Mada bi čovek mogao pomisliti da je posle urušavanja sovjetskog sistema svako dalje interesovanje za njega postalo suvišno, ja nisam tog mišljenja. Sovjetski Savez je možda nepovratno nestao, ali izborne pobede preimenovanih komunističkih partija u Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i drugde pokazuju da s Partijom uopšte nije završeno. U stvari, mnoge ljude u toj regiji je iskustvo s grubljim stranama primitivnog kapitalizma navelo da se zapitaju da li su bili u pravu kada su odbacili socijalizam i prihvatili "tržište". Bivši socijalistički svet još uvek treba pažljivo posmatrati, i to iz nekoliko razloga.
Ovaj postsocijalistički trenutak nudi bar tri mogućnosti, a sve tri su i od naučnog i od političkog značaja. Prva je prilika koja se pruža da bolje shvatimo šta se zapravo dešava u toj regiji, pod uslovom da zanemarimo trijumfalističku pretpostavku da su demokratije sa slobodnim tržištem neminovni ishod. Kako u stvari žitelji Istočne Evrope izlaze iz socijalizma? Šta je to potrebno da bi se stvorili kapitalizam i "slobodna" tržišta? Kakvu vrstu ljudskog inženjeringa, da ne pominjemo nasilje, haos i očajanje, to povlači za sobom? Kakvi su skriveni troškovi uspostavljanja novih nacionalnih država? (Odgovori koje nude Jugoslavija i Kavkaz su u najmanju ruku zabrinjavajući.) Da li su izborne pobede reformisanih i preimenovanih komunističkih partija samo znak da su bolje organizovane zahvaljujući dugom iskustvu, ili odražavaju stvarni stav javnosti prema poželjnim političkim ciljevima koje one artikulišu bolje od drugih - ili su, pak, nešto sasvim drugo, na primer, želja ljudi da budu "zemljoradnici", a ne da se vrate u položaj "seljaka" koji bi im postsocijalističke stranke nametnule? Proučavanje takvih pitanja omogućilo bi podrobniju procenu kako našeg "zapadnog" puta tako i politike koju bi valjalo voditi prema pojedinim zemljama u toj regiji. Da bi se ispitala ta pitanja, potrebno je, smatram, teorijski utemeljeno razumevanje sistema koji se urušio i etnografska osetljivost za posebna svojstva onoga što se pojavljuje iz njegovih ruševina. To ne znači da time treba da se bave samo antropolozi, ali svakako znači da bi valjalo odložiti sud o ishodu. To znači i priznati da su fenomeni kao što su "privatizacija", "tržište", "civilno društvo" i tako dalje predmeti proučavanja koji su zasićeni ideološkim značenjem; mi moramo da ih ispitujemo, a ne da im nepromišljeno uvećavamo važnost.
Druga mogućnost, povezana s prvom, jeste to da se kritika zapadnih ekonomskih i političkih oblika proširi tako što će se sagledati očima onih koji lično doživljavaju njihov nastanak. Ubrzana privatizacija, na primer, naročito jasno pokazuje mračnije strane kapitalizma. Nacionalističke osude pljačkanja bogatstava tih zemalja uopšte nisu puka demagogija; one su reakcija na vidljive procese osiromašenja. Takva su i populistička otkrića "korupcije". Raskrinkava se i "demokratija", jer eksport zapadnih izbornih metoda obelodanjuje njihove slabosti i izaziva zaprepašćenje - na primer, Poljaka i Istočnih Nemaca - naglašavanjem bučnih kampanja i načina na koji se kandidati preporučuju, a zanemarivanjem rasprava o načelima i idejama. Mogućno je da će iskustvo Rumuna, Rusa, Poljaka, Latvijaca i drugih s pokušajem izgradnje liberalne demokratije i tržišne privrede izazvati još rečitiju kritiku tih oblika nego ranije, a možda i dovesti do novih zamisli o nekom ostvarljivijem socijalizmu.
Takve nove zamisli bile bi plodotvornije ako bi se udružile s trećom mogućnošću koju pruža ovaj postsocijalistički sticaj okolnosti, a to je potpunije razumevanje onoga što je postojeći socijalizam stvarno bio. Bilo da ga vidimo kao sistem sui generis ili kao posebnu i odbojnu verziju kapitalizma, on se po svojim karakteristikama razlikovao od drugih društveno-političkih organizacija ljudske aktivnosti. Sada, kada su njegove arhive otvorene, možemo saznati mnogo toga što nismo znali o načinu na koji je funkcionisao. To bi omogućilo da se misli drukčije o tome kako da se izbegnu njegove greške, što bi se, sa svoje strane, nadovezalo na neka proučavanja te regije iz vremena pre 1989. godine. Za izvestan broj naučnika delimičan podsticaj za proučavanje socijalizma bila je želja da se suprotstave stereotipnim propagandnim predstavama o njemu, tako čestim u američkim medijima, kao i u utopijskoj i idealizovanoj slici zapadnih levičara koji nisu iskusili život u njemu. I jedno i drugo je doprinosilo jednom širem projektu političke kritike. Cilj daljeg proučavanja mogao bi biti čisto etnografski: pokušaj da se shvati raznovrsnost uređenja ljudskih društava. S više političke tačke gledanja, cilj bi mogao biti razmatranje mogućnih pravaca budućeg razvoja i ukazivanje na probleme povezane s nekima od njih; za kritičare kapitalizma, poznavanje i kritička ocena stvarnih oblika socijalizma bili su, i trebalo bi da ostanu, od najveće važnosti kao deo stalnog traganja za ostvarljivim alternativama našem vlastitom načinu života. Proučavanje socijalizma je bilo od koristi za ostvarenje oba ta cilja. Ja verujem da je još uvek tako.
