Sokrat

29.03.03 Politika

Kad je Sokrat umro, svi su znali da je umro jedan pogled na svet, jedna neponovljiva svest, jedan jedinstveni duhovni sklop, koji se nikada više neće ponoviti

Sokrat je bio ponosan što je živeo u helenskoj državi – gradu, ali državne naredbe bio je spreman prekršiti u ime naredbi svoje savesti; smatrao je: odluka nije odluka ako nije svesna odluka, to jest ako nije moja odluka; razmišljao je više od bilo koga savremenika, ali i pored toga nije izgubio hrabrost pred istinom koja razoružava. Kad su ga izveli na sud zbog toga što kvari mladež, on odgovara: "Ta bila bi to i neka golema sreća za omladinu ako je samo jedan kvari a svi drugi joj koriste"; ako je kvarim, onda radim i protiv sebe, jer mi neko od tih pokvarenjaka može naneti neko zlo; svojoj deci ne želim ništa drugo nego da je vi kvarite na isti način kao što sam ja kvario vašu.

Njegova odbrana postaje razumljiva u meri u kojoj nam je razumljiva njegova misao. Kad mu je jedan od prijatelja savetovao da se pripremi za odbranu na suđenju, on je odgovorio: "Ta, zar ti se ne čini da sam se za to pripremao ceo život". Koliko mudar toliko i hrabar, on svojim sudijama otvoreno, bez okolišanja i lažne skromnosti, veli: "Ja smatram da vama i vašem gradu još nikada nije veća sreća osvanula od ove moje službe bogu posvećene". Nije mu stalo šta će o njemu da misle sudije i njegovi sugrađani, stalo mu je samo do toga šta će o njemu reći istina. "I dokle god bude daha u meni i dokle god budem snage imao, neću prestati da se bavim ispitivanjem istine, i da vas savetujem i poučavam".

Pred sudijama je ličio na satira, paganskog šumskog boga, koji nije imao dlake na jeziku, pa bi svakome, ko nedostojno oseća, misli i deluje, odmah sasuo istinu u lice, bez uvijanja i pretvaranja: ogoljeno, sirovo i surovo, kako bi zaštitio vrhovne vrednosti i moralni poredak. Sokrat prelazi u napad na sudije, nadmeno ih ismejavajući, jer oni osuđuju poklon od samoga boga. "Pokoravaću se više bogu nego vama, i dokle god budem imao snage i daha neću prestati da tragam za istinom, da vas upozoravam i prosvećujem, i da svakom od vas sa kojim me slučaj spoji probudim savest na moj uobičajeni način". "Ja neću nikako drukčije da radim, ni ako bih imao po nekoliko puta glavom da platim". Neispitan i neosmišljen život nije vredan da se živi. On je bio "bios theoreticos" – posvetio je život dubokom razmišljanju o životu.

Ironičan duh

Šta je pravo bez pravde, šta je zakon bez istine, šta je čovek bez boga? Taj jednostavni atinski mudrac, "nepodmitljivi sudija između boga, ljudi i samoga sebe, koji je sudio nepodmitljivošću pokojnika", dobro je znao šta ga čeka zbog njegovog ironičnog držanja prema sudijama. Sudbina istine ne može biti drukčija od sudbine onoga ko govori istinu. Ne može se ući u istinu osim kroz vrata bola. Patio čovek zbog toga što misli ili mislio zbog toga što pati, nema sumnje da su misao i patnja dve sestre. Svako se oseća uznemiren kad se suoči i sa pitanjima istine i smisla. Sokratova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom životu. Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije bila ni uloga krivca ni uloga branioca, već uloga javnog tužioca.

Bio je u službi istine zbog koje je osuđen i za koju je umro. Onaj ko ostaje veran sebi i istini, taj je svoj život posvetio smrti. Jer on nadilazi svoje vreme koje ga ne može i neće uzeti za svoj znak. On je svoje vreme držao otvorenim i napetim bez predaha, i ono ga je zbog toga uznemiravanja ubilo – da bi ga posle smrti shvatilo i slavilo. On se poigrao sa svojim vremenom, jer njegovo mišljenje počinje tamo gde se mišljenje njegova vremena završava. Ako se Sokrat ogrešio o atinski moral i zakone, po kojima su građani mislili i živeli, i koje su atinske sudije revnosno štitili, zašto su se kasnije pokajali i svoje sudije grubo kaznili – izgnanstvom i smrću. Kasno su se njegovi sugrađani pokajali za nepravdu učinjenu najmudrijem među njima. Oni su krivi u meri u kojoj ga nisu hteli da razumeju, a u meri u kojoj su ga razumeli – nisu krivi. Kao ironičan duh mogao je Sokrat i ovoga puta da kaže kako se njegova smrt ne tiče njega, nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti i sramotu na imenu!

