Srbija i demokratija 1903-1914

Predgovor drugom izdanju autorkine knjige iz 2003: „Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o „zlatnom dobu srpske demokratije““
Žao mi je što objavljujem drugo izdanje knjige Srbija i demokratija. Ogled o „zlatnom dobu srpske demokratije 1903-1914“. Čudno vam je to? Mislite da je to baš dobra vest i za knjigu i za mene? Nije. Nije zbog toga što drugo izdanje ne objavljujem samo zbog toga što je knjiga odavno rasprodata, već pre svega zbog političke situacije u Srbiji. Ponovo živimo u autoritarnom poretku, pa valja ponovo postaviti pitanje zašto se to nama tako često dešava, zašto nikako ne možemo da ostvarimo demokratiju? Jer, režim Aleksandra Vučića nije došao niotkuda, nije to slučajnost, nije to neko iskliznuće iz naših prethodnih iskustava. Naprotiv, koreni su duboki i istorijski. Ako ne krenemo od njih, ako ih ne detektujemo i ne počnemo hitno i dubinski da radimo na lečenju svih oboljenja od kojih pati ovdašnja politička kultura, lutaćemo između anarhije i autokratije, kako je srpsku političku istoriju najtačnije definisala Latinka Perović.
Kako bi se mogla ukratko predstaviti srpska politička istorija? Srbija je bila prva oblast Osmanskog carstva u kojoj je 1804. godine pokrenut proces oslobađanja. Već od prvog Ustava, Sretenjskog iz 1835. godine, postojali su pokušaji da se izgradi sistem institucija koje je trebalo da ograniče moć vladara. Žestoki sukobi političkih grupa i konkurencija između dve narodne dinastije dovodila je, tokom 19. veka, i do krvavih političkih obračuna i prevrata, ali i do usavršavanja zakonodavstva i uvođenja reformskih pravnih akata koji su postepeno krčili put parlamentarizmu i demokratiji. Ustavi iz 1869, 1888. i 1903. godine širili su slobode i prava srpskih građana, evropski demokratski modeli preuzimani su iz najrazvijenijih država. Liberalni zakoni o slobodi udruživanja, slobodi štampe i slobodi govora usvojeni su već 1881. godine. Političke stranke koje su osnovane te godine (Narodna radikalna stranka, Napredna stranka, Liberalna stranka i Socijaldemokratska partija, osnovana 1903. godine) preuzele su imena i programe svojih evropskih uzora. Štampa je bila raznovrsna i, posebno nakon 1903. godine, uglavnom slobodna. Ukratko – bilo je mnogo istorijskih razloga da Srbija postane demokratska i moderna država. To se, međutim, nije dogodilo. Nije se dogodilo jer su, uporedo sa kontinuiranom borbom za slobodu, postojale tendencije koje su dovodile do toga da je politička realnost najčešće bila bliža autoritarnim porecima nego proklamovanim liberalnim i demokratskim načelima.
U čemu su onda problemi s demokratijom u Srbiji? Mislim da se ti problemi mogu najbolje detektovati upravo analizom političkog sistema u Srbiji od 1903. do 1914. godine. Period vladavine kralja Petra Karađorđevića smatra se vremenom najstabilnije demokratije u istoriji ove zemlje, pa je zato najpogodniji za analizu prepreka koje se nalaze na putu demokratizacije. Od tog perioda napravljen je mit o zlatnom dobu, mit koji se i danas podupire novim knjigama, pa i filmovima, televizijskim serijama. Povremeno se, kao objašnjenje, može čuti da je srpskom društvu potreban „pozitivan mit“, da je važno da verujemo u nešto dobro, da vera u to da smo nekada bili demokratsko društvo ima motivišuće dejstvo, a sve da bismo u budućnosti to stvarno postali.
Međutim, istorijsko iskustvo pokazuje da mitovi tako ne funkcionišu i da oni nikada ne daju pozitivne rezultate. Naprotiv, oni zamagljuju suštinske probleme, odvraćaju pažnju od tačnih dijagnoza i, posledično, nude pogrešne terapije. A, na prvom mestu, oni zaglibljuju države i društva u mulju tlapnji, koje im ne dozvoljavaju da vide i shvate realnost i da, konačno, krenu dalje.
