GLAVA PRVA
Trgnem se. Krpa koju mi pruža jeste čista, ali ipak smrdi na krv. Ne bi trebalo da mi smeta. Ionako mi je sva odeća okrvavljena. One crvene mrlje su, naravno, moje. Mnogobrojne srebrne pripadaju drugima. Evangelini, Ptolemu, onom gospodaru nimfi, svima koji su pokušavali da me ubiju u areni. Pretpostavljam da je nešto i od Kala. Ostavio je krvi u pesku kad su ga isekli i premlatili naši tobožnji pogubitelji. Sad, eto, sedi naspram mene, zuri u stopala, a rane su mu prirodnim putem već počele same od sebe polagano da zaceljuju. Spustim pogled ka jednoj od mnogobrojnih posekotina na svojim rukama, verovatno je od Evangeline. Još je sveža, dovoljno duboka da mi ostane ožiljak. S jedne strane se radujem tome. Ta rascvetana brazgotina neće nekim čudom biti izbrisana ledenom rukom kakvog iscelitelja. Kal i ja više nismo u svetu Srebrnih, gde bi nam neko tek tako uklonio s mukom zarađene ožiljke. Umakli smo im. Ili bar ja jesam. Lanci na Kalu služe kao čvrst podsetnik njegovog zatočeništva.
Farli mi gurka ruku, iznenađujuće nežnim dodirom: „Pokrij lice, Munjobacačice. Jer upravo njega će tražiti.“
Prvi put činim kako mi je rečeno. Ostali čine isto povlačeći crvenu tkaninu preko usta i noseva. Kal poslednji ostaje otkrivenog lica, ali ne zadugo. Uopšte se ne opire kada mu Farli veže maramu kako bi izgledao kao jedan od naših.
Eh, da stvarno jeste.
Električno zujanje rasplamsava mi krv, vraćajući me dobujućoj škripi zemljovoza. Nezadrživo nas vodi ka gradu koji je nekada predstavljao utočište. Zemljovoz juri, tandrčući prastarom prugom brzo poput Srebrnog koji hita preko neke čistine. Slušam metalno trenje, osećajući ga sve do kostiju, koje mi ledi bol. Moj gnev i moja snaga iz arene čine mi se kao neko davno sećanje što za sobom ostavlja samo čemer i strah. Ne mogu ni da zamislim o čemu Kal sada razmišlja. Sve je izgubio, sve što mu je ikada bilo drago. Oca, brata, čitavo jedno kraljevstvo. Kako uspeva da ostane sabran, miran u drmusavom vozu, nije mi uopšte jasno.
Ne moraju da mi objašnjavaju razloge ovolike žurbe. Po držanju Farli i njenih Stražara, napregnutih poput namotane žice, sve mi je jasno. Još smo u bekstvu.
Mejven je prolazio ovuda, pa lako može opet. Ali ovoga puta noseći sa sobom gnev svojih vojnika, svoje majke i svoje nove krune. Do juče je bio kraljević, a danas je kralj. Mislila sam da mi je prijatelj, da mi je verenik, a onda sam se opametila.
Nekad sam mu verovala. A sad spoznah mržnju prema njemu i strah od njega. Sudelovao je u ubistvu oca zbog krune, i smestio bratu odgovornost za taj zločin. Zna da su priče o ozračenosti Goletnog Grada čista laž, čista smicalica, i zna kuda vodi zemljovoz. Utočište koje je Farli stvorila više nije bezbedno ni za nas... a ni za tebe samu.
Moguće je da jurimo pravo u zamku.
Neko me stegne rukom osetivši moju teskobu. Šejd. Još uvek ne mogu da verujem da mi je brat tu, živ i, što je još čudnije, meni sličan. I Crven i Srebrn ? a jači od oba.
