Sputnik ljubav

10.01.06

(Specijalno za „Politiku”)
Neobično otkriće i književna poslastica našim čitaocima bilo je kada je „Geopoetika” objavila romane „Sputnik ljubav” i „Igraj, igraj, igraj” Harukija Murakamija. Oba romana sa japanskog jezika prevela je Divna Tomić, i posle vrlo kratkog vremena čitaoci grozničavo iščekuju druge romane ovog autora.

Na Zapadu Murakami je odavno postao kultni pisac. NJegova proza odvodi u svet mašte, mešanja realnog i fantastičnog, horora i tople, emotivne naracije, u svet simbola, nagoveštaja, ali i snažnih, graničnih životnih situacija. Napisao je deset romana i dve zbirke priča, dobitnik je više prestižnih književnih nagrada. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” govori o specifičnostima svoje proze i svojih tema.

Vaše knjige su prevođene na mnoge jezike. Mnoge od njih nisu baš lake za razumevanje, ali čitaoci veoma vole Vaše romane, Vaš stil pisanja. U čemu je tajna?

– Pripovedanje kroz priču u kojoj mogu da uživam u, jednostavno rečeno, traganju za teško shvatljivom temom, jeste osnovni stil mog pisanja, i ujedno je ono čemu ja težim. Nema tu neke posebne tajne. Ja samo stalno imam na umu jedno, a to je da svet o kojem pišem bude što složeniji a da to napišem što jednostavnije za čitanje. Na taj način, čak i oni čitaoci koji ne mogu dobro da shvate sadržaj, mogu da čitaju bez teškoća i da uživaju u priči. A ukoliko žele, imaju mogućnost i da posegnu za dubljim čitanjem. Mnogi moji čitaoci i nekoliko puta pročitaju jednu istu knjigu da bi razumeli njen sadržaj. Za mene je to velika radost.

Da li mislite da je recepcija Vaših knjiga drugačija u Japanu nego u drugim zemljama? Da li je to o čemu pišete samo svet Japana, Istoka, ili radnja može da bude smeštena bilo gde drugde?

– Čini mi se da u doživljaju mojih dela postoje izvesne razlike između čitalaca iz Azije i čitalaca sa Zapada. Dok su za azijske čitaoce moja dela prirodna, zapadni čitaoci ih možda doživljavaju jedinstvenim (u nekim slučajevima je i obratno). Zapadni čitaoci imaju tendenciju da moje romane prihvataju logički. Za razliku od njih, čitaoci u Japanu i Aziji kao da ih prihvataju sveobuhvatnije (ne-logički). To verovatno proističe iz razlika u kulturnom, jezičkom i religijskom tlu. Mislim da može da uporedo postoji nekoliko načina čitanja.

U Vašim delima često mešate misteriju i horor sa ljubavlju. Da li je to način na koji ljubav postoji?

– Svoju takozvanu „književnost” pišem tako što u njoj primenjujem književni stil misterije i SF romana. Zatim, tema moje književnosti je uvek ljubav. LJubav o kojoj govorim je ljubav u smislu u kojem Dostojevski kaže: „Kad ne bismo bili u stanju da ikoga volimo, život bi bio običan pakao”.

Ponekad Vaši likovi nisu sigurni da li je neko osećanje ili neki susret bio stvaran ili je to plod njihove imaginacije. To je slučaj u romanu „Sputnik ljubav”. Da li je granica između ta dva sveta tako tanka?

– Ja lično, u ovom stvarnom svetu, živim izrazito stvarno i praktično. Ali, kada pišem, često se privremeno udaljim od stvarnog života. Jer, da bih tu stvarnost iz daljine još dublje sagledao, potrebno je da se od nje na neko vreme udaljim. A i junaci mojih romana često čine to isto. Udalje se od stvarnosti, a onda joj se (u većini slučajeva) vrate. I pri tom odvajanju od stvarnosti oni u izvesnom smislu dožive promenu.

U istom romanu opisali ste neobičan ljubavni trougao. Da li je moguće voleti ili osećati strast za dve različite osobe u isto vreme?

– Mi smo na dugom putovanju u traganju za svojim drugim ja. U isto vreme dogodi se da dvoje otkriju deo sebe u onom drugom. A to u nekim slučajevima postaje bolan izbor. Šta biste Vi uradili u tom slučaju? To je ono što ja želim da napišem.