Sokrat je proglašen krivim: on je sam izabrao da popije otrov! Njegova smrt nije došla od strane sudbine, ona je bila njegov izbor: on je bio saradnik na poslu oko svoje smrti, i utoliko je i sam odgovoran za nju! Izričući kaznu nad nevinim filozofom, atinske sudije izrekle su smrtnu kaznu svojoj slobodi. "Pij, dakle, Sokrate, pošto si u Zevsovu domu; jer zaista te je bog nazvao mudrim, a bog je mudrost. Jer ti si mirno primio otrov od Atinjana, a oni su ga sami ispili sa tvojih usana".

Mogao je da izbegne smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv; ne može da plati otkupninu, jer je puka sirotinja; neće da ide u izgnanstvo, jer je učio da treba poštovati domaće zakone; neće da moli sudije za milost, nego ih još ismeva. "Nije kročio ni na jedan most koji su za njega sagradili".

Sokrat je govorio da je bolje umreti poštujući zakone nego živeti kršeći ih. On i ne pomišlja da se suprotstavi zakonima svoje države, jer je bolje nepravdu podnositi nego je nanositi. Ostao je veran zakonima svoje zajednice – u kojoj se rodio, rastao i sazreo do ličnosti – čak i onda kada oni ne počivaju na pravdi. On, koji ništa nije prihvatao bez pomnog ispitivanja, pokorio se zakonima države, jer je bio svestan posledica njihova kršenja – razaranja zajednice. "Sokratova smrt je poslednji dokaz njegove iskrenosti". "Čovek koji živi i umire kao on božiji je sluga".

Bistar um

Prihvatio je presudu bez mržnje na sudije, kao što će nekoliko stoleća kasnije učiniti Hrist. Prema smrti je ravnodušan, jer ne zna ništa pozitivno o njoj; pred smrt je ispevao himnu bogu, ali je filozofija njegova najlepša muzika; bio je kao labud, koji najlepše peva kad oseća poziv smrti; kao star čovek naučio je da svira u liru, govoreći da nije loše naučiti nešto što čovek ne zna; ostao je "usamljeni glas u zajedničkoj uspomeni", koji podstiče na uspravan hod po mukama; kad su ga prijatelji upitali kako želi da bude sahranjen, odgovorio je: "Kako hoćete. Samo me morate sprečiti da umaknem"; ni pre ni posle njega valjda niko nije pokazao takav dar da umre filozofirajući; život njegov nije ga učinio poznatim koliko ga je njegova smrt učinila slavnim; za njim i danas osetim bol, jer je bio redak čovek u filozofiji.

Verovao je da smrt ne može prekinuti njegovo delovanje na mlade i radoznale duhove, već da će ono biti još delotvornije, jer će i sama smrt u tome sudelovati: tako ono što živ nije dostigao, mrtav je postigao! Kad se njegovim prijateljima i poštovaocima učinilo da gube oca i da će ubuduće živeti kao siročad, Sokrat ih opominje da ne treba liti suze za njim, jer "za dobra čoveka nema zla ni u životu ni posle smrti", ni u ovom poznatom ni u onom nepoznatom svetu. Kao što je imao bistar um dok je živeo, tako je njegov um bio čist i u času smrti. Pre no što će se sa životom rastati, održao je najlepše govore.

Otišao je iz svoje voljene Atine u smrt, duboko uveren da je obavio plemenit zadatak, ali u isto vreme i siguran da ga njegovi sugrađani neće poslušati. Zato je i nagovestio da Atina više neće imati takvog mislioca, jer ga i ne zaslužuje. "Nije čudo što je Sokrat pošao u susret svojoj smrti na najplemenitiji način, najhladnokrvniji (junački) način: drukčije se od njega nije moglo ni očekivati".

"Treba umreti u pobožnom ćutanju" – veli Sokrat prijateljima kada se opraštao sa njima i sa svojim životom. Možda se to glas nekog stoika javio u njemu: misliti znači učiti se da umreš! Vedro smiren, smireno vedar, skoro ravnodušan, zadovoljan što se izbavio svih muka. S. Kjerkegor piše u starozavetnom duhu: "Postoji vreme u kome se ćuti i vreme u kome se govori". F. Niče tome dodaje: "Najkrupniji događaji – to nisu naši najglasniji, već naši najtiši trenuci".

Kad je Sokrat umro, svi su znali da je umro jedan pogled na svet, jedna neponovljiva svest, jedan jedinstven duhovni sklop, koji se nikada više neće ponoviti. U tom trenutku Sokrat je bio veći od Atine. SaŘrane ga među one koji su patili radi istine da bi živeo i posle svoje smrti u sećanju čestitih. Otišao je u nadi da će i u podzemnom svetu ispitivati i popravljati ljude kao što je to radio na atinskom tlu.

Bez ranjenih, bilo bi manje duha u svetu.

U 70. godini života obavio je svoju poslednju građansku dužnost – ispio je pehar sa otrovom od kukute.

