Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
GOSPOĐICA HATČEPSUT
Gospođica Hatčepsut, prodavačica u jednoj radnji ženskog rublja, probudila se opet veoma kasno i sa osećajem usamljenosti. Usnila je vrč s dva piska. U njenom snu vino se veza u čvor i u odvojenim mlazevima napuni istovremeno dve čaše.
Kao obično u takvim prilikama kad se osećala usamljena, odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su uzvodno duž desne obale Dunava i zajazili vetrove kod ušća Save. Predveče je krenula na posao. Radila je u drugoj smeni i ostajala do duboko u noć. Tog dana kod prodavnice novina na uglu uočila je otmenog gospodina u zimskom kaputu boje crnoga laka. Stala je uz njega, pružila desnom rukom prodavcu pare za novinu, a levom iz gospodinovog desnog džepa zdipila prvu stvar koju je tamo napipala. U tom času prodavac joj je dodao novinu i ona je neopaženo napustila mesto krađe. Gospodin je ušao u kola boje svoga kaputa i nestao.
Sada je gospođici Hatčepsut ostao lakši deo posla. Na Terazijama iz svoje torbice izvukla je majušno ogledalce i udubila se u njega. Svojom slikom koju je videla u ogledalu bila je zadovoljna.
Šteta što ta slika tu ne može da ostane. A ko zna, možda će i ostati? Uostalom, staviću bar potpis. I poljubila je ogledalce ostavivši na staklu malo svog crvenila za usne. U podzemnom prolazu Terazija ukrcala se na pokretne stepenice i neopaženo spustila ogledalo u torbu jedne prolaznice.
Stvar je bila uspešno okončana i gospođica Hatčepsut je odahnula. U prodavnicu ženskog rublja, gde je bila zaposlena, ušla je kao preporođena, kao da je satima bila na masaži, u sauni, ili na znojenju pod spravama nekog vežbališta. Osećanje usamljenosti bilo je iščezlo kao uvek kada je postupala na ovaj način. Uvek isto. Jednu stvar ukrasti, drugu stvar pokloniti. I to raznim osobama. Ne birajući šta, ni kome. Ponekad, prema prilici je morala i da obrne red poteza i da najpre pokloni, pa tek onda da ukrade. Ali ovoga puta sve je bilo u redu.
25.09.03
Pavićev "Stakleni puž" objavljen na engleskom jeziku u internet verziji
Milorad Pavić
U okviru prezentacije novih književnih dela u hipertekstu na sajtu Word Circuits, Robert Kendall je objavio delo Milorada Pavića "Stakleni puž" na internet adresi: http://www.wordcircuits.com/gallery/glasssnail
Delo je prevela Sheila Sofrenović i bogato je ilustrovano animiranim slikama. Uz sajt ide i intervju koji je sa Miloradom Pavićem načinio Jeff VanderMeer na internet adresi: http://www.fantasticmetropolis.com
Ovde prenosimo integralno taj intervju:
P Šta Vam se najviše sviđa kod knjige kao opipljivog predmeta?
O Uvek sam poredio knjigu sa kućom. U Amsterdamu, jedan moj prijatelj, pisac, pokazao mi je na svom stolu jedan predmet - nešto kao malu kuću, sa stepeništem na pročelju, sa vratima i prozorima na prvom spratu. Bila je izlivena od gvožđa, i zapravo je činila korice njegove nove knjige. Bio sam opčinjen.
P Da li imate neki ritual ili postupak koji primenjujete kad dođete do nove /ili korišćene/ knjige? /Neki pisci kažu da vole da ugrizu ili onjuše knjigu./
O Nekada, knjige mog detinjstva imale su prijatan miris, kao biskviti ili nesto slično. Danas su knjige izgubile taj miris. Pa ipak, ja još uvek pomirišem knjigu pre nego što je otvorim. Uz neke knjige primenjujem vrstu vraćanja pre nego što počnem da ih čitam. To je veoma stari postupak, dobro poznat još u XV veku, a i ranije. Otvorite knjigu noktom, i broj reda na dobijenoj strani jednak danu vašeg rođenja predstavlja liniju vašeg života. Pročitajte šta piše i to može imati posebno značenje za vas lično. Nikad nemojte ponoviti postupak sa istom knjigom.
P Koje biste od najnovijih knjiga istakli kao primere dobro sklopljenih i dobro urađenih knjiga?
O Interaktivne i knjige nelinearne proze.
P Da li je neophodno da knjige postoje kao opipljivi predmeti u našem sve više elektronski nastrojenom svetu? Ako je tako, zašto?
O Uvek sam pisao knjige koje je mogućno čitati na oba načina, nelinearnim putem ili na klasični način /tj. od početka ka kraju/. Naravno, ja znam, njihov smisao se u izvesnoj meri razlikuje u zavisnosti od načina kako čitate knjigu. Ja lično više volim interaktivne, nelinearne načine čitanja. To znači da je knjiga devica za svakog novog čitaoca.
P Imate li bilo kakva sećanja vezana za knjige koja biste želeli da podelite sa čitaocima?
O Knjiga koju niste dočitali je kao život bez smrti...
01.01.00
Večernje novosti
29.01.2003.
Veliki majstor priče
Nedavno su me zvali urednici časopisa ?Plejboj? i pitali me da li bi mogli da objave moju priču. Rekao sam im da mogu, ali da od mene ne traže da se slikam go! Ovo je rekao Milorad Pavić u sredu na predstavljanju svojih knjiga priča u izdanju Ateljea ?Dereta?. Objavljene su zbirke pripovedaka ?Vrata sna?, ?Devet kiša?, ?Stakleni puž? i ?Priča o travi?. Slavni pisac uručio je direktoru Miroslavu Dereti rukopis novog romana za decu koji će s jedne strane biti štampan s naslovom ?Šareni hleb? (za dečake) a s druge pod nazivom ?Nevidljivo ogledalo? (za devojčice). Naravno, i jedan i drugi deo biće vezan sa zajedničkim ličnostima i vremenom radnje.
Govoreći o ovim pripovetkama, književnik Dragan Lakićević je kazao da je Pavić napisao samo priče, on bi predstavljao značajno ime u evropskoj književnosti. U njima je Pavić sačinio sintezu književnog duha od najstarijih vremena do savremenog doba. Sve pripovetke pune osvrta na mitove, bajke, ideologije i religije, kruže i kao posebne celine, čine međusobno jedinstvo. Junaci su stvarni i izmišljeni, od Svetog Save i Kolumba do nekog slučajnog prolaznika beogradske Knez-Mihailove ulice...
D. S.