U romanu „Sputnik ljubav” govorite o ljubavi i strasti između dve žene, ali to ipak nije lezbijska ljubav, zar ne?

– Glavna junakinja pronalazi svoje bitno drugo ja sasvim slučajno u jednoj ženi. Da li je to lezbijstvo ili ne, nevažan je problem.

Odnosi i ljubavi u romanu „Igraj, igraj, igraj” su, takođe, vrlo čudni?

– Volim da pišem o ljudskim odnosima koji nisu povoljni. Drugačije rečeno, povoljni, ili savršeni ljudski odnosi uopšte ne privlače moju pažnju. Staviti ljude u nepovoljne okolnosti, i iz njih izvući nepovoljnu reakciju jedna je od stvari na kojima insistiram.

Možemo li da kažemo da je glavni junak ubedio sebe da je njegova idealna ljubav tajanstvena prostitutka koju traži, a život zapravo nudi i vodi ka nečem sasvim drugom?

– Ne znači da insistiram da junakinja bude tip prostitutke. Možda pre insistiram na tome da bude tip medijuma. Biće koje će nam pružiti neutralne informacije o svetu. Biće koje jeste seksualno, ali je prevazišlo činjenicu da je seksualno.

Odnos između njega i trinaestogodišnje devojčice Juki je veoma zanimljiv. Da li je i to ljubav? Da li je moguće osetiti ljubav bez obzira na to što postoji razlika od 20 godina?

– Nije bitno da li je neko prostitutka ili trinaestogodišnja devojčica kada se prepozna svoje ja u drugome.

U ovom romanu se prepoznaje dosta od Kafkinog stila. U jednom trenutku junak kaže kako situacija u kojoj se nalazi podseća na „Proces” koji upravo čita. Da li je to svesno pozivanje na Kafkinu poetiku?

– Ja sam veliki ljubitelj Kafke i normalno je da se to oseća u mojim delima, ali nisam svesno težio tome.

Kojoj književnoj tradiciji osećate da pripadate?

– Nikad nisam duboko razmišljao o tradiciji. Ja samo priču koju želim da napišem pišem stilom kojim želim da je napišem.

Automobilom kroz Jugoslaviju

Da li Vam je čudno kada čujete da ste vrlo popularni i omiljeni u tako maloj zemlji kao što je Srbija?

– Jednog leta, pre skoro dvadeset godina, automobilom sam prešao ondašnju Jugoslaviju. Išao sam iz Grčke u Italiju. Bilo je to veoma lepo iskustvo. Naravno, u to vreme moje knjige nisu bile prevedene u Srbiji, ali svakako me dirne kad pomislim: „Pa, ljudi koji žive u tom delu sveta sada čitaju moje knjige!” Možda u tome postoji neki čudan osećaj. To je činjenica da, nevažno da li je zemlja mala ili velika, u tom kraju sveta kojim sam prošao, u zemlji čije sam predele nekada video svojim očima, čiji sam vazduh udisao, čija sam jela okusio, ljudi u rukama imaju moje knjige i čitaju ih. Sigurno se mnogo toga promenilo za ovih dvadeset godina. I za ljude koji žive u Srbiji i za mene lično.

Nataša Anđelković

04.12.04 Danas

Jedan od trenutno najpopularnijih japanskih pisaca, Haruki Murakami, nakon brojnih prevoda i velikog uspeha postignutog u Evropi i Americi, kao i milionskih tiraža u Japanu, predstavljen je i našim čitaocima.U romanu "Sputnik ljubav" predočena je delikatna ljubavna priča naratora, strasno zaljubljenog u dve godine mlađu koleginicu sa fakulteta, Sumire. Njih dvoje se zbližavaju zahvaljujući zajedničkoj čitalačkoj strasti.

Međutim, i pored bliskosti i snažnog prijateljstva, Sumire ne uzvraća ljubav naratoru K-a (čije puno ime, kao ni kod Kafke, nećemo saznati tokom čitavog romana), već se u dvadeset drugoj godini prvi put zaljubljuje, u sedamnaest godina stariju, pri tom udatu ženu, Mju, čime se uvećava lanac neuzvraćenih ljubavi, beskrajne čežnje, a time i patnje, što donekle podseća na situaciju i atmosferu između dve žene i jednog muškarca u Sartrovoj drami "Iza zatvorenih vrata". Tokom njihovog putovanja po Evropi dolazi do bitnog preokreta, tačnije do jednog neobičnog događaja, koji pomera roman od ljubavnog ka, na trenutke čak, detektivskom, a donekle i ka romanu tajni. Već samo premeštanje radnje u Evropu za junake sa Istoka predstavlja svojevrsni prelazak u jedan drugi svet. Murakami će ovo izmeštanje iskoristiti, destabilizujući priču upravo od trenutka kada Mju i Sumire dolaze na jedno malo grčko ostrvo, odnosno čineći granicu stvarnog i nestvarnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, "ovog" i "onog" sveta neodređenom i izuzetno poroznom.

