Srbija između istoka i zapada

14.10.06

Slovenska antiteza je bila za mene onaj kolačić madlene ili magdalenice koji je Prusta poveo u potragu za izgubljenim vremenom

Jedan od naših najpredanijih i najistrajnijih savremenih autora, Jovan Janićijević (1936), proslavlja pet decenija predanog rada u srpskoj savremenoj književnosti. Kao pisac, kao književni prevodilac, kao izdavač, i kao autor dela koja se bave specifičnim temama iz antropologije, Janićijević je ne samo obeležio našu literarnu scenu već ju je i zadužio svestranim znanjem i umećem u svim ovim oblastima.

Sa zakašnjenjem, umesto 2005, ove je godine objavljena Janićijevićeva knjiga „Paslike. Pesme svoje i usvojene” (izdavač beogradska „Idea”) u kojoj čitalac sa uživanjem može čitati ne samo originalne stihove autora, nego i niz prevoda, pravih bisera kojima je na srpskom jeziku Janićijević predstavio velikane svetske poezije, Getea, Šilera, Puškina, Hajnea, Ljermontova, Tjutčeva, Ahmatove...

Podnaslov Vašeg dela „Ogledi i nedogledi” glasi: Književnost, antropologija, kultura. Dodajmo odrednicu Prevodilaštvo, pa smo opet samo približno predstavili Vaš rad i doprinos našoj kulturi. Da, Vi ste i izdavač, i aforističar... Jesam li nešto zaboravila?

– Razume se. Prvi deo moje najnovije knjige „Paslike” zapravo je zbirka moje poezije po kojoj je knjiga i dobila naslov, a on znači slike slikâ, slike u svesti, naličje slike. Poezija je neka vrsta dečje bolesti književnosti, pa joj ni ja nisam odoleo. Na to se nadovezalo prevođenje poezije onih pesnika koji su mi bili najbliži, a u „Paslikama” antologija tih prevoda čini obiman drugi deo, koji sam nazvao „Prijatelji”. Uz to, podnaslov moje prethodne knjige ogleda „Metod i domet” glasi: Književnost, psihologija, antropologija. Dakle, i psihologija, naročito psihoanaliza. Međutim, tu su i istorija, istorija umetnosti i još koješta.

Otkuda toliko interesovanja, i da li biste jednu oblast izdvojili kao najvažniju u Vašem radu?

– Strana mi je jednostranost. Volim da se uplićem u sve i svašta, ali ipak u jednom širokom krugu koji nije neograničen. Kad sam jednom sa dr Dragoslavom Srejovićem razgovarao o tome šta me je privuklo arheologiji, rekao sam mu da sam pošao od svetske književnosti, pa sam odatle zakoračio u folkloristiku, a onda zašao u etnologiju i najzad sišao u praistoriju i ranu istoriju. Odatle se dublje i ne može. Tu i jeste srž kulturne antropologije, koja me je snažno privukla. Pokazalo se, takođe, da se uporednoistorijski metod i teorijski pristup iz književnosti mogu proširiti i uspešno primeniti i na druge oblasti kulture. Otuda mogu reći da je kulturna antropologija najvažnija u mom radu, pod uslovom da se shvati da tu podrazumevam skoro sve: i književnost i umetnost, i svekoliki čovekov kulturni razvitak, i običaje, obrede, mitove, religiju, pa i istorijske procese, međukulturnu komunikaciju i drugo.

Maskiranje i prerušavanje

Antropološke studije koje ste objavili već su klasika. Zainteresovani ste, reklo bi se, za dve teme: za obred žrtvovanja i masku, odnosno za mitski identitet. Zašto ste odabrali baš njih?

– Baveći se svojevremeno tzv. slovenskom antitezom, uočio sam da je posredi upadljiv primer mitskog mišljenja, što me je navelo da se, evo, već više od trideset godina posvetim proučavanju antropološkog okvira te stilske figure, odnosno uporednom istraživanju odrečnih obrazaca mišljenja u žrtvovanju, bajanju, bajci, mitu i junačkom epu, maskiranju i prerušavanju. U svojoj prethodnoj knjizi, antropološkom ogledu o žrtvovanju „U znaku Moloha”, prikazao sam žrtvovanje kao vid isposredovane komunikacije i izraz mitskog mišljenja. Knjiga je posvećena žrtvenim običajima u svetu od paleolita do hrišćanstva, strukturi i funkciji žrtvovanja, zamenjivosti žrtvenih činilaca i osobenostima mitskog mišljenja uopšte. Knjiga o obrednim maskama i prerušavanju „U znaku Janusa”, koju sada završavam, zapravo je studija o mitskom identitetu. Rimski bog Janus sa dva lica koja gledaju na suprotne strane oličava dvostrukost života/smrti. Maskom se postiže izjednačenje njenog nosioca sa božanskom, demonskom ili kojom drugom silom.

Bilo da je reč o posmrtnim maskama (koje treba da zaštite žive ili da mrtvima obezbede valjan prelazak u zagrobni život), ili o maskama koje služe za razne obredne i magijske namene, bilo da su posredi prvobitne pozorišne maske (komedija – medveđa igra u slavu Artemide, tragedija – jarčeva igra u čast Dionisa itd.) – uvek je posredi izjednačenje/razjednačenje nosioca i onoga što maska oličava. Ali ni tu se ne može stati. O bajci i mitu već sam ponešto napisao i objavio, a sada privodim kraju studiju o bajanju. Dakle, slovenska antiteza je bila za mene onaj kolačić madlene ili magdalenice koji je Prusta poveo u potragu za izgubljenim vremenom: ona je podstakla moja antropološka istraživanja koja do danas ne prestaju.