Cilj ove knjige je da podstakne proučavanje socijalizma i postsocijalizma u tim pravcima. (...)
U mnogim pričama o postsocijalizmu javljaju se vitezovi zapadnog znanja koji hitaju da izbave unesrećenu Istočnu Evropu. U tim pričama socijalizam je prikazan - sasvim suprotno njegovim vlastitim evolucionističkim pretenzijama - ne kao završna faza ljudskog društvenog razvoja, nego kao slepi ogranak mnogo naprednijeg puta u kapitalizam, na koji se on sada mora ponovo izvesti. Taj scenario s izbavljenjem najčešće se javlja u dve varijante: "šok terapija" i "veliki prasak". U prvom se bivši socijalistički blok poredi s umno obolelom osobom - što će reći da je socijalizam doveo ljude do ludila, a naš je zadatak da im povratimo razum. Drugi podrazumeva da (pace Fukujama) istorija tek počinje, da je pre 1989. godine to područje bilo bez oblika i prazno. Dok slika "šok terapije" predstavlja zapadne savetnike kao doktore, "veliki prasak" ih prikazuje kao Boga.
Ako slike te vrste usmeravaju naš pristup tranziciji, neće biti čudno ako ne naučimo mnogo o tome šta se događa u bivšem socijalističkom svetu. Meni je bliža slika koja poriče pojam napretka (od bolesti ka zdravlju, iz ničega u nešto, iz zaostalosti u razvoj) i svesno izlaže podsmehu i samu ideju o razvojnim fazama. Šta bi, dakle, bilo ako ne bismo razmišljali o tranziciji od socijalizma ka kapitalizmu, nego od socijalizma ka feudalizmu? Kakva svedočanstva se mogu navesti u prilog takvom gledištu, na šta nam ono skreće pažnju, kakve asocijacije priziva, i kako se ono u pogledu tih stvari razlikuje od drugih predstava o postsocijalističkim procesima? Ja ta pitanja razmatram u tri odeljka - privatizacija, mafija i novi državni oblici - kojima prethodi kratka analiza mogućnog značenja feudalizma. (...)
Sizerenstva slična feudima, personalističke veze koje ljude vezuju za područje lokalnih "gospodara", demonetizovana "naturalna" privreda s endemičnom trampom - a sve uz prožimajuće nasilje i lokalizovanu zaštitu od njega - sve to podvlači osnovanost paralele s feudalizmom. Kao i u slučaju drugih karakteristika, ova poslednja je dobila najizrazitiji vid u Sovjetskom Savezu u vremenu njegovog urušavanja, kada je potpuna pometnja u vezi sa tim ko utvrđuje i sprovodi zakone dovela do razularenog bezakonja i prezira prema direktivama iz centra. (...)
Stoga je pri razmatranju preobražaja države opravdano uzeti u obzir promene u svojinskim pravima. Ja ovde govorim o privatizaciji ne samo u odnosu na drugačiju distribuciju svojinskih prava nego i u odnosu na ono što nazivam privatizacijom moći, a pod tim podrazumevam bespravno prisvajanje ranijih centralnih instrumenata vladavine - naročito prinude - od strane aktera nižeg nivoa. To još više parcelizuje suverenitet. (...)
U nizu ideja koje priziva "feudalizam" istakla sam raspad centralizovane, paternalističke socijalističke države i njegove posledice po ponovno formiranje država širom regije. Feudalna metafora nas podseća i na raznolikost: kada je Rimsko carstvo palo, feudalizam se razvio samo na nekim od njegovih područja, dok je na drugima nastao niz različitih područnih i vazalnih oblika. Städesstaaten i apsolutističke države izrasle su iz nekih, ali ne iz svih njih. Ja smatram da nas razmišljanje o feudalizmu usmerava u pravcima koji nam pomažu da upoznamo ono što se događa u bivšem sovjetskom bloku bar isto toliko koliko i slike o prelasku u kapitalizam, s njihovim "velikim praskom", tržištima, demokratijom, šok-terapijom i privatnom svojinom. Sve to nam ne govori o tekućim zbivanjima, nego o očekivanjima, o telosu.
To se odnosi na moj drugi cilj u korišćenju metafore feudalizma. Teleološko razmišljanje je decenijama pratilo kao mora ovu regiju; možda bi trebalo da ga napustimo. Socijalistički režimi su sebe videli kao nosioce svetle budućnosti, konačne faze ljudske sreće. Oni su predstavljali celu ljudsku istoriju kao džinovski niz, a sebe kao njen vrhunac. Užasno razočaranje njihovih štićenika bilo je pogubno po njih upravo zbog tog teleološkog usmerenja. To isto važi i za zapadne levičare: da su bili manje ubeđeni u evolucionističku teleologiju socijalizma, osećali bi se možda manje izneverenim zbog slabosti tog sistema. Posmatrači koji slično njima očekuju od sadašnje tranzicije napredovanje ka nekom određenom cilju izlažu se sličnoj opasnosti. Posmatranje onoga što se dešava, a ne traženje onog što bi trebalo da se desi možda je pravednije, skromnije i razboritije.