Sama Sumire će u jednom od dva teksta napisanih u Grčkoj istaći da se "iza stvari o kojima mislimo da znamo mnogo, krije isto toliko onoga što ne znamo", odnosno da "znanje nije ništa drugo do zbir naših neznanja". Ovo je ujedno autopoetički zapis Murakamija, čija se načela dobrim delom poklapaju sa Sumirinim stavovima.

Od početne teme ljubavi i čežnje, kao i promena koje one izazivaju u pojednicu, roman se u svojoj drugoj polovini pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku drage osobe, i, što je možda još važnije, u priču o tome kako čovek može izgubiti samog sebe. Međutim, posredstvom naratora K-a, Murakami nudi i psihološki utemeljen "recept" kako se rascep može izbeći.

Uprkos jednostavnom, jasnom i preciznom pripovedanju, za "Sputnik ljubav" posebno je važno paralelno građenje njegove tajanstvene, višesmislene i na trenutke snolike atmosfere. Uz to, posebno treba istaći i simbolički aspekt ovog romana, koji je nagovešten već posredstvom usložnjavanja značenja njegovog naslova. Naime, na početku knjige se, u formi rečničke odrednice, nalazi podsećanje na dva ruska veštačka satelita nazvana "Sputnik. Potom je naslov u samoj priči kontekstualizovan i objašnjen kao način na koji Sumire u svojim mislima imenuje Mju, nazivajući je "moja Sputnik ljubav", zamenivši reč bitnik, rečju sputnik.

Ova, značenjski bogata omaška će biti dodatno proširena tokom romana. S jedne strane će, recimo, upućivati na prirodu odnosa između Sumire i Mju, koje su saputnice tokom putovanja po Evropi, ali simbolično postaju i dva satelita, koja kroz život kruže potpuno usamljeno, ispisujući svaka svoje putanje. Sa druge strane, ista analogija je primenljiva i na prirodu odnosa između Sumire i naratora, kao i na međuljudske odnose uopšte.

Opsednutost fikcijom, odnosno književnošću, vodi Sumire, a delom i naratora, ka svetu snova, budeći u njima želju da tamo i ostanu, ne bi li izbegli sudare, bol i ujede stvarnosti, što je autobiografska težnja i samog Murakamija. Time se ovaj roman približava knjigama kao što su "Don Kihot" ili "Gospođa Bovari", koje nas, s jedne strane upozoravaju na opasnost koju u sebi nosi čitanje knjiga, dok, sa druge strane, tu opasnost možemo iskusiti i o njoj saznati samo ukoliko te knjige pročitamo. Ovim upozorenjima se na svoj način pridružuje i roman "Sputnik ljubav", ali zašto je on "opasan", čitalac, opet paradoksalno, može saznati samo ukoliko ga pročita.

Olivera Žižović

07.05.04 Vreme

Zaboravite na samuraje i rašomone, sepuke i bušido-kodekse, mišime i hirošime: iz Japana je, evo, čak i na brdoviti Balkan napokon stigao Haruki Murakami, literarni glasnik jednog drugačijeg Japana, drugačijeg upravo po tome što "nam" je mnogo sličniji i odgonetljiviji, što čitaocima iz drugih podneblja nešto govori o weltschmerzu jednog Japana o kakvom najmanje znaju, baš otuda što je taj Japan negde mnogo realniji od onog izmitologizovanog, odavno okamenjenog u očima Drugog (ergo – zapadnjaka, Evropejca, Amerikanca, nadasve belca) kao Egzotično Ostrvo na kojem ljudi samo povazdan rade u svojim kompanijama-kao-proširenim-porodicama, jedu pirinač i sirovu ribu i čereče sopstvene stomake sabljama ako neki voz slučajno zakasni 38 sekundi, a oni imaju tu nesreću da su aktuelni ministri saobraćaja.