„Neću im dopustiti da te opet odvedu“, šapuće mi, toliko tiho da ga jedva čujem. Izgleda da mu nije dozvoljena privrženost bilo kome sem Skerletnoj Straži, čak ni porodici. „Obećavam ti.“
Njegovo umirujuće prisustvo odvodi me nekud u prošlost. Mnogo pre njegove regrutacije, do jednog kišnog proleća kad smo još mogli da izigravamo decu. Za nas nije postojalo ništa sem blata, seoceta i naše nepromišljene sklonosti da ne marimo za buduće dane. A sad samo o njima i mislim, pitajući se na kakav su nas to mračan put gurnuli moji potezi.
„Šta ćemo sad?“, pitanje upućujem Farli, ali pogled mi odleće ka Kilornu. Stoji pokraj nje poput odanog stražara, stegnute vilice i okrvavljenih zavoja. A kad samo pomislim da je donedavno bio ribarski šegrt. Poput Šejda, i on deluje izgubljeno, kao prikaza iz nekih minulih vremena.
„Negde uvek možeš pobeći“, odgovara mi Farli, više usredsređena na Kala nego na bilo šta drugo.
Očekuje da se bori, da se opire, što on ne čini.
„Ne ispuštaj je iz vida“, kaže Farli obraćajući se Šejdu nakon nekoliko podužih trenutaka. Moj brat joj klima glavom snažno mi stežući rame rukom. „Ne smemo je izgubiti!“
Nisam ni vojskovođa ni taktičar, ali mi je njen stav jasan. Ja sam Munjobacačica ? živa struja, munja u ljudskom obličju. Ljudima su poznati moje ime, moje lice i moje sposobnosti. Dragocena sam i moćna, te će Mejven učiniti sve što može da me spreči da mu ne uzvratim. A kako bi moj brat mogao da me zaštiti od izopačenog novopečenog kralja, mada je i sam poput mene, mada je nešto najbrže što sam ikada videla ? ni sama ne znam. Ali moram da imam vere, iako mi sve liči na nekakvo čudo. Naposletku, nisam li se već nagledala toliko toga nemogućeg? Još jedno uspešno bekstvo ne bi trebalo da me čudi.
Straža počinje s pripremama te kliktanje i zveckanje oružja odjekuju po čitavom vozu. Kilorn se pomeri ne bi li stao pored mene, blago se njišući i držeći čvrsto pušku ispred grudi. Spušta pogled, blagog izraza. Pokušava da mi se vragolasto osmehne, da me nasmeje, ali su mu jarkozelene oči ozbiljne i uplašene.
Nasuprot njemu, Kal sedi mirno, gotovo spokojno. Mada najviše od svih nas ima čega da se plaši ? okovan, okružen neprijateljima, dok ga sopstveni brat progoni ? deluje mi smireno. Nije da sam iznenađena. Ipak je on rođen i odgajan kao vojnik. Rat je nešto što on razume, a mi zasigurno jesmo otpočeli rat.
„Nadam se da ne nameravate da se borite“, kaže, progovarajući prvi put posle ko zna koliko minuta. Oči su mu usmerene ka meni, ali rečima pogađa Farli. „Nadam se da nameravate da bežite.“
„Ne troši džaba reči, Srebrni“, uspravi ramena, „znam ja šta nam je činiti!“
Ne mogu da se obuzdam: „Zna i on!“ Njen užaren ljutit pogled žeže, ali preživela sam i gore, pa ne uzmičem. „Kal poznaje njihov način borbe, zna šta će sve učiniti ne bi li nas zaustavili. Iskoristi ga.“
Kakav je osećaj biti iskorišćen?, tim rečima me je ošinuo u tamnici ispod Zdele Kostiju, i sećam se da mi je došlo da svisnem. A sad me tek malo peckaju.
Ništa ne odgovara, što je Kalu i više nego dovoljan podsticaj.
„Imaju zmajevce“, kaže sumorno.
Kilorn se glasno smeje na to: „Misliš na ono sobno cveće?“
„Na letelice“, kaže Kal dok mu u očima plamti odbojan pogled. „Narandžastih krila, srebrnih trupova, s jednim pilotom, vrlo okretne, savršene za napade po gradovima. Svaka nosi po četiri projektila. Po jednoj eskadrili to vam dođe četrdeset osam projektila, od kojih ćete morati da uteknete, da ne pominjem i lakšu municiju. Znate li šta ćete tad?“
Njegove reči dočekao je muk. Naravno da ne znamo.
