Španska nevesta

05.12.11

Dobri poznavaoci književnih prilika na mađarskom govornom području tvrde da je subotička spisateljica Ildiko Lovaš (1967) , jedan od najboljih savremenih autora u regionu. U to su se mogli uveriti i čitaoci na srpskom jeziku, jer su njene priče objavljivane u književnoj periodici. Potom je beogradski izdavač „Fabrika knjiga“ u prevodu Arpada Vicka, izdao njenu pripovedačku zbirku „Via del Corso“(2005) i roman „Španska nevesta“(2009), koji je stekao veliku popularnost među čitaocima. Njena proza je nagrađivana i u Mađarskoj i u Srbiji, a prevedena je i na nemački, bugarski, italijanski, slovenački i hrvatski.

Ildiko Lovaš sada je savetnica za kulturu Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine. Radila je kao novinarka, bibliotekarka, profesorka, prevodila nekoliko knjiga sa srpskog i hrvatskog na mađarski jezik, bila je glavna urednica časopisa za umetnost i kulturu. Neke od ovih poslova radila je paralelno. Sve je to uticalo na njen književni rad, ali kao iskustvo i ponekad nadahnuće, kaže naša sagovornica, koju smo pitali čime će uskoro obradovati čitaoce- i na mađarskom i na srpskom jeziku?
-U toku je prevođenje na srpski jezik mog najnovijeg romana „Kamičak“, koji je objavljen prošle godine u Budimpešti. Imam tu čast da je sve moje knjige na srpski jezik preveo Arpad Vicko, čiji je talenat veoma redak i ko je izuzetno senzibilan i svestran prevodilac književnih dela. Sada ne pišem roman nego tekstove čiji je zajednički naslov „Before/after“. Osnova ovih tekstova su moje novele pisane u zadnjih petnaest-dvadeset godina. Praktično „raspisujem“stare sa novim tekstovima (i iskustvima) .

* Vaš sjajni roman „Španska nevesta“ na srpskom jeziku ne može se više naći u novosadskim knjižarama. Znate li zašto?
-Zainteresovanost knjižara, ne samo u Novom Sadu nego svugde u svetu više naginje prema komercijalnijim naslovima i sadržajima. Ja to nisam. Ali kao i na svakom polju života i što se tiče distribucije književnih dela, ima više alternativa. Velike knjižare su jedna. Ali na primer iz Beograda su mi doneli jednu divnu knjižicu koja se zove „Čitalački klub – članska karta“ i u kojoj su navedene preporučene knjige od, između ostalih Almira Alića, Agote Krištof, Aleka Popova, Dubravke Ugrešić, DŽeralda Darela, J.D. Selindžera, Ismailke Darić, Svetislava Basare itd. I ja kao autorka „Španske neveste“ sam među gore navedenim piscima. Ubeđena sam da biblioteke, bibliotekari i takva kreativna i interaktivna izdanja kao ova knjižica znače više što se tiče propagiranja savremene književnosti nego što žele i mogu uraditi velike knjižare.

* Šta ste želeli da da naglasite, ili možda da sakrijete podnaslovom Devojački roman u „Španskoj nevesti“, jer je taj roman daleko više?
-U „Politikinom Zabavniku“, ako se dobro sećam, krajem sedamdesetih pročitala sam članak o DŽejmsu Dinu „buntovniku bez razloga“. Kad je feministička proza postala moda i kod nas, čitajući tekstove stalno sam se sećala ovog naslova jer sam se osećala i ja kao „buntovnik bez razloga“. Šta hoću s time da kažem? Ne verujem u modu, verujem isključivo u umetničku vrednost. DŽender proza, ako pisci stave ideologije ispred umetnosti, pretvoriće se u jednosmernu ulicu. Sa „Španskom nevestom“ sam želela da se postavim kritički prema džender ideologiji i da napišem tradicionalni, klasični ali u isto vreme, u poetičkom smislu moderan roman. U ovom kontekstu podnaslov ima ironičan naglasak. Ili sam buntovnik bez razloga?