U poslednje smo vreme bili, doduše, pomalo izbombardovani viđenjima modernog Japana iz vizure zbunjenih zapadnjaka: od ironičnog i zdravo "politički nekorektnog" tretmana šljaštavosti japanske pop-kulture (kao ekstravagantnog "kolonijalnog" derivata zapadnog treša!) viđene očima apsolutnih stranaca u zabavnom i toplom filmčetu Sofije Kopole Lost in Translation, do zastrašujuće, psihotične vizije korporativnog totalitarizma iz (pentijumskog) pera Ameli Notomb. A onda je u Japan došla svojski nadrndana Uma Turman i pobila sve lokalne nevaljalce, i to njihovim oružjem...

Haruki Murakami (rođ. 1949) pripadnik je – a bogme i spokesman, hteo on to ili ne – jednog od prvih naraštaja "postimperijalnih" Japanaca, odraslih u okruženju bitno drugačijem od "tradicionalnog"; prostije rečeno, Murakami je prvak pop-globalizovane japanske umetničke scene, one koja ne referira samozaljubljeno na Velike Klasike i Slavnu Prošlost nego participira u kreiranju globalne kulture današnjice. Otuda njegova biografija izgleda kao životopis kakvog istočnjačkog bitnika: u dvadeset i nekoj godini života privremeno napustio studije, ali i – što je mnogo teži šamar društvenom ukusu – trajno odbacio svaku ideju o Korporativnoj Karijeri, i sledećih desetak godina vodio sopstveni džez klub (Murakami je odličan poznavalac džeza i autor nekoliko knjiga o toj predivnoj "negroidnoj dernjavi", što bi rekao onaj sumanuti gornjoaustrijski moler), a potom se – nakon početnih književnih uspeha – posvetio profesionalnom književnom radu, sve vreme paralelno prevodeći sa engleskog svojevrsni "zapadni kanon" Vrle Nove Literature, od Ficdžeralda preko Trumana Kepota i Grejs Pejli pa do svojih najvećih fascinacija Rejmonda Čendlera i Rejmonda Karvera, čiji se uticaj i te kako oseća u Murakamijevom delu. Najveći je književni i komercijalni uspeh Murakami postigao romanom "Norveška šuma" (1987), koji već naslovom direktno upućuje na znamenitu pesmu Bitlsa, i kojeg su nazivali i "japanskim "Lovcem u raži’". Uspeh te knjige bio je toliko enorman da je njenog autora gotovo preko noći pretvorio u pop-zvezdu, pa je ovaj godinama, tražeći svoj mir, izbivao iz Japana čekajući da se histerija malko smiri... Osim što u Japanu uživa status polubožanstva – ili pak "poludemonstva" za tradicionaliste, koji takve kao on drže kvariteljima omladine i Podrivačima Naših Tradicionalnih Vrednosti i Nacionalne Samobitnosti (sounds familiar?) – Murakami je vrlo izobilno prevođen na sve veće "zapadne" jezike, te u zapadnoj Evropi i Americi ima horde gorljivih pristalica, ali i dosta skeptika koji mu zameraju na preteranoj "slatkastosti", opsesivnoj repetitivnosti, sumnjivom "metafiziciranju" ponekad gotovo koeljovske provenijencije (ovo poslednje je već uistinu prestrogo!), pa čak i na preteranom "pozapadnjačenju" njegovog književnog senzibiliteta. Kao što možete i pretpostaviti, ovo potonje dolazi od one smarajuće sorte blaziranih zapadnjačkih leftoida koji, sve boreći se protiv rasizma i kolonijalizma, postižu jedino to da efikasno pripomažu održavanju na životu turbokolonijalistički mit o poželjnoj Apsolutnoj Drugosti Drugog, o nekom svetom fantazmu egzoautentičnosti koju se ne bi smelo izdati...

Dugo je, dakle, trebalo da Haruki Murakami stigne na Balkanski Potkontinent; prošle je godine na hrvatski, a ove i na srpski preveden njegov noviji roman Sputnik ljubav (prevela s japanskog Divna Tomić; Geopoetika, Beograd 2004). Ova je knjiga po svoj prilici dosta srećno izabran "uvod u Murakamija" utoliko što sadrži sve bitne značajke "magistralnog toka" njegovog opusa. Zato je Sputnik ljubav dobar "lakmus": ako vas ovaj roman ostavi ravnodušnim, po svoj prilici ste trajno Murakami-rezistentni, i nema mnogo potrebe da obraćate pažnju na buduće prevode ovog pisca, koji su hvala Bogu već u najavi.