„A zmajevci su vam najmanja briga. Oni samo kruže, brane svoje područje i drže nas na jednom mestu dok ne stignu kopneni odredi.“
Obori pogled ubrzano razmišljajući. Pita se šta bi on radio da se nalazi na njihovoj strani. Da je kralj umesto Mejvena. „Opkoliće nas, pa će nam izneti svoje uslove. Tražiće Mer i mene za vašu slobodu.“
Opet žrtvovanje. Polagano uvlačim dah. Jutros, ili juče, ili pre sveg ovog ludila, rado bih dala svoj život da spasem Kilorna i brata. Ali sada... sada znam da sam posebna. Sada moram i druge da štitim. Sada više ne smem da izgubim život.
„Na tako nešto ne možemo pristati“, kažem. Gorka je to istina. Osećam kako Kilorn pilji u mene, ali ne dižem pogled. Nemam živaca za njegove osude.
Kal nije toliko surov. Klima glavom slažući se sa mnom. „Kralj i ne očekuje da popustimo“, odgovara. „Letelice će nam doći glave, a onda će ostali doći da dovrše preživele. Ne čeka nas ništa drugo do pokolj.“
Farli je zaneta gordošću, čak i sada kada je more brige. „I šta predlažeš?“, pita ga saginjući se nad njim. Reči su joj natopljene nadmenošću: „Potpunu predaju?“
Kalu se na licu pojavi nešto nalik zgađenosti. „Mejven bi vas opet pobio. Dal’ u ćeliji ili na bojnom polju, svakako neće dopustiti da ma ko od nas preživi.“
„Pa, onda je bolje da izginemo boreći se“, Kilornov glas zvuči snažnije nego što bi trebalo, ali mu zato prsti drhte. Isti je kao ostali pobunjenici, spreman da učini sve za njihov cilj, ali ipak se boji. Ipak je još dečak, tek je napunio osamnaestu, ima previše razloga da živi i premalo da umre.
Kal se podrugljivo mršti na Kilornovu usiljenu ali drčnu objavu, mada ništa ne kaže. Zna da nasilniji opis smrti koja nas očekuje ne bi mnogo pomogao.
Farli se ne slaže s njim, već odmahuje rukom, odbacujući stavove i jednog i drugog. Moj brat, iza mene, slika je i prilika njene odlučnosti.
Znaju nešto što mi ne znamo, nešto što još ne žele da obelodane. Mejven nas je sve naučio ceni nepromišljenog poverenja.
„Nećemo danas mi biti ti koji će pomreti“, jedino je što ima da kaže, pre nego što odmaršira u prednji deo zemljovoza. Bat njenih čizama odzvanja po metalnom podu poput udara čekića, kao da svakim korakom želi da naglasi svoju tvrdoglavu odlučnost.
Prvo mentalno, pa tek onda fizički osetim da voz usporava. Struja slabi i povlači se dok uklizavamo u podzemnu stanicu. Šta ćemo zateći na nebu iznad nas, belu maglu ili letelice narandžastih krila, ni sama ne znam. A izgleda da ni drugi ne mare za to dok rešeno izlaze iz zemljovoza. Tako tihi, naoružani i zamaskirani, Stražari nalikuju pravim vojnicima, ali znam da oni to nisu. Nisu oni dorasli onome što sledi.
„Budi spremna“, prosikće mi Kal na uvo, na šta me obuzme jeza. Podsetio me je na sad već davno prohujale dane, na plesanje na mesečini. „Ne zaboravi koliko si jaka.“
Kilorn se probije do mene kako bi nas razdvojio pre nego što uspem da kažem Kalu da su moja sposobnost i moja snaga jedino u šta sam trenutno sigurna. Elektricitet u mojim venama lako bi mogao biti jedino čemu verujem na ovom svetu.
