Soba i po

22.01.09 NIN

Kao i sve druge knjige Josifa Brodskog, bez obzira na žanr i “Soba i po” (Josif Brodski, “Soba i po”, izabrani eseji, prevela Neda Nikolić Bobić, Rusika, Beograd, 2008.) pokazuje na koji sve način lični doživljaj sveta, traumatično i ekstatično iskustvo, kišovski rečeno, može postati literature

Sigurno se još poneko seća kako je pre dosta godina, negde krajem 80-ih, na rat još niko nije pomišljao, jedne večeri u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Josif Brodski čitao svoje stihove. Bila se stvorila krajnje nesvakidašnja atmosfera – poezija, kako god da se gleda, i jeste stalno prevazilaženje svakodnevice – u kojoj je veliki pesnik čitao pesme nekako pevno, gotovo grcajući, kao da mu od svake reči koju izgovori zavisi život. I ta se energija kazivanja, nalik sakralnom činu, izlivala na prisutne slušaoce, opčinjene i sasvim predate, kao sama srž onog najboljeg što ljudski duh može da stvori, i niko to nije doživeo na patetičan način, iako sada, sa ove daljine, sve deluje više nego patetično, nekako toržestveno i danas jedva zamislivo, a nekmoli ponovljivo. Uostalom, čini mi se da je to i najteže pitanje pretežnog dela savremene svetske i srpske književnosti. Ne, ne, nipošto nije reč o tržišnoj manipulaciji, medijima, dnevnoj politici i sličnim koještarijama, već o tome ima li današnja književnost uopšte pravo na patetičnost, na bazičan govor u koji je još moguće verovati. Verujemo li, zbilja, današnjim piscima koje čitamo, da li nas zaokupljaju njihove reči o egzistencijalnim istinama? Nije li gotovo svekoliko pisanje postalo jezička proliferacija u kojoj se sloboda izražavanja pretvorila u karikaturu? Sve je moguće reći, i sve se već odavno govori, ali nas malo šta od toga obavezuje. Ironija i sarkazam prepokrili su, u velikoj meri, shvatanje književnosti kao bitnog, dubokog govora, a sama književnost odrekla se, izgleda, ambicije da bude važna i velika.
U stvari, kako se uzme. Reklo bi se da to što sam maločas pokušao da formulišem više važi za prozu i dramu nego za poeziju. U najboljem svom delu poezija ne odustaje od razmatranja suštine ljudskog (ne)snalaženja u svetu. I zato je tu gde jeste – dodao bi odmah neki dežurni cinik. No, opet, najozbiljnije se mora računati da je poezija, danas koliko uvek, kako upravo kaže Josif Brodski u eseju o Dereku Volkotu, “kvintesencija svetske kulture”, najbolje od najboljeg u čoveku.
Taj i druge eseje od istog pisca, koji su istinski praznik umovanja o mnogim značajnim pitanjima koji čine ljudski život (na prvom mestu pesništvo i umetnost u širem značenju te reči, umetnost stvaranja, ali i umetnost življenja), moguće je čitati u knjizi “Soba i po”, u novom, nadahnutom prevodu Nede Nikolić Bobić. Poštovaoci Brodskog, a njih, na sreću, kod nas nije malo, pamte da je pre dvadesetak godina u Gornjem Milanovcu objavljena njegova knjiga “Udovoljiti senci” sa istim tekstovima, prevedenim tada sa engleskog. Kako je, međutim, ruski osnovni jezik Brodskog (stihove je pisao isključivo na tom jeziku, a prozu i eseje i na engleskom), sada su ti eseji, s razlogom, svi prevedeni s ruskog, i ponešto se time zaista dobilo. U pesničkim stvarima nijanse su od prvorazrednog značaja. A takođe predstavljaju i meru uspelosti svakog prevoda, jer se na novi jezik, što se lepo vidi i u datom, uspelom slučaju, mora preneti istančanost i slikovitost originala.
Kao i sve druge knjige Josifa Brodskog, bez obzira na žanr (pesme, putopisi, eseji, biografska proza), i “Soba i po” pokazuje na koji sve način lični doživljaj sveta, traumatično i ekstatično iskustvo, kišovski rečeno, može postati literatura. Kad sam već upotrebio tu analogiju, da podsetim kako je svojevremeno (1980) upravo Brodski napisao predgovor za američko izdanje Kišove “Grobnice za Borisa Davidoviča”, nalazeći za nju da je “veoma mračna knjiga”. Izvesna zatamnjenost, latentni tragizam prati i eseje Brodskog, što je, lako se da zaključiti, neminovna posledica pesnikovog osećanja života, u kojem svi doživljaji i argumenti u konačnom zbiru rade u korist smrti. To osećanje, koliko uređeno (zato je pesnik), toliko i stalno osnaživano radom iskustva, svakako određuje Brodskog kao pesnika i esejistu povišene, patetične fraze koja, kako zbog zaloga proživljenosti, tako i zbog načina jezičke artikulacije, ne deluje izveštačeno. Jednostavnije rečeno, dubina proživljene patnje ne garantuje umetničku uspelost govora o njoj, katarza je moguća jedino ukoliko je uobličena individualnim talentom. Drukčije ne biva.
U jednom sloju “Soba i po” svakako je i memoarska knjiga. Wu otvara sećanje na detinjstvo u Lenjingradu, kada, rečeno pesnikovim rečima, počinje njegova “istorija svesti” i kada se u njemu formiraju prvi poetski impulsi, a zatvara je naslovna proza posvećena roditeljima i mladosti u kojoj se uobličavao pesnikov dar, uvek sa onu stranu tada vladajućih, ideološki zaleđenih društvenih normi. Sa izvesnim preterivanjem može se, povodom slučaja Brodski, reći da možda danas nema tako velikih pesnika zato što više nema tako velikih ideologija, odnosno zato što se sva ideologizacija potčinjava i svodi na kapital, a tu poezije teško da može biti. Ostaje samo beskonačna inventura malih, beznačajnih, mehanizovanih rituala svakidašnjice, ego-trip. Izvan toga teško da je moguć govor koji bi računao sa uverljivošću patetičnih registara koji, obrni-okreni, karakterišu istinski veliku poeziju.
Osim što je pesnik u svemu što je napisao, Brodski je i fanatičan poštovalac poezije. On ume da se oduševljava i divi, i, mnogo više od toga, da svoju pesničku taštinu i imaginaciju uposli u tumačenju dela drugih velikih pesnika, za šta je izvanredan primer ogled o čuvenoj pesmi “1. septembar 1939” Vistana Hju Odna. U njemu Brodski demonstrira razumevanje i znanje poezije koje ne dolazi samo iz obrazovanja ili iz kulture, nego i iz dubinskog saglasja, iz sluha. Mnogi savremeni pesnici, ne mislim samo na ovdašnje, niti težim neopreznim generalizacijama, jer ima i ohrabrujućih primera, mogli bi od Brodskog naučiti da se poezija ne iscrpljuje u neprestanom opevavanju egocentrizma, nego da je, nasuprot tome, omogućava samo širok i dubok dijalog sa svetom, koji drugosti daje prednost. Na to su, izgleda, spremni samo oni najveći, svesni snage sopstvenog dara i vlastite ljudske prolaznosti. Time se dobija i tapija na patetičnost, time se stiče pravo da se govori i piše o bitnim stvarima bitnim rečima. Onako kao što je to činio Brodski, baš onako kako je pre mnogo godina, jedne neponovljive večeri, govorio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tempi passati. Ali, ostaju pesme, i eseji iz “Sobe i po”. Više od jedinke. Mnogo više.


Mihajlo Pantić