* Koliko je kulturno stvaralaštvo vojvođanskih Mađara vidljivo u vojvođanskom multikulturalnom okruženju?
-Ne znam tačno u 21. veku šta znači multikulturalno okruženje. Znam šta je to značilo za vreme našeg detinjstva, pa posle u devedesetim godinama. Ali mislim da bi sad trebalo naći adekvatan odgovor na to: da li multikulturalnost znači da u višejezičnim sredinama ljudi razumeju jezike drugih; da li je interkulturalnost samo sinonim multikulturalnosti, kako to kod nas najčešće misle, ili je kompleksnija formula. Da li multikulturalno okruženje znači želju za razumevanjem drugih i otvorenost? Ali ako multikulturalnost znači otvorenost, onda to podrazumeva prihvatanje svake kulturne scene umesto šematskih oblika. Uzimajući u obzir sva ova kolebanja možemo zaključiti da je kulturno stvaralaštvo vojvođanskih Mađara jasno vidljivo i konstruktivni je deo vojvođanske kulture.

Radmila Lotina

Biti pisac nije radno mesto
-Biti pisac, meni ne znači radno mesto nego način gledanja na svet - objašnjava Ildiko Lovaš. -Ispred svega podrazumeva kreativnost i konstruktivnost. Nikad nisam sebe zamišljala tako kako vidimo pisce u američkim filmovima, oni žive od pisanja, mi živimo za pisanje. U vreme kad sam predavala u školi nisam bila toliko poznata, ali mojim učenicima je i to puno značilo da imam neke objavljene knjige. Sama činjenica da imaju pisca za profesora, bilo im je samo po sebi interesantno. Ali znate kako je sa popularnošću: Den Braun je monogo više poznat nego Selindžer... Biti poznat među mladima ne znači obavezno i visoko estetsko dostignuće, a ja težim ka tome.