Želim da verujem u Skerletnu Stražu, u Šejda i Kilorna pogotovo, ali ne smem to sebi da dopustim nakon zbrke koju su moje poverenje i moja zaslepljenost Mejvenom izazvali. A Kal uopšte i ne dolazi u obzir. Ipak je on zatočenik, neprijatelj koji bi nas izdao da može, da ima gde da pobegne.
Međutim, mene opet nešto privlači njemu. Još pamtim opterećenog momka koji mi je dao srebrnjak kad sam bila niko i ništa. Tim potezom izmenio mi je budućnost i uništio sopstvenu.
I pritom imamo sklopljen savez ? nevoljan, prekaljen krvlju i izdajom. Povezani smo i ujedinjeni protiv Mejvena, protiv svih koji su nas obmanuli, protiv sveta koji će sam sebe da rasparča.
Dočekuje nas tišina. Tmurna, vlažna magla spustila se na ruševine Naersija, spustivši i nebo toliko nisko da imam utisak da bih mogla da ga dotaknem. Hladno je uz jesenju studen koja najavljuje doba promena i umiranja. Na nebu zasad nema ničega, nema letelica da uništenjem zaspu već uništeni grad. Farli se kreće hitrim korakom vodeći nas od pruge ka širokoj, pustoj aveniji. Ruševine zjape s obe strane poput neke klisure, sive i oronule više nego što pamtim.
Spuštamo se niz ulicu prema turobnoj obali. Visoke, napola srušene građevine nadvijaju se nad nama i kao da nas posmatraju tim prozorima namesto očiju. Srebrni bi mogli da nas čekaju među urušenim zidovima i mračnim prolazima, spremni da pobiju Skerletnu Stražu. Mejven bi me možda naterao da gledam kako tamani pobunjenike jednog po jednog. Ne bi mi priuštio čistu, brzu smrt. Ili što je još gore, mislim se, možda mi uopšte ne bi dopustio da umrem.
Od same te misli ledi mi se krv u žilama, kao od dodira nekog studenog Srebrnog. Ma koliko me je Mejven lagao, ipak mi je poznat bar delić njegovog srca. Sećam se kako me je uhvatio kroz rešetke ćelije drhtavim prstima. I isto tako se sećam onog imena koje krije u sebi, imena koje me podseća da u njemu još uvek kuca srce. Zvao se Tomas, a ja sam ga gledao kako umire. Nije mogao da spase tog momka. Ali mene može, na neki svoj uvrnut način.
Ne. Nikad mu ne bih priuštila to zadovoljstvo. Radije bih crkla.
Međutim, ma koliko se trudila, ne mogu da zaboravim kako sam mislila da je samo senka, izgubljeni zaboravljeni princ. Volela bih da je ta osoba stvarna. Da postoji i negde van mog sećanja.
Ruševine Naersija čudno odjekuju, tiše nego što bi trebalo da budu. Prenuvši se, shvatim zbog čega. Izbeglice su ih napustile. Ona žena što je mela pepeo na gomile, deca što su se krila ispod šahtova, senke Crvenih, moja braća i sestre ? svi su otišli. Nije niko ostao sem nas.
„Misli šta hoćeš o Farli, ali znaj da glupa nije“, veli Šejd, odgovarajući na moje pitanje pre nego što sam ga postavila. „Izdala je sinoć naređenje za evakuaciju, nakon što je pobegla iz Arheona. Mislila je da biste ti ili Mejven propevali ako vas izlože mučenju.“
Pogrešila je. Nije bilo potrebe da Mejvena izlažu mučenju. On je svoje podatke i svoj um dao svojevoljno. Otvorio je svoju glavu pred majkom, dopuštajući joj da iščeprka sve što se u njoj nalazilo. Zemljovoz, tajni grad, spisak. Sve je to sada njeno, baš kao što je i on oduvek bio.