Na koji način se ove dve teme mogu transponovati u naše vreme? Postoje li sličnosti, koliko ih je vredno proučavati, postoji li u našoj nauci interesovanje za upoređivanje pradavnog i savremenog? Koliko se oni, uopšte, dodiruju i ukrštaju?

– Mislim da se ljudsko mišljenje oduvek razvijalo u istim okvirima. Okolnosti su se menjale, uslovi života, delanja i mišljenja se razlikuju, ali čovek se uvek nosio sa spoljašnjim prilikama i nastojao da savlada teškoće na koje je nailazio – praktičnim postupcima i teorijskim rešenjima. Svako vreme ima svoje mitove i rituale, koji se znatno razlikuju po svojoj sadržini. Ali forma i tehnika su približno iste kao u primitivnom društvu. Danas je, doduše, u svetu omiljeno proučavanje savremenog, naročito političkog folklora, mita i rituala, kao nečeg posebnog i, unekoliko, različnog od tih kategorija primitivne svesti. Tome se priklanjaju i pojedini naši naučnici. Ja sam se toga najčešće klonio, jer sam pokušavao da objasnim mehanizam mitskog mišljenja u čistom vidu i nastojao da doprem do korena ljudskog mišljenja i ponašanja uopšte, da otkrijem arhetip. Nije moje da ocenjujem koliko će rezultati takvog istraživanja pomoći onima čiji su afiniteti drukčiji.

Reklo bi se da savremena nauka, makar kod nas, teži više ka analizi jednog vremena, jedne teme, ali da beži od sinteze. Ako i traga za korenima, naši naučnici kao da se kriju iza čuvene „vremenske distance”, a pred njima, i pred nama, istorija, sociologija, psihologija, etnologija, antropologija, koračaju divovskim koracima...

– Savremena nauka, ne samo kod nas, nego i u svetu, ne obiluje toliko sintetičkim delima kao što se može učiniti po velikom broju naslova iz mnogih oblasti ljudskog znanja. Većina tih knjiga, koje često sadrže dragocenu građu za istinske sinteze, posvećena je pojedinačnim temama sa tek gdekojim istorijskim ili teorijskim uopštavanjem. Nasuprot tome, nisu retke ni takozvane sinteze u kojima se polazi od unapred utvrđenog stava, pa se u skladu s tim „dokazuje” njegova opravdanost. Između sitničarenja i predubeđenja, i u svetu i kod nas, provlači se tanka struja odista poštenih i delotvornih tvoraca sinteza u vreme koje im nije osobito naklonjeno.

Balkansko zaleđe

I Vaši prevodi su klasika naše prevodne književnosti. Koje pisce najviše volite, koje ste najlakše prevodili, a koji su Vas „namučili”?

– Prevođenje je sastavni deo moje celokupnosti. Uglavnom sam prevodio pisce i dela po svom izboru. Prevodeći, na primer, „Mišljenje i govor” Lava Vigotskog, udubljivao sam se u suštinu razvojne psihologije, a njegovo shvatanje isposredovane komunikacije ugradio sam u sopstveno tumačenje mitskog mišljenja, ali i u teorijska razmišljanja o prevodnoj književnosti i književnim vezama posredstvom prevoda. „Poetika mita” Eleazara Meletinskog obogatila je moja znanja o mitsko-ritualnom kompleksu. I u lepoj književnosti opredeljivao sam se za pisce koji su mi bili bliski, poput Čehova. A prevođenje poezije je sastavni deo mog pesničkog opusa, ako se tako može reći. Prevodio sam Getea, Hajnea, Ljermontova, Feta i, naročito, Tjutčeva. Iako mi je najdraži i o njemu sam dosta pisao, Ljermontov me je najviše namučio. Naprotiv, Tjutčev mi se od prve otvorio.

Šta kao izdavač mislite o knjizi? Mora da je neobična situacija: kao pisac i prevodilac tretirate je kao blago, a kao izdavač – kao robu!

– Knjiga je na svaki način moja sudbina. Sudbina knjige je, međutim, uvek bila tužna, a sada je skoro tragična. To pogađa i mene. Nemam običaj da se udvajam, pa sebe kao izdavača ne vidim nasuprot sebi kao piscu i prevodiocu. I kao urednik, nastojim da dobro sarađujem sa autorima i da ih koliko god mogu zastupam. Na žalost, kao što ne mogu osetno da utičem na prodaju knjiga i naplatu računa, tako ni plaćanje autorima najčešće ne zavisi od mene. Nadam se ipak boljim vremenima i tome da će društvo već jednom shvatiti da se bez dobre knjige ne može, a to znači ni bez dobrih i adekvatno nagrađenih autora. Tada ću i kao izdavač i kao autor biti zadovoljan.

Koji je sada posao pred Vama? Neumorni ste, koji su još Vaši planovi?

– Ponešto sam već rekao: „U znaku Janusa” i „Bajanja” su dve knjige koje završavam, a zbirka „Ogledi i nedogledi” je spremna za štampu. Već godinama pripremam obiman Leksikon ranih kultura na Balkanu, koji će u rečničkom obliku obuhvatiti praistoriju i ranu istoriju stanovnika Balkanskog poluostrva od paleolita do dolaska Slovena i primanja hrišćanstva (IX vek). U središtu pažnje biće: kulture neolita, eneolita i metalnog doba, zatim heladska, kikladska i mikenska, te kulture pojedinih naroda balkanskog supstrata ili došljaka na to poluostrvo, kao i grčka i rimska antika, rana vizantijska i rana slovenska kultura prehrišćanskog razdoblja. Posebno će se ukazati na balkansko zaleđe i susedne kulture. Dosad je većim delom izrađen glosar sa referencama. Nadam se da ću ovaj golemi posao obaviti za života.

Anđelka CVIJIĆ