Cilj ove knjige je da razloži mit o zlatnom dobu, da pokuša, koliko je god moguće alatima istoričara, da dosegne do deep state, da rekonstruiše način na koji je između 1903. i 1914. godine funkcionisao politički sistem, da bi se videlo ko su bili stvarni nosioci vlasti, i, na prvom mestu – da li je u „zlatnom dobu demokratije“ bilo demokratije? A ako je bilo – koji je to tip demokratije bio? Koliko je ona ličila na transferirane modele, a koliko na sredinu u koju je doneta?
Istorijska nauka je u velikoj prednosti u odnosu na discipline koje se bave sadašnjošću i problemima demokratije u Srbiji danas. Bolje se vidi nešto što je bilo pre 100 godina, jasnije su konture, lakše se odvaja važno od nevažnog, svi izvori za saznanje su otvoreni i, što je najvažnije – znamo šta se dogodilo posle. I dokle smo stigli danas. Jer, da ponovim, po ko zna koji put: istorija je nauka o sadašnjosti. Ona pomaže da razumemo zašto je sadašnjost baš ovakva, koje su bile alternative?
Od čega se krenulo u ovom istraživanju? Pošlo se od toga da se tokom 20. veka u političkoj istoriji Srbije dogodilo skoro sve što se moglo desiti u tom veku: svetski ratovi, okupacije, regionalni ratovi, građanski ratovi, nekoliko prevrata, proglašenih i neproglašenih diktatura, komunistička revolucija. Srbija je bila mala, pa nešto veća, pa je (uz pomoć drugih) gradila Jugoslaviju, pa je (uz pomoć drugih) srušila Jugoslaviju. Posle svega, sad je opet mala. Bila je i kraljevina i republika. Imala je i tržišnu i plansku privredu. Napredovala je i nazadovala. Uživala u nešto širim i, češće, patila u vrlo suženim slobodama. Bunila se i ćutala. Trpela i uzvraćala. Površno gledano, reklo bi se da je njena politička istorija u 20. veku bila izuzetno dinamična.
Kako onda objasniti to što su situacije opisane u ovoj knjizi toliko prepoznatljive današnjem čitaocu? Zašto su nam situacije od pre 100 godina i danas bliske i razumljive? Kako je moguće da sistem iz 1903. tako mnogo liči i na onaj Miloševićev i na ovaj Vučićev? Odmah da kažem – to nije zbog toga što se istorija ponavlja. Ona se nikada ne ponavlja, konteksti su sasvim drugačiji, vrednosti su u potpunosti promenjene, događaji imaju različita značenja. Ono što ove sisteme čini sličnim jesu procesi dugog trajanja, ti spori istorijski tokovi koji iz dubine utiču na onaj površni, brzi politički tok. U procese dugog trajanja, u prvom redu, spada politička kultura koja, uprkos proklamovanim načelima i postavljenim zakonima i institucijama, daje osnovni ton političkom životu. Zato je ključna tema ove knjige analiza političke kulture u Srbiji na početku 20. veka.
Srbija je tada bila partijska država, u kojoj je Narodna radikalna stranka svojim političkim postupcima ignorisala i obesmišljavala institucije, poništavala sva pravila parlamentarizma, a vlast stavila u ruke svemoćnog vođe – Nikole Pašića. Vlast je uvek bila tamo gde je Pašić, bio on gradonačelnik Beograda, ministar, predsednik vlade ili ma šta drugo, znalo se da je centar moći tu gde je on, nezavisno od onoga što je pisalo u Ustavu. A u Ustavu je pisalo da je vlast u rukama skupštine, ali ona nikada u istoriji Srbije nije tu bila.
Štampa jeste bila slobodna, novine koje bi policija ujutro „uhapsila“ sudovi su do večeri oslobađali i vraćali u prodaju. Ali, pojavile su se grupe snažnih mladića koji su upadale u male privatne štamparije i teškim palicama razbijali skupe štamparske mašine, što je bio najefikasniji način cenzure i sužavanja slobode izražavanja. Uz to, s vrlo retkim izuzecima, glavne novine pripadale su političkim strankama, što nigde ni u okolnim zemljama nije bio slučaj, pa se u medije i javnost prelivala žuč međupartijskih sukoba. To je dovodilo do verbalnih obračuna i najgorih uvreda koje su punile stupce novina, stvarajući od političke scene arenu u kojoj su se delegitimisali protivnici, što je izazivalo česte fizičke obračune i političko nasilje koje je davalo jednu od osnovnih boja političkom životu u Srbiji. Takvu bujicu uvreda, u kojoj se gubi svaka politička ideja, princip, javni interes predstavnici opozicije zvali su „pena reči“. A, na prvom mestu, gubi se sloboda govora i izražavanja. Jer, u „peni reči“ nijedna više nema težinu, nema argumenta i razložnosti, pa sloboda u kojoj se može reći sve postaje svoja suprotnost.
