Srbija u traganju za novim identitetom

17.11.07 Danas

Teoretičar politike i politički pisac, Milenko Marković ponudio nam je pre nekog vremena zbirku - što objavljenih, što neobjavljenih - analitičkih tekstova o dramatičnim temama iz domena političkog, društvenog i kulturnog života Srbije nakon Dejtona, Petog oktobra, "Dana posle", instalacije DOS-a... Na osnovu ovih tekstova, sabranih pod naslovom Srbija u traganju za novim identitetom (Dan graf, 2006), moguće je rekonstruisati, korak po korak, nacionalističku pragmatizaciju politike u Srbiji; oni nas naknadno suočavaju sa rasedanjem i urušavanjem srpskog socijeteta. Uzeti zajedno, pažljivo odabrani i još pažljivije razvrstani, oni čine koherentnu teorijskonaučnu analizu, sa nešto futuristčkog i utopijskog prizvuka i naboja. Samo se po sebi razume da predmet te analize čine prvenstveno mišljenja i postupci domaćih političkih aktera.
Preovlađujuće obeležje prezentovanih spisa jeste njihova izrazita aktuelnost: neki od njih kao da danas dodatno dobijaju na savremenosti i, tako, ispoljavaju svoje enormne kapacitete, te zato i zaslužuju našu osobitu pažnju. Dovoljno je evocirati da Milenko Marković pre ravno deset godina, na srpsko-albanskom samitu 23. juna 1997. godine u Ulcinju, formuliše imperativ da, uopšte uzev, "treba činiti samo one korake koji vode istorijskom sporazumu Srba i Albanaca" (str. 43), a među takvima je i dalekovida projekcija: "Osuđeni smo na kompromis, i to je dobro" (str. 44).
To gledište je, s nužnim razlikama, identično stanovištu koje je Milenko Marković - jedan od osam oponenata na Osmoj sednici CK SKS (23. i 24. septembra 1987) - bez pardona sučelio "kultu ličnosti" Slobodana Miloševića. Već na temelju ta dva istupanja, može se zaključiti da Milenko Marković pripada civilizacijskoj formaciji ukotvljenoj u delu Svetozara Markovića, Jovana Skerlića i Dimitrija Tucovića. Tu tradiciju ultranacionalisti (R. Konstantinović: srpski nacisti) sramno su zanemarili, a ona je u svemu suprotstavljena retrogradnoj i anahronoj političkoj prospekciji, naprosto zato što se silom (J. Burkhart i Fr. Niče: sila je uvek zla) ne postižu prava rešenja. Taj aksiom je mera dosezanja novog identiteta države Srbije.
Jedno od danas najspornijih, ali i najaktuelnijih jeste pitanje karaktera ratova u godinama 1991-1995. Marković pobija spekulacije o tome kako je građanski rat glavna forma jugoslovenske kataklizme (str. 346): bio je to rat za teritorije, naglašava on (str. 154). U tim infernalnim pohodima, srpskom je narodu "naneta (...) teška ljaga" i biće potrebno "i mnogo vremena i mnogo truda da je spere" (str. 120). Srbija je danas područje "nacionalne katarze" (str. 346), "čin (...) preko potreban radi ozdravljenja nacije" (str. 170-171). I to nije, naravno, učinak "kažnjavanja režima" Slobodana Miloševića NATO bombardovanjem, jer se unapred znalo da je to "vid kolektivnog kažnjavanja samog naroda" (str. 97).
Patogena morfologija vazdušnog piratstva NATO avijacije, jedan je od neposrednih povoda da Marković zaoštri pitanje metode. Težeći da se radikalno i razgovetno ogradi od najrazličitijih, ne samo domaćih, prvenstveno nacionalističkih i neofašističkih, nego i od inostranih - često "amaterskih" - interpretativnih opcija, on "povlači liniju razgraničenja" (str. 9) između sopstvene kritike i svake kritike iz pera ostalih: jedni su lokalni antizapadnjaci, itd., drugi su pak "svetske sile", koje vuku "pogrešne poteze", poput natoovske "vojne intervencije koja teško pogađa građane, a ne režim" u Srbiji (str. 92), pa te sile, po njegovom mišljenju, i ne mogu biti pošteđene "opravdane kritike" svojih postupaka (v. str. 9). Na isti način aktualizovana je "oslobodilačka antifašistička borba" (str. 336).
Problem je u tome što je "antifašizam u nas na veoma niskoj ceni", iako smo upravo "sa antifašističkom borbom već bili u Evropi" (str. 356). To je u samim temeljima aktualnog neslaganja sa tekućom političkom i ideološkom rehabilitacijom kvislinške kolaboracije i stavljanja znaka identičnosti između nje i patriotizma. Uprkos svemu, politički mislilac Milenko Marković čvrsto je uveren da će se Srbija preobraziti u eutopos: dobro mesto... lepo, zdravo, bogato, srećno mesto.