Sol na ranu

13.02.05

Najstarije i najuglednije domaće priznanje za poeziju - Zmajevu nagradu, ustanovila je Matica srpska 1953. i od tada je dodeljuje jednom godišnje. Matičin žiri nedavno je, među pedesetak pesničkih zbirki, odnosno autora, odabrao pesničku trilogiju “Sol na ranu” Miroslava Cere Mihailovića iz Vranja, u prošlogodišnjem izdanju “Filipa Višnjića”. Zbirku prati i CD na kojem autor govori sopstvene stihove. Nagrada će, tradicionalno, biti uručena 16. februara, na dan kada je Matica osnovana.

Nagrađenu trilogiju čine knjige “Metla za po kuću”, “Svrtka u Nesvrtu” i “Kraj će kaže”. Miroslav Cera Mihailović (1955) objavljuje još od početka osamdesetih, nagrađivan je i prevođen. “Sol na ranu” je njegova trinaesta poetska zbirka, a napisana je vranjanskim govorom.

Kada se pročita Mihailovićev dvostih “a i da ga nema Hag/Srb sam nađe neki vrag”- sve je jasno. Ali kada u naslovu jedne pesme spazite reč “jebandžija”, odbacite prvu pomisao i na kraju zbirke potražite tumačenje manje poznatih reči i izraza. Otkrićete da ta reč, na vranjanskom govoru znači - stranac, tuđinac.

Motivski, tematski i idejni dragulji

Na koricama poetske zbirke “Sol na ranu” je vaš autoportret u akvarelu. Kao objašnjenje za ilustraciju piše - uvrnuti Miroslav. Zašto uvrnuti?

- Nakon objavljivanja prve knjige “Metla za po kuću” u izdanju Matice srpske 1993. (prve knjige trilogije “Sol na ranu” ), uradio sam, u naletu, seriju slika, pošto katkad i slikam, u jednoj pomalo neobičnoj akvarel i kombinovanoj tehnici, pod nazivom “Sličice iz Lipsandrije” . Uvrnuti Miroslav, jedan je od tri autoportreta iz tog ciklusa i nije bilo adekvatnije ilustracije, jer su te Sličice , u stvari, ta ista trilogija koja se projavila u drugačijoj formi umetničkog izraza. Odgovor zašto “uvrnuti” čitalac će naći i u knjizi, ali i na samoj slici ukoliko samo svrati malo pažnje na onu spiralu puža preko lica, za koju se ne zna da li uranja u ili izranja.

U biografskoj belešci piše, između ostalog, “Nastoji da opstane u Vranju”. Pa kako opstajete?

- Na sto tridesetoj strani knjige “Ključne tačke”, koja se protekle godine pojavila u izdanju Srpske književne zadruge, stoji pesma Ono ovde i počinje stihovima: Da se moglo ovde a da se ne mora/nikud ne bi Justin nikud ne bi Bora...Treba li to još i pojašnjavati? “Sol na ranu” može se stoga koristiti i kao svojevrsno uputstvo za preživljavanje u takvoj jednoj sredini. Čovek je tu uvek na klackalici. Uvek na granici izdržljivosti. Uvek između pakosti koje palanka redovno priređuje svima koji nisu po njenoj meri, koji iskaču iz njenih nepisanih standarda, ali i ograničenja koja se životom u takvoj sredini prirodno nameću kao i prednosti koje tako nesebično nudi kroz one blagodeti, one izdašnosti kakve nalazimo u motivskim, tematskim i idejnim draguljima, više nego dobrodošle svakom stvaraocu.
Tako je, oduvek, moje prirodno stanje, stanje stalne neizvesnosti. A neizvesnost, koliko god bila skopčana sa rizikom, utoliko više podstiče kreativnost. Opstajem, eto, braneći se jedinim oružjem koje posedujem plajvazom.

Otpor prema uniformi i konfekciji

Prepoznaju li se ljudi sa juga Srbije u vašoj poeziji? Šta otkriva, a šta skriva vranjanski govor u vašim stihovima?

