Spomenik kiseoniku

24.06.10

Jasmina Nešković (1958), dobila je nagradu „Radoje Tatić” za najbolji prevod sa španskog i portugalskog jezika, za prevod knjige „Spomenik kiseoniku” (deset brazilskih pesnika), koju je objavila izdavačka kuća „Paideia” iz Beograda. Završila je studije svetske književnosti u Beogradu, prevodila je sa italijanskog, a poslednjih godina prevodi sa portugalskog. Dobitnik je nagrade „Miloš N. Đurić” za prevod zbirke pesama Fernanda Pesoe „Poznati stranac” i BIGZ-ove nagrade za prevod romana Žorža Amada „Velika zaseda”.

Naslov knjizi dali ste po pesmi Vaska Pope „Spomenik kiseoniku”, koja je napisana u Braziliji 1987. godine. Stavljate znak jednakosti između poezije i kiseonika?
Naslov knjige „pozajmila sam” od Vaska Pope, a njegovu pesmu, nastalu prilikom njegove prve i jedine posete Brazilu, navela sam na početku, kao moto i posvetu toj „širokogrudoj zemlji”, iz čijeg je srca, po rečima našeg velikog pesnika, „izniklo zelenooko drvo života”, drvo koje „diše i tako hrani jednu malokrvnu zvezdu”. I mada će to možda nekima zvučati utopistički naivno ili romantičarski staromodno, ta snažna Popina metafora o kiseoniku, koji je nevidljiv, a sveprisutan, i nasušno potreban svakom živom stvorenju na ovoj anemičnoj planeti, na kojoj opstajemo, uprkos svemu, asocirala me je na poeziju, koja takođe opstaje, izvan prostora i vremena, kao jedan univerzalni jezik, razumljiv ljudima na svim meridijanima.

Reč je o pesnicima različitih generacija, obrazovanja, poetičkih opredeljenja. Šta im je zajedničko, šta ih spaja?
Brazil, ta ogromna mnogoljudna zemlja, prepuna kontrasta, gde se mešaju rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, „melesku” i sinkretičku kulturu, duguje svoje jedinstvo, pre svega, portugalskom jeziku. Po toj analogiji, zajednički imenitelj kojipovezuje ovih deset različitih pesnika, možda bi, najpre, bio njihov istančan sluh za melodijske i ritmičke vrednosti maternjeg jezika.

O brazilskoj književnosti govori se tek od XIX veka. Veliku ulogu u njenom otkrivanju odigrali su romantičari?
Stvaranje samostalne i samo svojne brazilske književnosti teklo je uporedo sa sticanjem političke nezavisnosti zemlje, a romantičari su najviše doprineli kulturnoj afirmaciji brazilske nacije, nastojeći da ocrtaju onu osobenu boju kože i duha, koja Brazilce razliku je od svih drugih naroda sveta.

Prelomni trenutak je 1922. godina kada su mladi pesnici, u Sao Paulu, organizovali „Nedelju moderne umetnosti”. Šta se tada dogodilo?
Oslanjajući se na romantičarsko nasleđe, modernisti iz Sao Paula, obeležavajući stogo dišnjicu proglašenja političke nezavisnosti Brazila, proklamovali su nezavisnost brazilske književnosti od svih uticaja i obrazaca koje su stolećima uvozili iz Evrope. I kao što su se romantičari zalagali za ukidanje ropstva, modernisti su se borili, i izborili, protiv svih vidova duhovnog kolonijalizma.

Taj umetnički pokret, po svojim zahtevima, sličan je našim zenitistima?
Svi takozvani avangardni književni pokreti nastali su iz sličnih pobuda i sa sličnim namerama, ali, za razliku od naših zenitista, čije je zalaganje za „balkanizaciju Evrope” ostalo bez širih odjeka, brazilski modernisti su ostvarili svoj program „brazilizacije” nacionalne književnosti, koja je trebalo narodnim jezikom da progovori o brazilskoj stvarnosti i podstakne procvat svih književnih žanrova u literaturi svoje zemlje.

Najznačajnija brazilska pesnikinja je Sesilija Mejreles. Šta karakteriše njenu poeziju?
Prvo mesto uovom antologijskom izboru iz brazilske poezije XX veka zauzima Sesilija Mejreles (1901–1964), a ono joj pri pada, ne samo po datumu rođenja, već pre svega po osobenom i neponovljivom pesničkom rukopisu koji je nemoguće oponašati i koji joj je obezbedio atribut najveće brazilske pesnikinje svih vremena. Introspekcija, jedna gotovo monaška duhovna disciplina, vežbanje disanja u bezvazdušnom prostoru samo će, težnja ka apsolutnom, a u tehničkom smislu savršeno vladanje najrazličitijim izrazima, kako slobodnim stihom tako i romansom, i najtradicionalnijom, po mnogima najtežom, pesničkom formom kao što je sonet, neke su od osnovnih odlika njene poezije, fluidne i prozirne kao suza jednog pročišćenog bola.

Najoriginalniji pesnik je Murilo Mendes. Čime se izdvojio od ostalih?
Za razliku od većine pesnika iz ove antologije, čija je poezija komunikativna, fluidna i transparentna, Murilo Mendes, vođen pomalo bizarnom imaginacijom i izoštrenim smislom za humor, vešto spaja prozni i lirski diskurs, kolokvijalni govor i visokoparnu učenost, jasnoću i hermetičnost. Kao vatreni pobornik katoličanstva, bavio se pretežno religioznim temama, ali je imao osobene poglede na neka od najbitnijih pitanja hrišćanstva, pa je njegove simbole, slike i asocijacije ponekad teško razumeti i tumačiti.

Najpoznatiji i najprevođeniji bili su, međutim, Karlos Drumond de Andrade i Vinisijus de Morais?
Razlozi njihove međunarodne slave potpuno su različiti. Drumond de Andrade piše o sitnim i prolaznim stvarima ljudske svakodnevice koja je svuda ista, ali se bavi i velikim i večitim metafizičkim pitanjima, koja su od vajkada zaokupljala filozofe i umetnike širom sveta. Vinisijus de Morais najviše je poznat po svojim ljubavnim pesmama koje se često izvode uz muziku u ritmu sambe i bosanove, a njegova poezija, raskalašna i nežna, a katkad i namerno frivolna, razumljiva je i bliska najširim slojevima čitalačke publike.

Žoze Saramago je smatrao da je najveći pesnik portugalskog jezika Žoao Kabral de Melo Neto. Šta ga je opčinilo kod ovog pesnika?
Po zakonu srodnosti, Saramago je kod ovog, dve godine starijeg brazilskog pesnika, skojim ga je vezivalo i dugogodišnje intimno prijateljstvo, najviše cenio lucidnost i pronicljivost, diveći se njegovoj dubokoj vedrini „kakvu može imati samo neko ko je uspeo da preko svih životnih jada i boli uspostavi mir sa samim sobom”.

O čemu pevaju pesnici najmlađe generacije?
Mladi brazilski pesnici, kao i njihovi vršnjaci u mnogim drugim zemljama, čestosu zaokupljeni samom prirodom pesničkog čina i ispitivanjem „nosivosti” jezičkog izraza. Ali, neka potpuniji odgovor na ovo pitanje sačeka sledeću antologiju koju već polako pripremam, i koju će otvoriti poezija Marka Lukezija (1963), pesnika koji je nedavno bio gost našeg grada.