13.03.10 Politika

„Ja, koga pesnikom svi zovu/bačen u bezglasnu noć ovu/tajanstveno sam stepenište/neznano stepenište tmine/spiralom mojom svet tišine/nalazi svoje boravište“, pisao je nekada Viktor Igo, dajući pesniku ulogu vrhovnog istorijskog arbitra. Bez igoovske pretencioznosti i bombastičnosti, svakako – Ildiko Lovaš (Subotica, 1967) spustila je niz tajanstveno stepenište ceo dvadeseti vek. Ironično i sarkastično, u romanu „Izlaz na Jadran – James Bond u Bačkoj“ ona je ispisala „jugoslovensku“ hroniku da bi je na kraju razbila u paramparčad, upravo onako kako se raspala Jugoslavija. Između naslova knjige koji upućuje na opasku velikog pisca Ota Tolnaija: mađarski pisci u Vojvodini razlikuju se od onih u Mađarskoj po tome što imaju more – i finalne scene romana sa žrtvama bombardovanja Dubrovnika koje je izvršila JNA – spisateljica ostaje usamljena i izgubljena u vrtlogu istorije, u izgananstvu i strahu, svesna da su njeno SFRJ detinjstvo i mladost, bratstvo i jedinstvo, predstavljali neku vrstu prevare.
Počinjući roman sa Drugim svetskim ratom, Ildiko Lovaš stiže do raspada bivše Jugoslavije i bombardovanja 1999, ne preskačući pritom nijedan bitniji događaj u njenoj složenoj povesti: Trst, Goli otok, Brionski plenum, ustav iz 1974, raspad, rat, zločini, bombardovanje, peti oktobar... Tito, Draža Mihailović, Čerčil, Kardelj, Đilas, Ranković, ali i (pozitivci) Krleža i Kiš – epizodisti su složene slagalice u kojoj Ildiko Lovaš, inteligentno i spisateljski izuzetno vešto, pravi inventar, tražeći izlaz za svoje „male junake“. Njena namera očigledno nije da donese istorijski sud i (u igoovskom smislu) oceni ko će se uz stepenice na kraju dići u visine, a ko niz njih zauvek sići; igra sa istorijom podređena je književnosti. Nagomilana masa ključnih događaja preobiličava se u dobru literaturu da bi u potpunosti služila romanu. Kada se izvrši asanacija terena, ostanu junaci – obični ljudi i lične sudbine.
Kada govorimo o geografiji, nema dileme da je teritorija Ildiko Lovaš srednje-evropska. No, sa istorijom je već složenija stvar, najpre zbog toga što spisateljica za sebe i junake uzima svo vreme, najmanje jedan vek. (Kako u romanu „Izlaz na Jadran“ – gde jedan od pripovedača, preplavljen vremenom, ne znajući više šta će sa njim, počne da nabraja godine – tako i u „Španskoj nevesti“.) Poseban tretman pojma vremena koje se preuzima u celini, a u roman najčešće pretače nelinearno i fragmentarno, u vezi je sa najmanje dva fenomena. Prvo, sa pripovedačima kojih u romanu „Izlaz na Jadran“ ima nekoliko. Oni i jesu i nisu personalni, baš kao što i jesu i nisu auktorijalni. Mešaju se i ne mešaju u radnju; najpre su „protejski“, pa čitaocu nije naročito lako da primeti i, u prvom trenutku, shvati ko nam sada pripoveda.
„Ja“ – ta teška reč koja jednom izgovorena kobno i nepromenljivo određuje naše mesto u svetu, kako je zapisao Andrić – u delu Ildiko Lovaš tajanstveno i neprimetno prelazi iz usta u usta različitih naratora koji vršljaju po jugoslovenskoj istoriji ili pak u njoj tragično učestvuju. Naratori-junaci koji iz pasusa u pasus preuzimaju storiju na sebe, pripadaju različitim vremenskim epohama, što ih ne sprečava da se bez okolišanja nastave jedni na druge, u savršeno složenom povesnom haosu. Takav postupak razbija istoriju u korist književnosti, ali, na izvestan način, i kondenzuje vreme. Tom istom zadatku služi i glavni junak cele priče: Džejms Bond, tačnije dobro nam znani Duško Popov, koji se, hteo-ne hteo, kao produkt žanra, špijunski muva oko najvažnijih lica i događaja, derealizujući i istoriju i geografiju, ubijajući svaku moguću banalnost i pretencioznost koju reč istorija nosi sama po sebi. „U kojoj smo mi sad zapravo državi?“, pita se Duško Popov, alijas Bond, na početku priče. Njegova fragmentarna biografija tim postupkom nije više udaljena od opisa odrastanja u socijalizmu – štaviše (štaviše, da li jedan od pripovedača protestuje protiv ove reči!) – jedan vek, vreme u celini i čitav niz pripovedača uspešno se stapaju u istu priču.
Ukoliko bismo sliku odrastanja u „Izlazu na Jadran“ mogli nazvati „epskom“, devojaštvo glavne junakinje opisano u „Španskoj nevesti“ moglo bi biti „lirsko“. Spisateljica i u ovoj knjizi obezbeđuje za junake čitavo stoleće. Dnevnik kao forma sa kojom se povremeno susrećemo u oba romana, jedina je merna jedinica kojom bismo mogli izmeriti beskonačno vreme Ildiko Lovaš! Pripovedači – ima ih dvoje u „devojačkom romanu“ – dva su ženska glasa. Prvi glas je priča žene mađarskog pisca Geze Čata (1887-1919) koju je Čat ubio, da bi na kraju i sam tragično završio: popio je otrov kada su ga jugoslovenske vlasti uhvatile prilikom pokušaja da pobegne u Mađarsku. („Naglašavam da sam uvek bio sadista, i nikad ljubomorni mušakrac“, citat je Geze Čata na početku.)
Druga storija udaljena je od Austrougarskog carstva. Smeštena je u osamdesete godine dvadesetog veka; svojom težinom sugeriše tragediju koja će stići devedesetih (o tome dokumentarnije i opširnije u „Izlazu na Jadran“). Pored hipermangana (i još nekih bitnih sitnica koje povezuju dve junakinje, sugerišući na položaj žene iz perspektive dve epohe), zajednički detalj predstavljaju dnevnik Geze Čata koju čita njegova supruga Olga i dnevničke beleške momka-klarinetiste iz drugog toka sa kojim je naratorka u vezi. Dnevnici, kao poslednji pokušaji da se uhvati vreme, međusobno se preklapaju, baš kao što se preklapaju i epohe kroz koje Ildiko Lovaš vodi čitaoca. U prvom romanu sa sarkazmom, ironijom, dokumentarizmom, pronicljivom, oštroumnom igrom, logičnim i jasnim stavom koji nam stiže kroz usta junaka – kao pucanj u pozorištu (reče li to Stendal) koji često puta fali srpskoj prozi. I sa lirizmom, angažmanom, slojevitošću i misterioznošću koju nam nudi „Španska nevesta“.