Svaki pokušaj "opisivanja" ili pak "prepričavanja" Sputnika problematičniji je nego što je ovakva rabota inače, "sama po sebi", dvojbena. Lepo kaže kritičarka "Gardijana" Džuli Majerson: "Ne znam o čemu se u Murakamijevom očaravajućem romanu zaista radi. Ali dotakao me doblje i odveo dalje nego bilo šta što sam čitala za dugo vremena". Možda je definicija drugog engleskog kritičara "metafizička detektivska priča" najbliža istini, s tim da ovde nikakvog pravog detektiva – "privatnog" ili "državnog" – zapravo i nema, kao što, uostalom, nema ni zločina u iole klasičnom smislu reči. Narator Sputnika je mladi učitelj K. koji prijateljuje sa luckastom i u stvarima "od ovoga sveta" posve izgubljenom spisateljicom-u-pokušaju Sumire, sve vreme tiho čeznuvši za tim da joj postane Više Od Prijatelja... Sumire, međutim, ne mari za bilo kakve ljubavne veze sve dok ne upozna znatno stariju poslovnu ženu Mju, u koju se beznadno zaljubljuje. Mju, međutim, nije u stanju da joj uzvrati ljubav na način na koji bi Sumire to želela, i tako se krug neutaženih požuda zatvara... Kod Murakamija se, međutim, ne radi o banalnom "seksualnom oslobođenju", još manje o lezbijstvu: bitna je ljubav sama, baš kao u Chasing Amy Kevina Smita, čija se glavna, površnije gledano seksualno labilna protagonistinja nekako ne zaljubljuje u muškarce ili žene nego u ljude...

No, šta je to što "Sputnik ljubav" transcendira iz "fizičkog" u onoliko spominjano "metafizičko"? U osnovi, Murakamijev je roman nenametljivo ispredani traktat o čežnji za Drugim, o neutaživoj potrebi za Ispunjenošću, koja pak čoveku tvrdoglavo izmiče. Otuda i Sumire nestaje iz zemaljskog života – i to baš u okruženju "zemaljskog raja" jednog grčkog ostrva! – i prelazi na drugu stranu, sve u potrazi za onim što na ovoj nije mogla da dobije, u traganju za onom Mju od-krvi-i-mesa koja je još mnogo ranije nestala u Onostranom, što je Haruki M. dočarao vrlo upečatljivim, mada ne preterano originalnim fantastičko-oniričkim prizorom smeštenim u jedan švajcarski gradić. Naša je "kapacitiranost" za istinsko i bezuslovno približavanje Drugom tako tragično limitirana; a ipak, bez nje smo manje-više ništa. O tome se, dakle, kod Murakamija "radi", ako pitate mene; i on će vam to što je namislio ispripovedati vešto, s dozom pleneće diskretnog humora, i vaistinu pomalo slatkasto, pak vi sad izaberite da li vam prija takav ukus. Naša je kultura pomalo prejako zatrovana konvencijom ironijskog odmaka za tako nešto, i otuda mestimičan otpor Murakamijevoj stvarnoj ili hinjenoj "naivnosti i nevinosti", onoj koja je valjda nešto najjapanskije u pisanju ovog intrigantnog duhovnog globtrotera.

Teofil Pančić

26.04.04 Glas javnosti

Haruki Murakami jedan je od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih književnika, a ovo je njegov prvi roman objavljen na srpskom jeziku. Više kao pohvala "Geopoetici" za neumorno objavljivanje knjiga malih jezika (naravno, u ovom slučaju opaska je vrlo uslovna), ali sa objavljivanjem Murakamija reč je o dvostrukoj književnoj igri. Naime, Murakami se i u svojoj kulturi prepoznaje kao "retka zverka", a ne kao "slika japanske istorije, tradicije i filozofije", što je obično zanimljivo za pogled spolja. "Sputnik ljubav" je kratka, zagonetna priča o troje ljudi u potrazi za ljubavlju i njenom stalnom i definitivnom uzmicanju. Priča nas vodi od tokijskih džez barova pa sve do grčkih ostrva, ali ono što je čini vrednom jesu pažljivo konstruisana intimna priča i blago kontrolisana strast likova, kao i melanholija koju stvara saznanje neprekidnog "kruženja", a bez konačnog i pravog susreta.