- Naravno. Sasvim je logično da redovno pozitivno odgovore kada pronađu i prepoznaju deo sopstvene stvarnosti. Ti lirski junaci progovaraju iz najintimnijih i naskrivenijih kutaka duše, do kraja ogoljene. Zato je percepcija takva, na momente, čini se, bezrezervna.
Nije bilo ni zahvalno ni lako, ali bilo bi neoprostivo ne pokušati da iz perspektive jednog mikroprostora, mikrosveta, duhom prebogatog, sveta posebnog, posve specifičnog mentaliteta i filozofije življenja, sveta koji karakteriše čak i taj poseban jezički obrazac, ne baciti pogled na ovaj i ovakav svet i ne odaslati kakvu univerzalnu poruku.
Oduvek sam imao nekakav unutarnji otpor prema svemu što je uniforma, konfekcija, pa neka je to i književna, pesnička. To se ne odnosi samo na knjige pisane lokalnim govorom. Ali, kako odoleti izazovu maternjeg jezika pri punoj svesti o tome da, kada je u pitanju njegova upotreba u književnom tekstu, u poeziji pogotovo, svaki pogrešan korak vodi samo u jednom pravcu? U nepodnošljivu trivijalnost, u ambis, u nigdinu.

Poezija vam je rimovana, odiše humorom i samoironijom. Slažete li se sa tvrdnjom moderne kritike da je “smeh najčešće ekvivalent najdubljeg egzistencijalnog očaja”?

- Najvećim delom jeste rimovana, ali, rimu je jednostavno nametnula sama melodija jezika. Prirodno i neusiljeno.A humor? To je, razumljivo, logični saveznik i vitalni deo mehanizma samoodbrane. Iznuđen prkosom i revoltom, najčešće u funkciji satiričnog i sarkastičnog, oporog prikrivanja duboke rezignacije, efektan je pokušaj njenog nadmoćnog prevazilaženja.
Moguće je da na prvi pogled nije uočljivo, upravo zbog takvog humora koji može da zavara, ali jedno je sigurno: ovakva poezija lišena je onog fenomena poznatog kao radost stvaranja. Kad je čovek u golemoj nevolji, kada ga ovosvetska drama egzistencije iritira i kida, kao misleće stvorenje ispunjeno organskim, kosmičkim bolom, prinuđen je na očajnički trzaj iz tog kolapsa. Tada se književnost projavljuje kao jedino pribežište, jedini spas onih kojima je olovka dar Božji, a papir mučenički sto na dnu ovozemaljskog brloga. Po njemu ne samo da je razasut svet izvan nas, već je raspeta nutrina, ogoljena, na služavniku, duša.
U knjizi Svrtka u Nesvrtu pesmu “DŽitka” završavam stihom: pesma litne od golemu muku. Odatle i ključ tvrdnje moderne kritike o smehu kao najčešćem ekvivalentu najdubljeg egzistencijalnog očaja, koja se nije povela, niti upecala u zamku onog površinskog humornog sloja, već je ipak zagrebala malčice dublje. U suštini, trilogijom dominira duboko tragična i opominjuća poruka.

Zmajevu nagradu dobili ste u veoma jakoj konkurenciji od oko 50 autora, odnosno pesničkih knjiga. Našli ste se takođe u društvu najvećih srpskih pesnika, koji su je dobili pre vas. Šta vam to znači?

- Sa prošlogodišnjom pesničkom produkcijom najvećim delom sam upoznat. Ima odličnih knjiga, ozbiljnih autora. Meni se, eto, ovoga puta posrećilo da je većini članova žirija prst gospodnji ukazao na moju knjigu, pesnički projekat na kojem je rađeno tačno četvrt veka.
Zmajeva nagrada, najstarija i najuglednija naša nagrada za poeziju, svakako je satisfakcija i siguran znak da se ovoliko vreme nije baš uzalud protraćilo. Opušteniji sam, nije da nisam, konačno da malo odahnem, jer ništa nikad do mene nije lako dolazilo. Ali, seda brada je i narasla i otežala, tako da sasvim čvrsto stojim na zemlji.
Ukoliko sam, osim onog što poeziju čini poezijom i za govor, ili svoj maternji jezik, kako uobičajavam da kažem, uspeo da izborim književni, makar, legitimitet, onda se moj lični napor isplatio. A i Srbija se, kada je, eto, savremena književnost u pitanju, protegla i nešto dalje od Nišvila.