Kolona vojnika Skerletne Straže pruža se iza nas u raštrkanoj gomili naoružanih muškaraca i žena. Kilorn maršira tik iza mene, šarajući pogledom levo-desno, a Farli nas predvodi. Dva stasita vojnika vode Kala za njom, čvrsto ga stežući oko ruku. Uz crvene marame izgledaju kao da su ispali iz noćne more. Ali malo nas je, svega tridesetak, i svi su ranjeni. Malo nas je preživelo.
„Nema nas dovoljno da bismo nastavili s pobunom, čak i ako uspemo da pobegnemo“, šapnem bratu. Magla što se nisko spustila oko nas prigušuje mi glas, ali on me ipak čuje.
Trzaju mu se rubovi usta, kao da hoće da se nasmeje: „To nije tvoja briga.“
Ne mogu da nastavim s propitivanjem, pošto se vojnik ispred nas naglo zaustavi. I nije jedini. Farli digne pesnicu na čelu kolone ljutito osmatrajući nebo sivo poput kamena. Ostali se povedu njenim primerom, tražeći nešto što ne možemo da vidimo. Jedino Kal gleda u zmelju. On već zna kakvo nam se zlo sprema.
Neki udaljen, neljudski pisak dopire do nas kroz maglu. Radi se o upornom, mehaničkom zvuku koji nam kruži iznad glava. I ne samo on. Dvanaest strelastih senki hrli nebom parajući oblake narandžastim krilima. Nikada ranije nisam valjano videla letelicu, pogotovo ne ovako izbliza, i ne dok me ne štiti noćna tama, te ne mogu da sprečim vilicu da mi padne kad nam se ukažu na vidiku. Farli glasno izdaje naredbe Straži, ali je ne čujem. Previše sam zauzeta zurenjem u nebo i gledanjem krilate smrti koja se obrušava iznad nas. Nalik Kalovom motoru, i leteće mašine su prelepe, od neverovatno zaobljenog čelika i stakla. Valjda je neki magnetron bio umešan u njihovo nastajanje ? jer kako bi inače metal mogao da leti? Plavičasti motori varniče im pod krilima, što je jasan znak postojanja elektriciteta. Jedva da mogu da mu osetim treperenje, više je kao dah na koži, predaleko je da bih mogla da utičem na njega. Mogu jedino prestravljeno da ih posmatram.
Zuje i obrću se oko ostrva Naersi ne prekidajući svoje kruženje. Gotovo da mogu i da se pravim da su bezopasni, samo znatiželjne ptice koje su doletele da vide dotučenu šačicu pobunjenika. Ali onda se na nebu pojavi strela sivog metala ostavljajući dim za sobom i krećući se prebrzo da bih mogla da je ispratim. Udari u zgradu negde niz aveniju i nestane kroz polomljeni prozor. Crvenkasto-narandžasti plamen izbije iz nje sekund kasnije uništavajući čitav sprat već urušene zgrade. Ruši se sam od sebe i pada na hiljadugodišnje stubove koji pucaju poput čačkalica. Čitava građevina se zatresla i počela da pada toliko usporeno da mi prizor deluje nestvarno. Pošto se obruši na ulicu, zaprečavajući prolaz ispred nas, osetim potres i u grudima. Potom nas opali oblak dima i prašine, ali se ne saginjem. Sad je potrebno mnogo više da bih se uplašila.
Kroz tu sivkastosmeđu izmaglicu, vidim da Kal takođe stoji, mada su njegovi čuvari čučnuli. Pogledi nam se na tren sretnu, i on opusti ramena. To je jedini znak poraženosti koji bi mi dopustio da vidim.
Farli zgrabi prvu Stražarku do sebe i digne je na noge. „Raširite se!“, viče pokazujući rukom uličice s obe strane. „Na sever, ka tunelima!“, usput daje znak svojim narednicima govoreći im kuda da pođu. „Šejd, prema parku!“ Moj brat joj klima glavom, shvatajući šta hoće da mu kaže. Još jedan projektil se zabije u obližnju zgradu, zaglušujući njen glas. Ali nije teško pogoditi šta govori.
