Srpska trilogija

01.09.12 e-novine.com

Žurićev narativ naslanja se na postmodernističku tradiciju onog tipa kojeg je u ovdašnjoj književnosti promovisao Basara, pa u tom smislu dva dela romana koji obgrljuju ovu satiričnu (zar?) sliku srbijanske književnosti predstavljaju književna dela koja su predmet istrage iz centralnog dela romana. Iako je ovaj postupak već dobrano korišten i donekle čak i iscrpljen, Žurić mu svojom veselom razjarenošću daruje novi momentum i čini od knjige zanimljivo i duhovito štivo

Bes za pisca može da bude veoma konstruktivan, u onom smislu u kojem bunt pokreće stvaralačku energiju. U takvim slučajevima se ne misli na posledice onoga što se govori, ne piše se za publiku već po nekom unutrašnjem diktatu koji ne vodi računa o tome šta će drugi misliti ili osećati prema onome što se čini. Takva književna dela su beskompromisna i prava su retkost. Naravno, podrazumeva se da bes ne može biti nekontrolisan i uništavalački, već da se pravilno kanališe kroz koliko-toliko poštovanje pravila stvaralačke, u ovom slučaju književne, igre. Da se ne lažemo, ovakve knjige su retke i stoga dragocene.
Poslednji primer ovakvog stvaralaštva jeste roman Srpska trilogija Vuleta Žurića. Iako je ovaj pisac već tokom svoje karijere pokazivao otpor prema pisanju za publiku (npr. Mrtve brave ili Crne ćurke), u poslednja dva romana Narodnjakova smrt i Nedelja pacova pokušao je da na izvestan način podiđe publici i to mu, po mom mišljenju, nije pošlo za rukom. Njegov pokušaj bio je markiran čak i potpisivanjem ugovora sa Lagunom, izdavačem koji se prepoznaje kao onaj koji mahom izdaje objavljuje hitove, literaturu koja se dobro prodaje. Shvativši ipak da nije moguće preko noći se pretvoriti u hitmejkera i da na neki način izneverava sopstvenu književnu poziciju, Žurić pronalazi novog izdavača, Kulturni centar Novog Sada i vraća se, obogaćen ipak lagunaškim iskustvom, sa dva izdanja: knjigom priča Katanaćo (koja je pokazala njegovo veliko pripovedačko umeće, iako je ideološki bila problematična) i, konačno, ovogodišnjim romanom.
Sastavljen iz tri celine, kako mu i ime govori, roman kombinuje tehniku pripovedanja bulajićevskog partizanskog avanturističkog žanra (petparačkog čak, posebno što je priča začinjena scenama seksa koje kao da su stigle iz loših erotskih filmova) koju je Žurić usvojio u svojoj lagunaškoj fazi sa novim, rekao bih, u pozitivnom smislu, bezobraznim obračunom sa književnim establišmentom. Upravo u tom kritičkom sprdanju sa onim što se naziva književnom scenom leži kvalitet ovog romana. Žurić je besan. Njegova karijera traje zaista dugo, puna je uspona i padova i na neki način se oseća izneverenim od strane književnog establišmenta te mu ne preostaje ništa drugo nego da mu se nasmeje u brk. Ovo može da zazvuči kao psihološki profil nekoga ko ne zna šta radi, nekoga ko je zaslepljen, i stvari bi zaista tako i izgledale da Žurić nije udario i levo i desno i napred i nazad, ne hajući za autoritete niti za one koji su mu ideološki bliski ili daleki. Vrhunac svega, ipak, predstavlja činjenica - za svaki respekt - da je imao hrabrosti da udari i po sebi, dajući jednom od likova u romanu svoje ime i opisujući ga bez imalo simpatija, štaviše praveći od njega sprdnju.
Srbijanska književnost, kako je Žurić vidi u svojoj antiutopiji koja počinje u veoma neposrednoj, gotovo opipljivoj budućnosti, kontrolisana je iz centralnog računara zvanog Haralampije i nijedan rukopis ne može da se pretvori u knjigu ako ga ova moćna mašina ne odobri. U zemlji postoje samo dve izdavačke kuće, a kritičarsko pojanje je unisono i služi samo za veličanje onih koji objavljuju. Pisci nemaju imena već ih dobijaju kombinacijom imena Uroš i Miloš, sa dodatkom srednjeg slova. Kada se Haralampije pokvari počinju problemi jer pisac Miloš Uroš nestaje, a pojavljuju se dva rukopisa što stvaraju probleme cenzorskoj mašineriji...
Žurićev narativ naslanja se na postmodernističku tradiciju onog tipa kojeg je u ovdašnjoj književnosti promovisao Basara, pa u tom smislu dva dela romana koji obgrljuju ovu satiričnu (zar?) sliku srbijanske književnosti predstavljaju književna dela koja su predmet istrage iz centralnog dela romana. Iako je ovaj postupak već dobrano korišten i donekle čak i iscrpljen, Žurić mu svojom veselom razjarenošću daruje novi momentum i čini od knjige zanimljivo i duhovito štivo. Koristeći se veoma lucidno intertekstualnošću koja se kreće od Krleže i nadrealista pa do pojava koje su formirale svest poslednjih generacija odraslih u jugoslovenskom socijalizmu poput popularne muzike, filmova i televizijskih serija, narativ na trenutke svojim humorom uspeva čitaoca da dovede do suza. Posebno bih izdvojio veoma dobro napisane dijaloge koji u rafalnim izmenama replika uspevaju da otrče do pajtonovskih visina, zadržavajući istovremeno kontakt sa celinom romana.
Uprkos svom besu i njegovom, gotovo revolveraškom obračunu sa njima (nama?), mora se postaviti pitanje plauzibilnosti ovakvog narativa. Bez obzira što je Žurić očigledno odustao od želje za čitanošću, ostaje nejasno kome je ova priča namenjena, osim onih retkih koji se književnošću profesionalno bave. Njena komunikativnost na mikro planu ne korespondira ni najmanje sa hermetičnoću celine, sa njenom zatvorenošću u sebe. Književnost, koliko god je sve više prostor za posvećene, ipak predstavlja vid komunikacije. Vule Žurić očigledno ne haje za to, ali onda mora biti spreman da podnese posledice svoje odluke.

Vladimir Arsenić