01.01.00
Spomenik
U prevodu Save Rosića sa ruskog jezika, "Nolit" je objavio roman Vladimira Turbina "Spomenik". Izuzetnost ovog poduhvata (urednik Zlata Kocić) jeste u tome što je "Spomenik" (u originalu naziv je latinski, "EŘegi monumentum") jedini, pred kraj života realizovani roman Vladimira Turbina, prvi put sada objavljen u celosti! Skraćena verzija štampana je u moskovskom časopisu "Znamja" pre sedam i po godina. Vladimir Turbin (1927-1993), kako u pogovoru piše Zlata Kocić, starom motivu spomenika prilazi na originalni način. Ovekovečenje kroz spomenik ovaj pisac, za razliku od Čehova (priča "Radost") shvata kao nešto suštastveno, kao čovekovu težnju da se iz pada vine u svet trajnosti i sklada. Ima u ovom delu i Puškina, i Gogolja, i Dostojevskog i Bulgakova... Ali najviše ima piščevog shvatanja da se čistotom, dobrotom i ljubavi može uzdići iznad mutne i ružne svakodnevice.
Balada obešenih
Beskrajna su iskustva koja se mogu izvući iz prevođenja poezije, zapisao je prevodilac i pesnik Kolja Mićević u svojoj knjizi "Balada obešenih i pijani brod" koju je nedavno objavio "Glas srpski" iz Banjaluke. Podnaslov knjige "i drugi pesnički prevodi" jasno ukazuje da je Mićević u ovu svojevrsnu antologiju prevoda koje je sâm uradio uneo mnogo više pesnika nego što to naslov (Vijon i Rembo) sugeriše. U predgovoru pod naslovom "Strast zvana prevođenje poezije" Mićević priznaje da čin prevođenja poezije stavlja u istu ravan sa pisanjem stihova. Pesnik i u jednom i u drugom slučaju, Mićević izborom stihova koje voli, stvara i za sebe i za čitaoca duhovni prostor u koji samo on može da uđe. A korak u taj prostor predstavlja podsticaj da se, po izlasku, krene dalje od samo jedne pesme, da se dopre do suštine tog autora čitanjem drugih njegovih stihova.
Birajući pisce u luku od Lorke preko Rasina, Molijera, De Lamartina, Prešerna, De Misea, De Nervala, Malarmea, Verlena i Apolinera, pa ponovo natrag, od Lorke do Lorke, Kolja Mićević stvara jedinstvenu knjigu koju je opisao jednostavno: knjigom za čitanje stihova.
01.01.00
Politika
16.03.2002.
Kad pisac veruje
Zlo će učiniti dobro
Vladimir Turbin: "Spomenik"; izdavač: "Nolit", 2001; prevod: Sava Rosić
Vladimir Nikolajevič Turbin (1927, Harkov - 1993, Moskva) bio je istoričar književnosti, profesor moskovskog univerziteta Lomonosov. Uprkos visokoj originalnosti metoda kojim je pristupao književnom delu, ne odvajajući ga od života, uprkos ingenioznom sagledavanju funkcionalnosti detalja u književnom delu - osporavan, prećutkivan.
Formalno - zbog - "neadekvatnog metoda", "neprihvatljive poetike". (Inače, priklanjao se sociološkoj poetici, kasnije - intertekstualnoj, prema kojoj se na kraju odnosio krajnje kritički.) Bio je učenik čuvenog teoretičara književnosti Mihaila Bahtina. Uspeo je da objavi svega tri knjige: "Drug vreme i drugarica umetnost" (1961), "Puškin, Gogolj, Ljermontov" (1978), "Gogoljevi junaci" (1983) i neveliku, ali značajnu knjižicu o raspadu epskog mišljenja - "Zbogom, epe" (1990). Valjalo bi oformiti knjige od niza njegovih briljantnih književnih studija objavljivanih po časopisima (o Dostojevskom, Majakovskom, Hlebnjikovu...). Bavio se aktivno i književnom, pozorišnom i filmskom kritikom. Prevođen - na engleski, francuski, nemački, španski, portugalski, italijanski, poljski, češki, grčki, finski i srpski jezik.
Nakon dvadesetogodišnje zabrane izlaska iz Sovjetskog Saveza, boravio je u Beogradu i Novom Sadu (predavanja o Dostojevskom, Čehovu, Bahtinu). Duže boravke ostvario je potom u Finskoj, kao predavač na katedrama književnosti.
Izmeštanje u realno
Ali, sada upoznajmo Vladimira Turbina kao romanopisca. Iza njega ostao je neobjavljeni roman EŘegi monumentum - oslonjen tematski ne samo na Horacijev i Puškinov znameniti "nerukotvorni spomenik". U dubljim značenjskim slojevima Turbinov roman "Spomenik" nadovezuje se na Puškinovu poemu "Bronzani konjanik", u kojoj je jedinka, tzv. mali junak, žrtva sile - stihije, imperije. Tema istorijske sukobljenosti opšteg i pojedinačnog - stradanja jedinke gušene društvenim režimom, društvenom ideologijom - došla je do Turbina i preko Gogolja, Dostojevskog, Ahmatove, Bulgakova. No, Turbinov mali čovek - naš savremenik, moskovski žitelj druge polovine 20. veka - u novim je uslovima te je i nužno drugačiji, te je drugačije i njegovo stradanje. Ugrožen od sila vidljivih koje hoće da budu nevidljive, i od sila nevidljivih koje hoće da budu vidljive, nezaštićen, nerealizovan i paranoičan, praćen i vođen mimo svoje sopstvene volje... Odasvud vradžbine, magije... Sekte, okultisti, psihopate, seksualni manijaci... Kosmički napadi, mentalna napajanja, energetski štitovi...