Izborna prava jesu bila među najširim u tadašnjoj Evropi: obuhvatala su skoro sve građane muškog pola starije od 21 godine. Ali, izborni proces uskoro je postao suprotnost principa na kojima je trebalo da počiva – svi izbori bili su vanredni; za tih 11 godina „zlatnog doba“ vanredni izbori održani su 5 puta. U uslovima opšte nepismenosti i loših saobraćajnica, izborne kampanje trajale su mesecima, pa je zemlja stalno bila u stanju političke napetosti, iščekivanja, nestabilnosti. Na izbornim mestima bilo je brojnih neregularnosti – od „mrtvih duša“ u nikada sređenim izbornim spiskovima, preko pritiska na glasače „ćoravih kutija“, glasanja u ime svih članova porodice, do fizičkih obračuna u kojima je bilo povređenih i smrtno stradalih.
Sloboda udruživanja bila je zakonom garantovana, ali je nasilje prema političkim protivnicima ostalo jedan od ključnih načina za „regulisanje“ te slobode. Najpoznatiji primer je „slučaj Novaković“. Kapetan vojske, Milan Novaković, ubijen je u zatvorskoj ćeliji u glavnom beogradskom zatvoru, u prisustvu ministra policije, šefa beogradske policije i upravnika zatvora. Novaković je bio osnivač Udruženja za legalno rešenje zavereničkog pitanja, čiji je cilj bio da se oficiri zaverenici, koji su izvršili Majski prevrat 1903, ubivši kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ražaluju i uklone iz vojske, da bi im se sudilo za ubistvo. Vlada je zabranila udruženje 1906, a godinu dana kasnije Novaković je uhapšen i u zatvoru ubijen. Četiri godine nakon toga, sud je utvrdio odgovornost ministra policije koji je dao naredbu za ovo političko ubistvo, ali vladajuća većina, ni nakon višemesečne rasprave u skupštini, nije ukinula imunitet ministru, pa on nikada nije izveden pred sud.
Na drugoj strani, uprkos sankcijama koje su velike sile i posebno Britanija nametnule Srbije zbog ubistva kraljevskog para iz 1903, oficiri koji su taj puč izveli, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, bili su stvarni vladari Srbije. Naređivali su kralju Petru da rasformira vlade koje su imale skupštinsku većinu, kontrolisali su rad ministara, zastrašivali i narod i vlast. Primorali su kralja da se povuče i vlast preda sinu, regentu Aleksandru. Oficiri-zaverenici mogli su da „disciplinuju“ neposlušne, da organizuju upade u redakcije nezavisnih listova, ubacuju policajce u civilu na javna mesta na kojima su se okupljali opoziciono orijentisani građani, podstiču hapšenja bez sudskog naloga. Toliko su bili moćni da su nasred Terazija pretukli opozicionog poslanika i urednika Pravde, Pavla Marinkovića. Istraga o tom slučaju, koji se dogodio pred stotinama svedoka, nikada nije pokrenuta. Na kraju, 1911, osnovali su tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, zloglasnu Crnu ruku.
Novakovićeva pobuna i „sloboda udruživanja“ završili su se njegovom smrću, „u prisustvu vlasti“. Ali, još je važniji podatak da do suđenja odgovornima, uprkos zahtevima javnosti i Narodne skupštine, nije došlo. Ministar je ostao ministar. „Nekontrolisani činioci“, kako su u javnosti zvali crnorukce, bili su taj pomenuti deep state, oni su bili ti koji su, možda i presudno, uticali na donošenje političkih odluka, za šta nikome nisu podnosili račune. Nikakvi dobri ustavi, zakoni i institucije nisu mogli da ih u tome spreče. A, pošto je istorija Srbije istorija nasilnih smena vlasti, postaje jasno zašto se prava vlast suviše često nalazila negde drugde, zašto uvek postoji taj osećaj da je ono što vidimo od politike samo fasada, „fikus“, kako bismo danas rekli.