Mića Vujičić

17.02.10 e-novine.com

Nije roman "Španska nevesta" samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči

Posle izvanrednog Makovog zrna Nevena Ušumovića, koja je nastala po motivima pripovedaka Geze Čata (1887-1919), ovdašnjoj čitalačkoj publici nudi se još jedan tekst koji se delimično oslanja na biografiju pomenutog mađarskog autora rodom iz Subotice. Reč je o izuzetnoj knjizi Ildiko Lovaš Španska nevesta (Fabrika knjiga, 2009). Tri su stvari fascinantne u biografiji i delu ovog pisca, koji je pravo dete fin de siclea: neobuzdana seksualna energija, sadizam i morfinska ovisnost. Ove sile su se na kraju njegovog života pretvorile u (auto)destruktivne i Geza Čat je život okončao kao ubica i samoubica: pištoljem je ustrelio svoju suprugu Olgu, a sebi je, nakon što su ga pogranične vlasti tadašnje Jugoslavije uhvatile pri pokušaju prelaska u Mađarsku, prekratio muke popivši otrov.
Ove biografske naznake nisu neophodne za razumevanje romana Ildiko Lovaš, ali svakako obogaćuju čitalački doživljaj, koji se pre svega zasniva na onome što se - opravdano ili neopravdano - naziva žensko pismo. Španska nevesta govori o svetu kroz dve različite vremenske perspektive: jedna pripada autobiografskom glasu naratorke koja prolazi kroz period adolescentskog sazrevanja početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, a druga glasu Olge koja pripoveda o svom bračnom iskustvu sa „najgenijalnijim“ čovekom u tadašnjoj Mađarskoj, čija sadistička priroda u kombinaciji sa narkomanijom, pokušava da pokori ovu slobodnu i čulnu ženu. Paralelizam između dve mlade žene na početku romana nije baš najjasniji, ali postoji taj „dobar“ čitalački osećaj da se nešto važno dešava i da su njih dve u mnogočemu duhovne sestre. Kako se narativ odmotava, iako se to veoma često dešava po metaforičkoj osi, a ne po, u prozi uobičajenijoj, metonimijskoj, počinje da se uočava zajednička crta dubokog sukoba sa svetom koji ih okružuje. Njih dve se nalaze u potpuno različitim životnim uslovima te su strategije otpora samim tim drugačije. Ipak, iskustvo bivanja ženom u svetu koji je falocentričan i mizogin po svom ustrojstvu, ne menja se u skladu sa kozmetičkim promenama koje tehnološki i društveni napredak donose. To što je žena sredinom osamdesetih mogla da se zaposli, da dođe do nekakve samostalnosti s jedne strane jeste otvorilo perspektive, ali je i dalje neobično biti raspuštenica, zato što je društvo ustrojeno na temeljima muškog kolektivizma, a ne individualizma koji svoju osnovu, između ostalog, ima i u rodnoj i polnoj ravnopravnosti.