Bežite!
Jednim delom želim da ostanem gde jesam, da stojim uspravno, da se borim. Svojim ljubičasto-belim munjama zasigurno bih postala meta letelicama, i odvukla ih od razbežane Straže. Možda bih usput čak i sama koju srušila. Ali ne smem. Vredim više od ostalih, više od crvenih marama i zavoja. Šejd i ja moramo da preživimo ? ako ne zbog našeg cilja, a onda bar zbog drugih. Zbog spiska stotina ljudi sličnih nama, hibrida, čudaka, nemogućih Crveno-Srebrnih anomalija, koji će bez sumnje izginuti ako mi padnemo.
Šejd je toga svestan koliko i ja. Uhvati me pod ruku toliko snažno da bi mogao i modricu da mi ostavi. Najlakše mi je da naprosto potrčim za njim, pustim ga da me odvede sa široke avenije u sivkastozeleni gustiš nabujalog drveća koje je već dospelo i do ulice. Sve je gušće što se dublje probijamo, međusobno ispreplitano poput iskrivljenih prstiju. Hiljadu godina zapuštenosti pretvorilo je ovaj šumarak u mračnu prašumu. Zakriljuje nas od neba, mada i dalje čujemo kako letelice kruže sve bliže i bliže. Kilorn ne zaostaje za nama. Na tren mogu da se pretvaram da smo kod kuće, da lunjamo po Sojenici u potrazi za zabavom i nevoljama. A nevolje su izgleda jedino što stalno pronalazimo.
Kada se Šejd konačno naglo zaustavi, zarivši pete u zemlju pod nama, usudim se da pogledam oko nas. Kilorn se zaustavi pored nas zaludno uspravljajući pušku ka nebu, ali iza njega nema više nikog drugog. Više ne mogu ni ulicu da vidim, a ni crvene marame kako beže ka ruševinama.
Moj brat podigne pogled kroz krošnje, i pogleda gore iščekujući da letelice napuste naše područje.
„Kuda smo pošli?“, pitam ga zadihano.
Kilorn odgovara umesto njega. „Prema reci“, veli. „A onda ka okeanu. Možeš li da nas poneseš?“, baci pogled ka Šejdovim rukama, kao da se njegova sposobnost tek tako može videti na njemu. Međutim, Šejdova je snaga skrivena poput moje, nevidljiva sve dok sâm ne odluči da je pokaže.
Brat mi odmahne glavom: „Ne mogu u jednom skoku, predaleko je. A i radije bih trčao da sačuvam snagu.“ Pogled mu se smračio: „Sve dok nam ne bude stvarno potrebna.“
Klimam glavom, slažući se. Iz prve ruke znam kako je kad iscrpiš snagu, osetiš umor čak i u kostima, pa ne možeš ni da mrdneš, a kamoli da se boriš.
„Kuda vode Kala?“
Kilorn ustukne pred mojim pitanjem.
„Znaš koliko me je briga!“
„Trebalo bi da te bude briga“, uzvratim mu, iako mi glas drhti od oklevanja. Ne bi trebalo da bude briga ni njega, a ni tebe. Ako je princ nestao, neka ga. „Može nam pomoći da se izvučemo iz ovoga. Može da se bori uz nas.“
„Pobegao bi, ili bi nas pobio čim mu se ukaže prilika“, brecne se i strgne maramu pod kojom krije namrgođen izraz.
A ja tačno mogu da zamislim Kalovu vatru. Kako pali sve pred sobom, od metala do ljudskog mesa. „Već je odavno mogao da vas pobije“, kažem mu. Uopšte ne preterujem, čega je i sam Kilorn svestan.