Era totalitarizma, mrveći ga, tražila je od njega da postane gvozden-čovek: snažan, ali neosetljiv, dakle obeščovečen. Poznati naslov "kako se kalio čelik" kao da je parafraziran Turbinovim romanom u "kako je pucao čelik". Čovek sve teže opstaje u skupo plaćenom epitetu "čelični", i pre no što ga taj epitet sapne kao ludačka košulja - dovija se voljnom izmeštanju u irealno, da bi u čistijem svetu potražio neki primereniji zaklon, obeležen toplinom, mekotom, udaljen od razaranja i mržnje. Još napola čovek napola spomenik, još pod dejstvom "utvrđivača", on pušta na volju svojim čulima, ali i strahopoštovanju pred Božjom tajnom neuporedivo višom od 33 tajna nivoa informacija KGB... Traži sebi spas u osluškivanju sopstvenog bila, bića... Jer je samo na taj način, u uskovitlanom i zamršenom svakodnevlju, održiva sila ljubavi - kao da poručuje Turbin.
No, žrtva ovde nije samo mali čovek već i sama sila - postavši žrtva sopstvene ideologije, imperija se raspada. Raspada se sistem vrednosti, umnožavaju se i ovaploćuju besi - baš kako je priželjkivao košmarni crni gost Ivana Karamazova. Ako je Bulgakovljev Voland došao u Moskvu kao stranac, Turbinov Mag je Rus, profesor marksizma. No, i nehotice - kao prema Geteovom motu za "Majstora i Margaritu", zlo će učiniti dobro: među umnoženim besovskim delanjima, u profanom vremenu, vremenu parodije, čoveku se otvara mogućnost da se izbori za poslednju kap ljudskosti u sebi - težeći temeljitim vrednostima kao što su ljubav i vera u trijumf duha.
Mauzolejski vožd
Čovek-čelik pristaje na kaljenje do jedne granice: on dublira umrlog ali u pozi živog (živog duhom); kad treba dublirati leš, ma to bio i ležeći vožd u mauzoleju, ili upravo stoga što je on posredi - čelik puta! Čovek-čelik, suočen s onostranim, ne pristaje na toliki stepen besmisla: proslavivši Uskrs, pa i u crkvi, ne samo uz "đavolji kolač" - zar da glumi leš koji je samo to, puka materija u koju je verovao za života: gde je tu večnost, gde je vaskrsenje?
"Materija uvek zavidi duhu svesna svog nesavršenstva u poređenju s njim: duh je netruležan, i u tom smislu on je neuporedivo savršeniji od materije; a težnja materije da se ovekoveči u piramidi, u spomeniku - plod je njenih slabašnih pokušaja da postigne besmrtnost dostupnu samo duhu" - čitamo u romanu. Besmrtnost mauzolejskog vožda je, dabome, iscrpljena: već se govorka o njegovom prebacivanju na groblje, uz ironične pretpostavke o provirivanju iz oblaka. Kao leš, pobuđivač prvoklasne psihoenergije "hodočasnika", i dalje je upotrebljiv, uz ispomoć dublera (mada je jedan u toj ulozi poludeo, drugi umro), ali izgleda da to više ne može biti dovoljno, izgleda da se svest potomaka suočila s nemogućnošću upoređivanja tog leša sa - mirotočivim moštima!
Sudaranje s najnižom tačkom apsurda rezultira odlukom protagoniste da odbije dalju saradnju sa KGB, čime je roman poentiran. Epilog odluke dat je već u prologu: budući da je suviše znao, uklonjen je. Sam je pretvoren u leš, u "visibabu", prema žargonskom izrazu, pošto je izriven ispod snega. Sneg, visibaba - tragično, sarkastično; ali belo je, ali je vesnik novog početka. Može se uzeti i kao nada u iskupljenje, kao barem i najuži prolaz prema večnosti. Objavljivanje dublerovih beležaka i jeste to: ne podizanje spomenika, već obezbeđivanje spomena, novog rađanja u duhovnoj sferi. Što se ujedno odnosi i na autora romana - duhovnog srodnika koji u prologu povlači granicu između "realnog i fiktivnog autora beležaka" - da bi čitavom celinom romana, u svim slojevima, u neprekidnoj igri udvajanja, parodiranja, neprestano brisao upravo takvu granicu: između realnog i fiktivnog.
Turbin sebe smatra začetnikom književnog pravca koji imenuje kao fantastični realizam: "Pomirenje, hegelovska sinteza "realizma" i "modernizma", "verodostojnosti života" i "apsurdizma" - eto, tu je negde suština".
Roman "Spomenik", po sublimnoj snazi bez premca u ruskom romanu s kraja 20. veka, pojavljuje se kod nas prvi put u celosti - skraćenu verziju objavio je moskovski časopis "Znamja" početkom 1994. godine.
Zlata KOCIĆ