Čak i kada se čini da su Olga i naratorka u nekim stvarima sušte suprotnosti, na kraju dolazi do stapanja razlika jer je slika žene kao španske neveste (figurice od plastike/porcelana) ono što dominira. Najveća i najnaglašenija razlika među njima je svakako po pitanju seksualnosti. Čini se da su u odnosu na ovu temu njih dve zamenile datume rođenja, jer je naratorka mnogo zatvorenija i smušenija tokom svoje adolescencije u vezi sa tim, dok je Olga žena koja svoju seksualnost ne krije i ne sputava, dok ne bude sputana od strane muža i drugih muškaraca. Na ovom primeru se može uočiti način delovanja muških stega i muškog shvatanja telesnosti koje i danas obeležava industriju i medije. U jednom smislu (naratorka) ženu treba obuzdavati od malena i pokazati joj gde joj je mesto, a u drugom (Olga), kad pokaže sopstvenu „neprimerenu“ telesnost, treba je fizički zlostavljati i naposletku ubiti. Drugim rečima, naratorka se ponaša u skladu sa normama i normativima koji joj se nameću rodnom ulogom, iako se u sebi buni zbog toga, a Olga, koja se ne ponaša u skladu sa njima, silom im se potčinjava i osoba koja je privodi zakonu je njen muž. U tome se očituje suštinska sličnost između naratorke i para Geza/Olga. Ono što muž radi supruzi u drugoj deceniji dvadesetog veka, devojka iz osamdesetih radi sama sebi. Odlična slika tih odnosa je terapija hipermanganom. Olgu muž tera da se ispira hipermanganom da bi bila čista za njega, a naratorka se maže hipermanganom da bi se iščistila za potencijalnog muža. Rečita je i promena mesta nanošenja hipermangana – Olga ispira vaginu, a naratorka vrat/lice. U političkom smislu, to je pravi, autentični društveni napredak, jedna vrsta automatizacije, rešavanja nagomilanih briga jednim pritiskom na dugme. Žena sama sebi nameće društveno ispravno ponašanje, ona je sama sebi mučitelj.
Ipak, nije roman Španska nevesta samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči.
Španska nevesta je odlično štivo koje čak i u jeziku pokušava da pobegne, da ostane samosvojno i neuhvatljivo, autentičan glas koji pripada dvema ženama. Njegova veličina i značaj nalaze se i u neprekidnom iskušavanju granica koje su Olgi i naratorki postavljene i/ili koje same sebi postavljaju. Ovaj roman je, naposletku, poziv čitaocima da se te granice pređu i zanemare.