„A ja mislio da ste vas dvoje prerasli te vaše čarke“, kaže Šejd postavljajući se između nas. „Baš sam blesav.“
Kilorn procedi izvinjenje kroz zube, ali meni tako nešto ne pada na pamet. Usredsredila sam se na letelice kako bih u svom srcu osetila dobovanja njihovih električnih. Slabe iz trena u tren, sve više se udaljavajući. „Odlaze. Ako ćemo da krenemo, najbolje bi bilo da to uradimo smesta.“
I brat i Kilorn čudno me gledaju, ali se ne protive. „Ovuda“, kaže Šejd pokazujući kroz drveće. Neki gotovo nevidljiv puteljak krivuda između njih na mestima gde je uklonjena zemlja otkriva kamen i asfalt. Šejd me opet hvata pod ruku, a Kilorn se daje ispred nas predvodeći nas hitrim korakom.
Grane nas grebu po telu povijene nad puteljkom koji se postepeno sužava, te na kraju više ne možemo da trčimo jedno uz drugo. Međutim, umesto da me pusti, Šejd me još jače steže. A onda shvatam da me uopšte ne steže on. Radi se o vazduhu, o svetu oko nas. Sve je počelo da se steže oko mene u jednom naglom, mračnom trenu. A onda u magnovenju izlazimo na drugu stranu gaja i ja se okrenem gledajući kako i Kilorn izranja iz sivog čestara.
„Ali bio je ispred nas“, promrmljam glasno, gledajući malo u Šejda, malo u stazu. Odlazimo na sredinu ulice iznad koje lebde oblaci i dim. „Ti si....“
Šejd se sav pretvori u osmeh. Što je pomalo neumesno, imajući u vidu udaljeno zujanje letelica. „Recimo da sam... malko poskočio. Dok god se držiš za mene, mogu i tebe da povedem“, kaže, pre nego što će nas žurno povesti u narednu uličicu.
Srce mi lupa kao ludo zbog spoznaje da sam se maločas teleportovala, i toliko sam zaneta time da sam gotovo i smetnula s uma nevolju u kojoj smo se zatekli.
Letelice me ubrzo, ipak, podsete. Novi projektil raspršuje se na severu rušeći zgradu, te se sve zatrese kao da nas drma zemljotres. Prašina doleti ulicom u sivom talasu i potpuno nas obavije. Meni su dim i vatra sada već toliko poznati da ih gotovo više i ne osećam, iako pepeo pada po nama poput snega. Naše stope ostaju u njemu. Možda su to poslednji tragovi koje ćemo za sobom ostaviti.
Šejd zna kuda ide i pritom je dobar u trčanju. Kilornu nije teško da održi korak iako ga puška dodatno opterećuje. Sad smo već uspeli da se vratimo nazad na aveniju. Prema istoku, prve zrake praskozorja probijaju se kroz prljavštinu i prašinu, donoseći sa sobom i slan dašak morskog vazduha. Prema zapadu, ona zgrada što se prva srušila leži poput oborenog diva onemogućavajući nam povlačenje ka zemljovozu. Oko nas se šire staklena srča, gvozdeni kosturi zgrada i neke neobične izbledele beličaste ploče kao u nekoj razrušenoj palati.
Šta li je tu bilo?, usput se pitam. Džulijan bi znao. Mučna mi je i sama pomisao na njegovo ime, te je potisnem.
Vidim nekoliko crvenih marama kako jurcaju kroz vazduh ispunjen pepelom, te pokušam da među njima pronađem poznate obrise. Ali Kala nigde na vidiku, što me ispuni jezivim strahom.
„Ne idem odavde bez njega.“
Šejd ne mora ni da pita o kome govorim. Već zna.
„Princ svakako dolazi s nama. Veruj mi na reč.“
Ono što kažem razara mi utrobu: „Ne verujem ti.“
Šejd je vojnik. Život mu je bio sve samo ne lagan, te mu ni bol nije stran. Ali moja ga izjava ipak duboko pogađa. Jasno mu se vidi na licu.
Izviniću se kasnije, kažem sebi.
Ako uopšte dočekamo to kasnije.
Novi projektil proleće nam iznad glava i padne nekoliko ulica dalje od nas. Udaljena grmljavina praska ne može da zagluši mnogo strašniju i oštriju buku koja se uzdiže oko nas.
Bat hiljadu stopala u maršu.