Radmila Lotina

02.02.05

ŽIRI za dodelu ovogodišnje Zmajeve nagrade za poeziju odlučio je da je dodeli Miroslavu Ceri Mihailoviću, pesniku iz Vranja. Nagrada ga je, priznaje laureat, iako je u 50. godini njegova života došla sama po sebi, prijatno iznenadila.

Obrazloženje žirija će tek doći uz uručenje nagrade, koje će se dogoditi 16. februara, a ono što se zna je da je ona stigla za trilogiju “Sol na ranu” uobličenu i štampanu prošle godine u biblioteci “Albatros” izdavača “Filipa Višnjića”. Deset godina pre toga izašao je prvi deo pomenute trilogije “Metla za po kuću”, a onda 2000. i pretprošle godine knjige pesama “Svrtka u Nesvrtu” i “Kraj će kaže”. Toj trilogiji dodato još 18 novih pesama kao sastavni deo knjige “Kraj će kaže”.

- Time je zaokružen ciklus pesama pisanih lokalnim govorom, koji je kod mene postao okvir za stih, strofu i pesmu. Pokušao sam i mislim da sam uspeo da iz posebnog sveta u posebnom jezičkom obrascu smestim filozofiju specifičnog mikro sveta i mikro života. Ujedno sam pokazao i dokazao da je pisanje pesama na lokalnom govoru sve vreme bila bitka za staroštokavski govor, kojim se služi dve trećine žitelja Srbije - objašnjava svoje pesničko opredeljenje Mihailović.

Jednom je Mihailović morao da odgovara i na pitanje: Otkud baš ovakva knjiga? On priznaje da se tu nije ništa pitao. “Skliznula je niz plajvaz. Jednostavno, napisala se sama. Poezija se, inače, ne piše. Pesma se dogodi, ili ne. Pesmu ne treba objašnjavati. Ukoliko je to neophodno, nije je trebalo ni pisati. To, sigurno, i nije pesma”.

- Oduvek sam imao nekakav unutarnji otpor prema svemu što je uniforma, konfekcija, pa neka je to i književna, pesnička. Makar kao solista falširao, prosto u mojoj biti nije pevanje u horu. Kako nikada nisam bio ziheraš, moje prirodno stanje je stanje stalne neizvesnosti. Otuda i hazarderska odluka da krenem liticom, uz potpunu svest o tome da, kada je u pitanju pisanje lokalnim govorom, svaki pogrešan korak vodi samo u jednom pravcu, u ambis, u nigdinu - ipak pojašnjava svoj jezički pesnički put Mihailović.

Priznajući da mu je negde u početku kao inicijalna inspiracija i uzor bio slavniji sugrađanin Borisav Stanković, čiji se, doduše, samo junaci služe lokalnim govorom, dok pisac upotrebljava čist književni jezik, Mihailović kaže da kako je dublje ulazio u jezičke zamke i probleme shvatio “da je grehota ne iskoristiti naš govor”.

“Poteškoće sa Mihailovićevom poezijom na vranjskom dijalektu, na trenutke maestralnom, utoliko su veće što je po sredi pokušaj aktiviranja poetskih potencijala dijalekta znatno udaljenog od književne norme, kako retkim i nepoznatim rečima, tako i sintaksičkim i pedagoškim relacijama” - napisao je književni kritičar Mihajlo Pantić Mihailovićevoj poeziji.

Bilo kako, u Vranje je stigla književna nagrada za poeziju ravna NIN-ovoj za roman i Andrićevoj za pripovetku. Reč je o 13. knjizi pesama Cere Mihailovića što je dokaz da nema baksuznih brojeva i događaja, već samo kvalitetnih i još kvalitetnijih knjiga.

D. Veljković