01.01.00
Izlaz iz zadatog kruga
SVAKO DOBRO PESNISTVO cita se na poseban nacin. Medjutim, radost citanja ne prelazi uvek u lakocu pisanja. Poeziju Miroslava Maksimovica je lepo citati, ali o njoj nije lako pisati. citalacke radosti koje se mogu otkriti u njegovoj poeziji otvaraju interpretativne teskoce. Lepo je postalo tesko. Ako se od moderne poezije uobicajeno mora ocekivati odsustvo pojednostavljenih ili izricitih, odvise jasnih znacenja i otpor prema suvisnom raskrivanju (to je, naprosto, njena prirodna i razlikovna odlika), Maksimoviceva modernost postavlja i zahteve vece od uobicajenih. Ona ostaje taman govor uprkos tome sto govori o stvarima koje nepogresivo prepoznajemo i o stvarima koje svakodnevno (svakodnevno -- to je kljucna rec i osnovni prostor ove poezije ) srecemo. U ovom izneverenom ocekivanju -- da poznato uvek mora biti poznato na isti nacin -- ukazuje se jedan od pesnikovih karakteristicnih postupaka i jedan od razloga zbog kojih je lakse biti citalac (onaj koji naslucuje i prepoznaje, i u tako izdvojenom prostoru bezinteresno uziva) nego interpretator (onaj koji nasluceno i prepoznato artikulise i eksplicira) Maksimoviceve poezije.
Posle sedam pesnickih knjiga i jedne knjige u kojoj pesnikove teme progovaraju jezikom eseja, Miroslav Maksimovic se vratio svojoj prvoj knjizi Spavac pod upijacem. Medjutim, ovaj povratak posle medjuvremena ispunjenog pisanjem i talozenjem iskustva nije konvencionalan. Pesnik je iz prve verzije Spavaca pod upijacem izostavio tri pesme, dodao dvadeset pet novih, a neke ranije je podvrgao novoj redakciji. Tako je sacinio potpunu verziju svoje prve knjige i samim tim cinom, a u pogovoru i eksplicitno problematizovao pitanje "prve knjige". Po Maksimovicu, prva knjiga je rukopis u kome pesnik dolazi do svog glasa, a ne bibliografska cinjenica. Gledano iz ovog ugla, jedna knjiga u opusu zadobija konacan oblik kada i ceo taj opus. Ako je prva knjiga trazenje i prepoznavanje sebe u knjizevnosti, mozda se onda potpuna verzija prve knjige oblikuje kada se zaokruzi svet pesnicke samosvojnosti. Otuda se Spavac pod upijacem, Maksimoviceva prva knjiga i u bibliografskom i u knjizevnom pogledu, uspostavlja kao izabrani pogled na svet. Kada je razreseno pitanje perspektive, onda su drugaciji smisao i tezina svakog iskustva ili saznanja. Ako potpuna verzija nije knjiga izabranih pesama, onda u Maksimovicevom slucaju jeste knjiga o izboru pesnickih tema i postupaka. U Spavacu pod upijacem prepoznaju se docnije pesnikove teme i knjige, pa se celovita verzija moze smatrati rekapitulacijom ovladanog iskustva. Cela Maksimoviceva poezija govori o svakodnevnom i o onom sto bi iz svakodnevnog moglo da bude mitsko. Ispisujuci mit svakodnevice kao jednu mogucnost poezije i jednu mogucnost zivota, ovi stihovi u susretu sa stvarnoscu prepoznaju zivotne oblike i prevazilaze teskoce uoblicavanja. Bilo da je napisana u sonetu ili u nekom drugom preciznom obliku ili da je u slobodnom stihu (ovo dvojstvo pocinje u Spavacu pod upijacem, a potom se razradjuje u posebnim pesnikovim knjigama), ova poezija je opredeljena za tihu reinterpretaciju stvarnosti. Maksimovic razume poeziju kao izlazak iz zadatog kruga imenovanja i slikovnosti, zbog cega su njegove pesme ispunjene ocudjavanjima i preobrazajima iskustvenih, vidjenih slika. Osnovna pozicija ove poezije prepoznaje se u oneobicenim, cesto iskosenim opisima zivota, svakodnevnih relacija, stvarnosti i onoga sto se u nekom casu uspostavlja kao vazno u svakodnevnom. Ilustrativna je u tom smislu pesma "Sipo: toviz", iz knjige 55 soneta o zivotnim radostima i teskocama, koja vec svojim izokrenutim naslovom potencira obrnutu perspektivu tematizovanja sveta. Smisao