Starost

22.03.13 Danas

Slavni hemičar Ilja Prigožin i filozofkinja Izabel Stengers ovako su odgovorili na pitanje zašto se vreme kreće samo unapred: vreme ne može da se kreće unazad jer između prošlosti i budućnosti stoji beskonačna barijera informacija, pri čemu informacija za njih znači podatak o kretanju subatomskih čestica. To bismo mogli ovako da „prevedemo“: čovek je neka vrsta plovka u buretu koje se neprestano puni, sve dok ga na kraju taj „sadržaj života“ ne potisne preko ruba bureta.
David Albahari i Srđan V. Tešin pozvali su dvadesetak domaćih pisaca i spisateljica različitih generacija da napišu priču na temu starosti, da pokušaju da odgovore na pitanja šta znači biti star, kako i kada se to postaje, da li pisci stare isto kao „normalni ljudi“, da li je starost mudrost i radost ili senilnost i „žal za mladost"“, postoji li zaista večiti sukob starost-mladost ili je to samo lažni mit...
„Svaka starost je drugačija i svaka zahteva svoju definiciju“, uviđa junakinja Albaharijeve priče, koja, kada zamisli život kao kretanje liftom, ne može da se odluči da li bi starenje pre trebalo predstaviti kao kretanje prema gore ili nadole, tj. da li je smrt tada vrh ili dno, potkrovlje „u prostoru vanzemaljskog sjaja“ ili podrum „gde akrepe memla davi“. Po junakinji Ljubice Arsić, mlad si dok ti se čini da je „ljubav uvek tu, nadohvat ruke“. Starost je ako ne kancer i smrt (Zoran Ćirić, Saša Ilić), onda svakako bezizlaz i neutaživa glad, „nezaustavljivo klizanje u samoponiženje“ (Demić), ili, suprotno tome, starost za nekoga može biti „samo ljuštura tela koja ništa ne znači“ (Adašević). Starost počinje kada čovek događaje u sećanju ne samerava više u godinama, nego u decenijama (Albahari), odnosno kada vreme počne da mu prolazi ne u satima, nego u minutima (Mića Vujičić).
U knjizi postoji raspon od „naučne definicije“ po kojoj je starost „protok vremena i entropija tela“ (M. Prodanović), do zapažanja da star postaješ onda kad počneš da razmišljaš koliko će iza nekog ostati nepročitanih knjiga (Veselin Marković), ili onda kad si „odjednom svima na putu i svi se sapliću o tebe“ (Albahari). Stariti znači „napraviti izbor iz jezika“ i „štiklirati suvišne reči“ (Vujičić). Po Basari, u Srbiji je starost permanentna, ona počinje kada dete krene u školu i počne da uči srpsku istoriju onako kako mu je serviraju „srpski istoriografi“, na pismu koje je normirao „patološki lik Vuk Stef. Karadžić“.
Motiv koji se nalazi u nizu priča je neprepoznavanje vlastitog lika u ogledalu. „Odmah sam osetio potrebu da se obratim "tome preda mnom". Predstavio sam se. Izgovorih svoje ime i prezime. Čak se i nasmeših. Pružio sam mu ruku“, veli narator u priči Žarka Radakovića. To se može shvatiti kao obrnuti „stadijum ogledala“, prepoznavanje ne-Ja. Junak Mihajla Pantića bez trunke iznenađenja vidi kako njegovi vršnjaci postaju starci, ali sa sopstvenom starošću ne može da se pomiri. U priči Saše Ilića „ogledalo“ postaje Beograd, koji se u očima junaka za poslednjih nekoliko decenija promenio do neprepoznatljivosti.
Priče koje izboru daju dominantni ton, koje su tematski mejnstrim knjige, odvijaju se u porodičnom ili ljubavno-bračnom krugu - starenje je pre svega „intimna stvar“. To su melanholijom osenčene ispovesti sredovečnih junakinja i junaka o ljubavnoj osujećenosti i bolu, o uvek komplikovanim i nikad do kraja nedorečenim odnosima roditelja i dece, manje ili više prigušene jadikovke za greškama iz mladosti, za propuštenim prilikama i pogrešnim skretanjima (Arsić, Pantić, Lengold, Ćirić, Marković, Demić). Uz njih, tačnije oko njih, dolaze parabola Jovice Aćina o napadu puževa, nadahnuti esej Milice Mićić Dimovske u formi odgovora priređivačima zašto nije mogla da napiše priču na traženu temu, pripovedački „haiku“ Enesa Halilovića o starcu-dečaku. Na fantastiku nailazimo u priči Milete Prodanovića - „posrbljena“ verzija Bendžamina Batona, kao i u alegoričnoj distopiji Andrije Matića o „koncentracionom logoru“ za starce, koja se čita kao i satira na račun „terora mladosti“ u savremenom svetu.
Starost je, naravno, relativna stvar: ko ima dvadeset devet, oseća se ponekad bliže starosti - oseća samu starost bliže i direktnije - nego neko s četrdeset devet ili šezdeset devet. Trideset, pedeset, sedamdeset godina - sve to za nekoga može biti velika, nepojmljiva starost, nespojiva sa sopstvenim Ja. Ili kako kaže supruga junaka Uglješe Šajtinca: „Majklu Džeksonu daju godišnji pomen, a Pol Makartni se treći put oženio. Ko bi mogao to da zamisli?! "Say, say, say", seti se samo, Džekson je još bio mlad i crn, a Pol već odrtaveli sredovečni lik...“
Upadljivo je, ali i očekivano, da je za mlađe autore starost prevashodno „književni motiv“, prema kojem im je lakše da zauzmu ironični stav, za razliku od njihovih starijih kolega koji „temu“ mnogo direktnije osećaju „na vlastitoj koži“. Mlađi stoga, i bukvalno i metaforički, pišu u trećem licu (o trećem licu), a stariji - u prvom licu (iz prvog lica). Prvi starost još uvek posmatraju „s ove strane“, kao ne-mladost, dok je za one „iskusnije“ starost nešto što se dodiruje sa smrću, što je bliže „onoj strani“.
Ne samo da je starost - kao i smrt - za sve istog, neumoljivog ženskog roda, nego ona očigledno nagrizajuće deluje na čvrste ili barem stereotipno shvaćene rodne identitete. U nizu priča muških autora naratorski glas ili glavni protagonista je ženskog roda, ili se bar tako predstavlja komšiluku i socijalnim službama (Albahari, Pantić, Ćirić, Demić, Tešin). U priči Slobodana Tišme ponovo se susrećemo s autorovim „androginim“, anarho-revolucionarnim alter egom kao glavnim junakom, koji se ovde, doduše, osim na stanje u domaćem izdavaštvu, žali i kako s godinama „postaje sam manje elastičan“, kako se „krivi sve više na jednu stranu“. Šarmu Tišminog junaka u knjizi parira neodoljiva junakinja priče Ildiko Lovaš, koja, poput svoje bake, kako više stari sve je strasnije zaljubljena u fudbal.
Autorke i autori koju su ušli u pripovedačku uniju Starost nisu izgubili „vlastiti identitet“, mnogi su čak unapredili infrastrukturu, smršali, prolepšali se, i - podmladili. „Potrebni su nadljudski napori i mnogo sreće da bi se ostarilo u Srbiji...“ - jasno je odmah čija priča tako počinje, zar ne? Drugim rečima, iako su pisali na zadatu temu, odnosno, „u najam“, izgleda da su pri „ronjenju“ po uspomenama pronašli onu dubinu koju pominje junak Miće Vujičića, na kojoj „pritisak i potisak postanu tako ujednačeni da te voda više ne izbacuje nagore, i ti više ne toneš, nego ostaneš da lebdiš“.

