Sreća okupanog čoveka

08.11.05 Blic

Alempijevićevi junaci su bivši ljudi; telesno i duhovno osakaćeni, oni su invalidi postojanja, nesposobni za ispunjavanje (igranje) izabranih (dodeljenih) životnih uloga („Babajev“, „Kvantni novčić“). Njihove „tragične krivice“, banalni nesporazumi i sitne nepažnje, samo su maska za uplitanje demonskih sila (kobi, sudbine), koje se njima poigravaju iz zabave, bez ikakvog eshatološkog cilja („Noć u poslastičarnici“). To, sa jedne strane, junake pretvara u mehaničke lutke koje (više) nisu (dirljivo, katarzično) tragične, već (preteće) groteskne, a sa druge, njihove živote (naš svet) predstavlja kao groznu pozornicu po kojoj se pokvarene igračke (ljudi) besmisleno trzaju i krše. Oni će se nadalje suprotstavljati ogoljenom zlu samo na rečima („Zlatni gips“), a umesto slobodne volje vodiće se prema „praiskonskim“ impulsima, zamenjujući ljudsko životinjskim, a zakon ljubavi (Boga) darvinističkom borbom za opstanak (đavolom); supružnici će se, daleko od Edena, tući ispod „drveta poznanja“ („Zlatni gips“), a roditelji i deca će biti neposredni suparnici u lancu ishrane („Kvantni novčić“). Međusobno prilagođavanje (osakaćenog) čoveka i (poremećenog) kosmosa, dovodi do degradacije junaka (virtuoza) u „jestivi ostatak“ (umišljenog pesnika), a sveta, kao zemaljskog, propadajućeg carstva, u teatar „bede i gladi“ („Spasavanje viteza“). Ravnodušan i prema životu i prema smrti, Alempijevićev čovek prihvata postojanje kao apsurdnu nužnost i pati od „teško izrazivog osećaja zaglavljenosti“, od mržnje prema sebi i bližnjima.
Međutim, ovi užasi i strahote ne govore ništa (dobronamerno) ni o ljudima, ni o zlu, pa ni o književnosti; to su preozbiljno shvaćena stilska poigravanja i groteske koje su same sebi cilj.
Vesna Trijic