lirike, procitan iz Maskimovicevh pesama ili iz njihovog nenametljivog poetickog posredovanja, nije u tome da velikim recima govori o velikim temama vec da tiho svedoci o malim sustinama svakodnevice. Tako se istrazuje mitsko u svakodnevnom i metafizicko u obicnom. Simbolisticki tretman svarnosti u Maksimovicem stihovima pokazuje tezinu anonimne svakodnevice koju zivot menja drugacije od epohalih okolnosti, sto ne znaci da ga uopste ne menja. citanje Spavaca pod upijacem omogucava, dakle, da se u pesnikovom opusu uspostavi krug od anonimnog do epohalnog i natrag. Dok, recimo, Secanja jednog sluzbenika predstavljaju jedan moguci aspekt stvarnosti, a soneti o zivotnim radostima i teskocama obuhvataju ceo svakodnevni zivot i svet, pesme u knjizi Nebo otvaraju susret epohe i svakodnevice. Pokazujuci postepeno prosirivanje interesovanja od anonimne sluzbenicke svakodnevice do jeze svakodnevice zbog prisustva istorije i drugih srodnih velikih entiteta, Nebo nas vraca iskustvu koje su isticale jos pesme Spavaca pod upijacem: pitanje smisla uzbudljivo je i vazno i u sivoj, obicnoj stvarnosti. Drugim recima, mit postaje ona svakodnevica koje je sposobna da, u isti mah, iskustvo ucini i individualizovanim i vremenski trajnim, ako ista moze biti trajno u vremenu.
Dozivljavajuci poeziju kao moguci svet, Spavac pod upijacem spoznaje poeziju i kao prostor refleksivnosti i stisanosti. U odlicnom sonetu "List" (mozda vise nego ijedan knjizevni zanr, sonet pokrece raspravu o obliku i smislu) poreklo tisine nalazi se u misli. Spavac pod upijacem je zasnovao Maksimovicev knjizevni izbor, po kojem se nastajanje poezije odvija u dijalogu stvarnosti i unutrasnjeg sveta lirskog subjekta. Predstavljajuci se u lirskim opisima elemenata stvarnosti, ova poezija pokrece slozen odnos opisa, slika i misljenja. Koliko opisima, Maksimoviceve pesnicke slike posvece su i misljenju u poeziji. Maksimoviceve pesme se konstituisu kao slike produzenog trajanja. Kada citamo pesme "List", "Koren" ili "Zelenilo", vidimo kako na prvi pogled zaokruzena slika dobija razvojnu logiku i prosirenja. Slike u ovoj poeziji su uvek pomerene iz horizonta ocekivanja i prepoznavanja, a vrlo cesto se javljaju ukrstene slike iz razlicitih planova svakodnevice. Ulancavanjem ovakvih slika, koje se derealizuju u medjusobnom dodiru ("razumne morske nemani" koje su "okacene na civiluk"), pesnik svakodnevicu i podrazuma i preobrazava. U Maksimovicevim pesmama slike obicno nastaju naslojavanjem stvarnosti. One nikada, pa ni kada problematizuju svet ili nesto u svetu, nisu veristicka projekcija. Tako, recimo, "iskusan sto" iz pesme "Da me vozaju po svetu" jeste sto koji se nalazio u razlicitim oblastima stvarnosti. Bio je "isaran bivsim ruckovima", mozda u nekoj javnoj menzi, a kada se nadje u svetu sobe, onda ce se promeniti i njegovo iskustvo, namena. U tome ce se prestrojiti i svet lirskog subjekta. U ovim preobrazajima svakodnevnih slika nastaje "svet, od moga trajniji".
Iako se slike u ovoj poeziji produzavaju, one ne teze samoiscrpljivanju. "Opis nije konacan", glasi naslov jednog od ciklusa u Spavacu pod upijacem. Ako bi opis bio konacan, izasao bi iz kruga pesnicke modernosti, a umesto slika dobili bismo imena, sto je upravo suprotno osnovnom poetickom stavu Maksimovicevih pesama. Opisujuci svakodnevicu, ove pesme pokazuju ono sto je iz stvarnosti postalo unutrasnji dnevnik lirskog subjekta. Opis nikada nije konacan, kao sto nikada nije ni bukvalno veran. Opis nekog dela stvarnosti jeste, zapravo, ono sto je taj deo stvarnosti izazvao u lirskom subjektu, a ne kako taj aspekt stvarnosti neposredno izgleda. Zato Maksimovic, pevajuci o stvarnosti, nije verista, vec refleksivni liricar.