Vratimo se sada na početak i na pitanje zašto sam očajna zbog novog izdanja ove knjige? Očajna sam jer i ova knjiga sad već ima svoju tužnu istoriju, istoriju koja prati i političku istoriju ove zemlje. Nastala je na osnovu doktorata koji sam pisala 90-ih godina, u vreme Miloševićevog nedemokratskog režima. Izašla je 2003. godine, kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, pa je postala i neka vrsta objašnjenja zašto su u ovoj zemlji, osim Josipa Broza Tita, svi vladari bili nasilno oterani, bilo vaninstitucionalnom promenom vlasti ili političkim ubistvom. Pretpostavljam da je zbog toga ova knjiga 2004. godine nagrađena najvećim priznanjem u Srbiji – Nagradom grada Beograda za društvene i humanističke nauke.
I, evo je sad ponovo. Drugo izdanje izlazi u vreme masovnih protesta građana Srbije protiv samovlašća Aleksandra Vučića. Ta nova situacija daje novi smisao ovoj knjizi, da bismo se još jednom zapitali kako doći do bolje, modernije, slobodnije Srbije iz koje ljudi neće bežati glavom bez obzira? Jer ponovo je sve tu – partijska država, gaženje institucija, fejk izbori, političko nasilje, gušenje sloboda, progoni i zastrašivanja. Kako posle svega ponovo krenuti iz početka? I znamo li više gde je taj početak?
Šta da kažem na kraju? Jedino da se nadam da trećeg izdanja ove knjige neće biti. Da ona Srbiji više neće biti potrebna. Da će Srbija umeti da nađe demokratski put, da osvoji svoju slobodu.

Beograd, januar 2019.

06.01.04 Republika

Period 1903-1914. koji se u krugovima najšire javnosti smatra tzv. zlatnim dobom srbijanske demokratije izuzetno je malo istoriografski istražen, tek relativno skora pojava knjige Olge Popović Obradović Parlamentarizam u Srbiji 1903-1914 (Beograd 1998) baca više svetlosti na funkcionisanje parlamentarnih institucija i utvrđivanje suštine pravno-političkog poretka u Srbiji Petra Prvog Karađorđevića. Knjiga Dubravke Stojanović, pak, baveći se analizom recepcije demokratskih ustanova i ideja uvezenih sa Zapada, u velikoj meri popunjava ogromnu prazninu u našoj istoriografiji kada je reč o naznačenom periodu. Iako se, s razlogom, ograđuje od ispravnosti kriterijuma za apostrofiranje upravo ovog razdoblja kao zaokružene istorijske celine - a samo takva celina daje smisao periodizaciji - autorka korišćenjem obimnih izvora i literature gradi izvanredno moderan metodološki pristup baziran na imagološkoj školi - čiji je najizrazitiji predstavnik bugarska istoričarka Marija Todorova - koji politiku ondašnjeg doba rekonstruiše ne na osnovu političke prakse, odnosno učinjenog ili neučinjenog, već na osnovu slika i predstava koje su o politici imali njeni akteri, ondašnja politička i intelektualna elita.
Načini na koje su političari i intelektualna javnost shvatali demokratiju, bavili se njome, menjali njene ustanove i ideje prilagođavajući ih uslovima u kojima se odvijao politički život u Srbiji, kao i stepen tog menjanja, ukazivali su na pravce i tempo modernizacijskih političkih, ekonomskih i društvenih tokova. Koristeći najnovija dostignuća iz oblasti moderne teorije demokratije, koja definišu političke institucije, ideje i političku praksu kao njezine sastavne elemente, D. Stojanović izdvaja i analizira tri dubinska sloja negdašnje srbijanske političke misli upravo sa stanovišta recepcije ovih elemenata. Ti slojevi treba da pokažu veličinu i zrelost plodova sa drveta evropske demokratije presađenog u siromašnu, agrarnu Srbiju, sa autarhičnim oblikom poljoprivredne proizvodnje, sa tradicijom moba i zadruga, bez industrije i trgovine, radništva i šireg sloja intelektualaca.