Đuro ŠUŠNJIĆ

(Iz knjige "Sokrat. Život za istinu", izdavač "Čigoja štampa", Beograd, 2003. Oprema teksta redakcijska)

24.03.03 Politika

Kako pisati o nekome ko je slavan i o kome je toliko toga znano da svako ponovno ukazivanje na njegove zasluge i njegovu misao čitaoca tera da dvostruko više otvori oči nego inače? Pa, ipak, na tako teške zadatke odlučuje se svako dobrih namera koji poseduje potrebu da svekolikom poznatom skromno pokuša da doda još jedno zrnce u mozaiku uz čiju bismo pomoć sagledali neku novu, zanimljivu dimenziju.

Upravo je tako nešto zacrtao i jedan od naših najpoznatijih sociologa i naučnika Đuro Šušnjić kada je krenuo da piše knjigu "Sokrat. Život za istinu", koja je nedavno objavljena u izdanju "Čigoja štampe". Ovo delo na svega sto stranica, u kojem se govori o jednom od trojice najslavnijih grčkih filozofa, u sebi sadrži upravo to zrnce novog, jer gotovo svaka rečenica, na način na koji je Šušnjić naučio svoje čitaoce, predstavlja značajnu referencu na aktuelno, čak bismo rekli najaktuelnije vreme u kojem upravo živimo. Utoliko bi neko mogao slobodno reći da je knjiga "Sokrat. Život za istinu" objavljena u pravom trenutku, da bi nas podsetila na ono što se zbiva u našim životima i na potrebu da se malo više okrenemo razmišljanjima o sopstvenim postupcima.

Pošavši od Sokratove autobiografije, Đuro Šušnjić polako uvodi u misao ovog filozofa koji je odbacivao materijalne vrednosti i stavom "Znam da ništa ne znam" učio kritičkom razmišljanju one sa kojima je vodio dijalog, navodeći ih na okretanje ka njihovom unutarnjem biću. Zadržavajući se na Sokratovom sukobu sa sofistima, Šušnjić kroz njega počinje da razvija misao ovog filozofa koji je antropologiji pridodao i etičko značenje i odatle krenuo u dijalog sa ljudima.

Pobuna mišlju, makar jednog čoveka, a ona je inače osnovno Sokratovo opredeljenje, objašnjava Šušnjić, jeste oslobođenje iznutra, oslobođenje od stava da je sudbina ta koja nas određuje i opredeljuje i zahvaljujući kojoj i ne moramo biti obavezni da mnogo razmišljamo o tome da li su naši potezi pogrešni ili čak i zli. Pobuna mišlju zato, kaže Šušnjić, jeste znak da se rađa nešto novo. Takav čovek, u ovom slučaju Sokrat, hoće da živi svoj život kao svoj izbor, za razliku od svih drugih koji ga žive kao sudbinu. "Kad bira, svojoj sudbini kaže ne, a svojoj slobodi kaže da", piše Šušnjić.

Sokrat je bio čovek koji je upozoravao na važnost razgovora. Iz razgovora, zapravo, dolazimo do novih saznanja i do istine, jer spoznavajući sebe otvaramo put ka njoj. Vrline koje su Sokrata krasile, a Šušnjić ih nabraja – mudrost, skromnost, trezvenost, umerenost, pravičnost, hrabrost, nesavitljivost, istinoljubivost, iskrenost – bile su svakome ko uđe sa njim u dijalog prebogati zalog da će saznati mnogo toga o sebi i o svetu oko sebe. "Sokratova viša priroda se ogleda u njegovoj veri da svakog čoveka može da nauči vrlini samo ako ovaj pristane na razgovor, to jest na razmenu misli, jer posle razmene misli dolazi do izmene misli", veli Šušnjić, čija knjiga nedvosmisleno nudi sliku o Sokratu kao mučeniku.

Posebno zanimljiv deo Šušnjićeve analize čini nekoliko stranica na kojima autor razvija relativno retku misao o sličnostima između Sokrata i Isusa. Obojica su obeležila istoriju civilizacije, obojica su tražila istinu, i to jedan znanjem, a drugi ljubavlju. Obojica su završila tragično, jer gomila nije htela da čuje pravo značenje njihove reči...

Znanje i istinu Sokrat je nudio na trgu, uvodeći u raspravu svakoga ko je to poželeo. Autentično je reagovao na svaku iznenađujuću misao sagovornika, ironično raspravljao, navodio na pravi put. Bila je potrebna samo dobra volja sagovornika da sluša. "Živeo je u svoje vreme, ali pitanja koja je postavljao važe za sva vremena". Nije li ovo eho rečenice kojom su, obično prekasno, tokom svih vekova posle Sokratove smrti označavani svi ljudi širom planete koji su želeli dobro čoveku? Nije li ona aktuelna i danas? I ovde, kod nas?

A. Cvijić