbolima svakodnevnog, koje pesnik ovde otkriva kroz melanholiju, prazninu, znake odložene smrti, značenja vatre, uporednih svetova, snova i snohvatica. Čitalac će u zbirci "Sto godina kasnije" pronaći odjeke i boje Vizantije, Bosfora, Azije i pulsiranja noći, snova i bolova koji su zakasnili. Slavić peva i o zgusnutoj poetici Venecije, grada koji simboliše sjedinjenje ljubavi i smrti, pokušavajući da smisao i odjek pesničkog pronađe u svakom trenutku vremena koje nam izmiče, a koje uspevamo da ponovo pronađemo još samo u poeziji.

S. D.