Nacionalno ispred demokratskog

Najšira moguća lepeza mišljenja, političkih sučeljavanja i teorijskih eksplikacija evropskih demokratskih institucija i ideja transferisanih u Srbiju ukazivala je na entuzijazam gotovo svih političkih aktera, mahom školovanih na Zapadu, da, nakon apsolutističke vladavine dinastije Obrenović u 19. veku, konačno uspostave demokratiju preko formiranja čvrstih parlamentarnih institucija po ugledu na tada razvijene demokratske zemlje Evrope. Iako je politička elita postavila sebi zadatak da Srbija postane moderna evropska država, ona je usled specifičnih društvenih i ekonomskih uslova taj zadatak izvršavala u skladu sa sopstvenim ubeđenjima koja su u sebi sadržavala i modernizam evropskih ideja ali i značajne nanose tradicionalnog, patrijarhalnog načina mišljenja i vladanja. Stoga je analizirani period, razumljivo, obeležila množina oprečnosti. Navešćemo samo jedan primer. Iako je Ustav iz 1903. podelio vlast između kralja i Skupštine, pa je vlada bila podjednako odgovorna kralju i Skupštini, faktičku vlast su sve do 1906. godine držali zaverenici, izvršioci vojnog puča od 29. maja. Kralj je, pak, samovlasno preuzeo prerogative Skupštine onoga momenta kad mu se učinilo da je neophodno smeniti dve vlade, jednu 1905, drugu 1906, a da Skupštinu o tome nije čak ni obavestio. Posle 1906. godine, Pašićevi radikali, osvojivši većinu u Skupštini, ne libe se da potpuno isključe kralja, inače relevantnog ustavnog činioca, iz procesa donošenja državnih odluka, pa vlada postaje najjači ustavni faktor koji ne polaže računa čak ni Skupštini. Iz tog vremena (1906) potiče poznata javna tvrdnja Stojana Protića, tada u funkciji ministra unutrašnjih poslova, da "vlada ima prava da krši zakone ukoliko proceni da je to za dobro države". Bio je to, bez sumnje, koncentrovani izraz poznate političke samovolje radikala. Zanimljivo je da ni u jednoj od ovih faza Ustav nije bio izmenjen, ali se promenom odnosa političkih snaga i personalizacijom političkog života, odnosno jačanjem ličnog autoriteta jednih, a slabljenjem drugih, menjala prevaga među ustavnim činiocima.
Tek su u pogledu ideja vezanih za progres i demokratiju vladali šarenilo i zbrka! Ideali Francuske revolucije oličeni u ideji "sloboda, jednakost, bratstvo" deklarativno su prihvaćeni u Srbiji iako su različito shvatani njihov pojam i sadržaj. Političari i političke stranke (radikali, samostalci, naprednjaci, narodnjaci) slagali su se, manje-više, oko toga da je demokratija neodvojiv deo opšteljudskog progresa kojem je, na talasu evropskog modernog filozofskog koncepta progresizma, mlada srpska intelektualna i politička misao silovito stremila. Stoga je demokratija smatrana podjednako "njegovom posledicom i njegovim neophodnim uslovom". Radikali Nikole Pašića i docnije otcepljeno krilo te stranke, koje je formiralo zasebnu partiju pod imenom Samostalna stranka, zastupali su stanovište da srpski narod prirodno poseduje "demokratski duh" i "demokratska osećanja". Izvor demokratičnosti srpskog naroda, po njima, proističe iz toga što on nikada nije prihvatio "apsolutističku i tiransku vlast nad sobom", što je "u duši pravedan i samoupravan", pa je sa sebe uvek umeo da "strese tuđinski jaram i u svoje ruke preuzimao vršenje suverene vlasti". Pašić je, čak, poistovećivao svoju stranku sa narodom, tvrdeći da je to jedno te isto i da je Radikalna stranka proistekla "iz čistog demokratskog duha našeg naroda", dok su radikalski poslanici ushićeno u skupštini govorili da smo "mi Srbi za sada najdemokratskiji narod u Evropi". Kolektivistički duh proizašao iz zadrugarskog sistema naturalne i autarhične poljoprivredne proizvodnje, ekonomski egalitarizam koji je označavan kao idealna jednakost ljudi, solidarnost i sabornost, smatrani su prirodnim demokratskim idealima i suprotstavljani su ideji zapadnog liberalizma koju je zastupala malobrojna Naprednjačka stranka, iz koje proističe da su sloboda i prava pojedinca, odnosno građanina, zapravo najviše demokratske vrednosti. Nisu bila usamljena ni shvatanja po kojima su sloboda, jednakost i bratstvo već odavno ostvareni ideali u Srbiji. U svakom slučaju, demokratija je u Srbiji uglavnom shvatana kao moćno oružje u "pravednoj borbi za nacionalno oslobođenje srpskog naroda", dakle ne kao cilj po sebi, nego kao sredstvo za ostvarenje nekog drugog (nacionalnog) cilja. Stavljanje nacionalnog ispred demokratskog, pa i zagovaranje privremenog suspendovanja demokratskih načela dok se ne ostvare nacionalni ciljevi, transparentno ukazuju na to da su sa Zapada transferisani modeli demokratskih političkih institucija i demokratskih ideja bili u velikoj meri adaptirani postulatima patrijarhalnog društva. Patrijarhalno društvo sa zajedničkim vlasništvom i zajedničkom odgovornošću, kao i država zasnovana na takvom modelu, pojedinca u potpunosti podređuju kolektivu, a opšti interes proglašavaju važnijim od posebnog. Takva nacionalna homogenost stvara istorijsku podlogu za najcrnje vidove nacionalizma i totalitarnih ideologija.

