Stenli Kjubrik između slikarstva i filma

25.11.13

Studija Dijane Metlić o reditelju koji je ostavio neizbrisiv trag u kinematogarfiji. U autorskim filmovima znalački kombinovao vizuelne, pozorišne, slikarske i muzičke elemente

VELIKI reditelj Stenli Kjubrik podržavao je koncept „totalnog umetničkog dela“, po kome je film sinteza postojećih umetnosti - književnosti, pozorišta, slikarstva, muzike. Gledati njegove filmove ne znači samo shvatiti radnju, već i prepoznati brojne vizuelne znakove - piše Dijana Metlić u knjizi „Stenli Kjubrik, između slikarstva i filma“, koju je nedavno objavio Filmski centar Srbije.
- Kjubrik je pokušao da napravi koncept autorskog filma u kome će sam birati fabulu, obično zasnovanu na književnim delima, a zatim je birao slikarske obrasce koji to najbolje ilustruju. Sve to bi zaokružio muzikom, tačnije klasikom, koju je dobro poznavao i voleo. Filmski jezik često je preoblikovao u pozorišni, uz upotrebu scenskih efekata. Sintezom svih postojećih umetnosti išao je ka totalnom umetničkom delu - kaže za „Novosti“ Dijana Metlić, docent na Novosadskoj akademiji umetnosti.
Rani fotografski opus Stenlija Kjubrika, primećuje, odredio je njegovu buduću filmsku estetiku.
- Kada je 1950. osetio da sve ono što želi da izrazi ne može da kaže statičnim slikama, okrenuo se filmu. U jednom trenutku je iscrpeo sve svoje mogućnosti sa fotografijama i počeo filmsku karijeru.
U svojoj knjizi, u kojoj istražuje likovnost Kjubrikove estetike, Metlić je detaljno analizirala pet filmova - „Odiseja u svemiru 2001“, „Paklena pomorandža“, „Bari Lindon“, „Isijavanje“ i „Širom zatvorenih očiju“ - uz kraći osvrt na „Lolitu“. Autorka objašnjava da je slavni reditelj koristio različite slikarske epohe, birajući one koje najbolje odgovaraju datom filmu.
- „Bari Lindon“ predstavlja povratak u slikarski 18. vek. To je njegov „najlikovniji“ rad, u kome je svaki detalj scenografije pažljivo odabran. S druge strane, imamo veliki uticaj umetnosti 20. veka, pop-arta u „Paklenoj pomorandži“, ili minimalizma u „Odiseji u svemiru“.
Kjubrik je voleo da bude uključen u sve aspekte filma, pa je tako sam birao lokacije, muziku, doterivao scenografiju, asistirao u montaži.
- Ne želim da isključim njegove saradnike, jer je film kolektivna umetnost, ali to su zaista kompletno Kjubrikova dela. Bio je „opsesivno detaljan“, voleo je da kontroliše sve. Tako je u „Odiseji u svemiru“ uradio stotine tehničkih nacrta, razrađivao detalje kako bi bio siguran da će sve da se uklopi u zamišljenu celinu. Zbog toga mu neki teoretičari umetnosti zameraju da se ponekad gubio u detaljima i nije izgradio celinu.

MAJSTOR BEZ NASLEDNIKA

MADA veliki broj savremenih autora opisuje Kjubrika kao „najboljeg od najboljih“, Metlić tvrdi da je teško pronaći reditelja koji je „nastavio njegovim putem“.
- Možda su ga ljudi već doživeli kao neprevaziđenu ikonu, pa ne diraju u njegov opus ili se boje da ga stilski parafraziraju - kaže Metlić i dodaje da su retki i autori koji poseduju Kjubrikovu „filmsku likovnost“.
- Uglavnom je reč o rediteljima starije generacije, poput Pitera Grinaveja ili Dejvida Linča. Tu je, naravno, i Pedro Almodovar.
„Odiseja u svemiru“ je rediteljev prvi film u boji i u njemu je slika konačno prevladala reči.
- „Odiseja“ je do te mere pročišćena od dijaloga da su u stvari tišina i muzika postale najvažnije. U filmu koji traje dva i po sata imate samo 40 minuta dijaloga, što pokazuje Kjubrikovu želju da film bude umetnost slike, a ne reči - objašnjava Metlić.
Važan segment rediteljeve estetike čini „kadar unutar kadra“, odnosno, upotreba slika, ogledala, ekrana, prozora.
- Zato i govorim „između slikarstva i filma“, jer uvek postoje elementi koji u nekom trenutku proširuju osnovnu filmsku sliku i pokušavaju da usložne njeno značenje. S druge strane, ovi dodatni elementi pomažu gledaocima da se lakše „kreću“ kroz priču.
Za razliku od autora „Odiseje“ i njegove estetike o protoku filmskog vremena, savremena kinematografija odlazi u drugu krajnost.
- Čini mi se da je danas, posebno u američkim filmovima, na ceni „brza montaža“, gde se broji koliko rezova imate u jednom minutu. Džejms Bond filmovi su, na primer, izuzetno brzi, gotovo kao neka vrsta reklamne, spotovske režije. Kjubrik je bio potpuno drugačiji, želeo je da gledalac oseti taj protok vremena, i da primeti, uklopi i shvati sve različite elemente jednog kadra.

A. POPADIĆ