Vladimir Arsenić

16.01.10 Danas

Počnimo od korica. Ova knjiga izgleda savršeno u svakom detalju, za šta je zaslužna grafička dizajnerka Jana Nikolić, koja vizuelno oblikuje čitavu ediciju Daninoć. Zadovoljstvo je potpuno kada zaključimo da je i sadržaj jednako privlačan, odnosno da je subotička spisateljica i sekretarka za kulturu Ildiko Lovaš napisala odličan roman, koji, kao i njena prethodna zbirka pripovedaka Via del Corso (2005), dolazi do srpskih čitalaca posredstvom Fabrike knjiga i prevodioca Arpada Vicka.
Španska nevesta je neobična i dosta složena knjiga u kojoj se prepliću dva ženska pripovedačka glasa: jedan opisuje poslednje decenije prošlog veka, i, po svemu sudeći, nosi udeo autobiografskog, dok drugi pripada supruzi kontroverznog mađarskog pisca s početka veka, Geze Čata, takođe rođenog Subotičanina. Pored toga što odrastaju u prelomnim vremenima raspada Jugoslavije i Austrougarskog carstva, dodirne tačke između dve junakinje su u jogunastom, izazivačkom karakteru i izrazito snažnom doživljavanju telesnosti, prenapregnutim čulima koja burno reaguju na sve nadražaje, bila to nežna osećanja ili uskovitlani seksualni nagoni.
Razgranatu romanesknu strukturu autorka gradi tehnikom montaže i asocijativnim povezivanjem vremenskih slojeva, ponekad čak frustrirajući čitaoca beskrajnim retardacijama (namernim usporavanjima radnje), a osnovni lajtmotivi su venčanje, seksualni odnos i smrt. Jaka simbolička i obredna obeležja u njihovoj osnovi tiču se prelaženja granica, preispitivanja do koje mere se najintimnija svojstva jednog bića menjaju u susretu sa drugim, odakle dolazi nasilje, odnosno gde smo pogrešno skrenuli ako smo umesto u prostor sklada i blaženstva stigli u pakao. Unutrašnji prikazi ljubavne pustoši u romanu Španska nevesta, naročito u narativu o opijumskom zavisniku Gezi Čatu i njegovoj ženi, otvaraju široko asocijativno polje u kom ima mesta i za antički mit o Medeji i za Lu Ridov Berlin. Ali Ildiko Lovaš odlazi još korak dalje, a njeni hrabri opisi osetljivih tema kakve su duševno rastrojstvo, narkomanija, ambivalentno osećanje majčinstva ili uzajamna potčinjenost dvoje ljubavnika u čijem se odnosu mešaju gađenje i sladostrašće, eros i tanatos, često rizikuju osudu onih koji roman ne budu čitali pažljivo. Dekor za ovakvu fabulu, ili njen spoljašnji ekvivalent, pronađen je u kontrastima teških ženskih mirisa i zadaha raspadanja koji dolazi od klanja životinja, a boja je obično crvena, sadržana u soku od maline, krvi ili rastvoru hipermangana. Uporedo sa nagoveštajem tragičnog kraja javlja se i jedno zazivanje koje se naslanja na Put u Birobidžan Judite Šalgo: reč je o snu o ženskoj zajednici, „ženskom kontinentu“ u kom će život biti slobodan i neopterećen društvenim konvencijama.
Osim što predstavlja tematsko osveženje i riznicu književnih postupaka kakvu je na malom prostoru teško predstaviti, u romanu se može uživati i na nivou rečenice, što se danas sve ređe sreće, a velikim delom je i zasluga prevodioca Arpada Vicka. Može se zastati kod neobičnih poređenja, kao što je zaleđeno jezero u kom smrznute žabe nalikuju mustri na ženskim čarapama, ili izvanredno snažnih, često fantazmagoričnih slika. Takođe se može diviti pripovedačkoj veštini Ildiko Lovaš, koja nakon što velike emotivne lomove opiše na stotinama stranica, uspeva da to isto ponovi u samo jednom pasusu.
Uprkos preovlađujućem mišljenju, tradicija nije datost, već se svesno kreira odabirom od postojećeg, ili čak izmišljanjem, što su sve načini za uspostavljanje društvenih vrednosti. Izuzetno zanimljiva pozorišna i književna tradicija koju stvaraju Mađari na tlu Vojvodine nalazi se na razmeđi država i kultura: po jeziku pripada mađarskoj, po temama i mestu radnje srpskoj kulturi. Dok je nešto liberalniji pozorišni svet širom otvorio vrata za Andraša Urbana i teatar Kostolanji Deže, na književnoj sceni i dalje je prisutna teška konzervativnost iz koje proističe i apsurd da izvrsne knjige poput Španske neveste, koje se dešavaju u Srbiji i čiji su autori rođeni ovde, ne mogu biti u konkurenciji za srpske književne nagrade. Što je ne samo nepravda prema piscima, već i ogromna šteta za domaće čitaoce.

Tijana Spasić