Odnos vlasti i opozicije

Treći segment modernog shvatanja demokratije predstavlja politička praksa sa stranačkom infrastrukturom i međusobnim odnosima u predizbornom, izbornom i postizbornom ciklusu, odnosom između vlasti i opozicije, problemom većinskog vladanja u parlamentu na uštrb manjine i sl. Autorka se opredelila za termin "politička kultura" aludirajući na odnose između pojedinih stranaka i pojedinih lidera međusobno koji su, baš kao i danas, i u to vreme u Srbiji bili napeti, puni varnica i na ivici fizičkih sukoba. Autorka s pravom zaključuje da je onda - a to bi mogao i savremeni čovek u Srbiji da konstatuje za trenutne političke odnose - ljudima izgledalo da je "čitav život sveden na politiku", a zapravo politike gotovo da nigde nije ni bilo od silnih razmirica, svađa i podmetanja, laži, krivotvorenja i ne tako retkih prebijanja političkih protivnika. Ugledni naprednjak dr Živojin Perić konstatovao je da u Srbiji "nijedan politički vođa ne ume u svom političkom protivniku da vidi čoveka", a Andra Đorđević je sa skupštinske govornice poručivao da "u nas svaka vlada ne vidi pred sobom lojalne političke takmace, nego pred nju uvek iskače čitava vojska krvnih neprijatelja". Personalni sukobi su zamagljivali stvarni politički konflikt, a popuštanje političkom protivniku smatrano je slabošću, a ne vrlinom.
Tanak sloj naprednjaka, uvek uglađenih i odmerenih evropejaca, naprosto nije mogao da se nosi sa primitivizmom populističkih radikalskih poslanika. Samovolja radikalske većine bila je tolika da su otvoreno tvrdili kako je "većina u parlamentu sve, a manjina ništa". Na opomene naprednjaka da posedovati većinu u parlamentu ne znači da treba tiranski vladati i terorisati opozicionu manjinu jer je "volji većine postavljena neprelazna granica u stabilnosti priznatih prava pojedinaca", radikali su izjavljivali: "Manjina ima u opšte jedno pravo samo: da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina, a dok taj uspeh ne postigne, mora se predati nemoći i isključenju". Ne samo da nije postojala pozitivna i konstruktivna interakcija između vlasti i opozicije u smislu zajedničkog rešavanja političkih problema, nego se pred njih isprečio nepremostiv ambis. Štaviše, od strane radikalske skupštinske većine bahato je formulisana nakaradna ideja: dok si na vlasti imaš sva prava, a kad nisi dobićeš ih tek onda kada opet dođeš na vlast. Mnogo od nanosa takvog političkog mišljenja ima i u današnjem političkom životu Srbije.
Taj i takav politički mentalitet, konstatovali su savremenici, sprečavao je modernizacijske procese u Srbiji više od bilo čega drugog. Izgleda da je kolektivističko kulturno nasleđe političkih vođa i intelektualne elite nadvladalo njihovu zapadnu izobraženost, a patrijarhalni moral i arhaični model svesti prekrili su sloj modernog i progresističkog kojem su težili.
Dragocenost ove studije ogleda se u punoj "imagološkoj" transparenciji jednog, istina, vrlo kratkog istorijskog perioda kao ključu za razumevanje uzroka koji su onemogućili da Srbija postane moderna i demokratska država. I onda i sada.

Zlatoje Martinov