Goran Lazičić

23.08.12 B92

Izdavačka kuća Arhipelag objavila je antologiju savremene srpske priče na temu starosti o kojoj su, po pozivu priređivača Davida Albaharija i Srđana V. Tešina, njihovi autori 21 savremeni pisac.
Zanimljive, uzbudljive, vesele, mudre i provokativne priče o starosti napisali su srpski pisci različitih poetika i generacija. U antologiji "Starost" objavljene su priče Jovice Aćina, Slobodana Tišme, Milice Mićić Dimovske, Žarka Radakovića, Albaharija, Svetislava Basare, Ljubice Arsić, Mihajla Pantića.

Zatim priče Jelene Lengold, Milete Prodanovića, Zorana Ćirića, Veselina Markovića, Mirka Demića, Ildiko Lovaš, Tešina, Uglješe Šajtinca, Saše Ilića, Borivoja Adaševića, Andrije Matića i Miće Vujičića.

Priređivači antologije "Starost" kazu da je ovaj projekt zamišljen kao pokušaj pružanja odgovora na niz pitanja koja se nameću kada je reč o ovoj temi: Šta očekujemo od starosti? Kada se doista postaje star? Strah od starosti? Kada pisac postaje star?“.

Antologija donosi odgovore na ova pitanja 21 srpskog savremenog pisca koji su, kako su ocenili priređivači, svojim pričama pokazali da ih tema starosti duboko inspiriše, pogotovo kada se prikazuje i razrešava pričom o ljubavi ili smrti.