Snohvati o letenju

10.04.12 Politika

U knjizi Šeherezadin ljubavnik (Prometej, Novi Sad, 1996.) Radoslav Bratić u tekstu Volim kad kritičari ocene zašto je knjiga napisana. Jer Bratić zaključuje: „Ponajmanje mi je drag prikaz koji uglavnom raspravlja o žanru, i kad kritika vrši nasilje da bi kritičar potkrepio neku svoju teoriju. Odbija me i tekst u kojem se neko satire u prepričavanju sižea opisujući usput ono što je već opisano“.
Dakle, kako pisati o zbirci Mirjane Marinšek Nikolić Snohvati o letenju a ne satrti se u prepričavanju i ne ulaziti u preciziranje žanra! Pride, i odgovoriti na primarno pitanje: zašto je knjiga napisana?
Ali, pre nego što odgovorimo, da kažemo. Marinšek Nikolić pripada onim stvaraocima za koje važi nepisano književno pravilo – da što je knjiga uspešnija, to se pisac sve više oslobađa obaveze stvaranja. Setimo se i njene prethodne, više nego zanimljive, zbirke Panonski triptih, odnosno njenih zahtevnih ogleda o Dobroviću, Krleži i Vazareliju. Dakle, i knjigom Snohvati o letenju, Marinšek nam poručuje: stvaram, ispoljavam se; pišem, ostvarujem se; živim i slikam, svojom umnom pticom (osećam koliko) visoko letim! Kada je tako, nama čitaocima ostaje da čitalačkim pogledom ispratimo njeno jato priča o knjigama i piscima, slikarima i slikama. Da zajedno zaronimo u viđeni svet filma i svet muzike. Da ostanemo prisutni u ponuđenim intelektualnim razgovorima sve željni i spremni da se u razgovore umešamo. Da zajedno sa autorkom putujemo, ali ne tek onako putujemo, već da čitalački putujemo kroz svet umetnosti i kroz vreme. To onda ni slučajno nije tek samo putovanje od stanice do stanice! A književne stanice Mirjane Marinšek u Snovatima o letenju, između ostalih jesu i: Zapis od vrane: u potpisu Hičkok; Atelje u krletki.Ljuba, čovek ptica; U Šulcovom bestijarijumu, crteži uz priču iz Ulice krokodila; Klimt u noći lapis lazulija; Ušao je kroz moj prozor Violinista na krovu. Magičar Šagal i profesor Hakman; i... Da izbegnem zamku, da više ne nabrajam! Tek, i ponuđeno: više je nego dovoljno da zagolica vašu maštu, vaše čitalačke snove i vaša snoviđenja. A odnos između realnosti i mašte? Kod Marinšek Nikolić taj odnos je specifičan. Ima granice, ali teško da će se naći čitalac ove knjige koji bi želeo da je postavi, a to autorki jeste najveće priznanje. I još jedna potvrda kako se ona iz knjige u knjigu sve uspešnije oslobađa potrebe za stvaranjem. Samo da se pogrešno ne razumemo, molim vas!
Tako nimalo slučajno dolazimo do odgovora na pitanje zašto je knjiga Snohvati o letenju napisana? Baš zato da bi se vi (i ja) našli na jednoj od nabrojanih (ili neimenovanih) književnih stanica ove knjige. Evo mene, sve čekam da mi se pridružite na stanici Je li bolje crtati u društvu Kafke ili ne? Pitajte Aćina. Nisam sam, naravno. Prisustvujem razgovoru pisaca sve spreman da se umešam. Ali, nemam dušu da ih prekidan. Neka ih. Mirjana Marinšek i Aćin! Neka traju svojim pismima i razgovorima. I Kafka, tu je. Kako bi mi svi mi – i pisci i čitaoci - bez Kafke? I njegovih crteža, dakako! Eno ga, i Felini! Olovkom skicira svoje likove. Slušam umetnike, učim i pamtim. S vremena na vreme, bacim pogled na krov. Vi znate na koji krov! Dakle, u ovoj knjizi, baš na ovoj stanici, kao čitalac, osećam se kao u filmskoj priči. Ali, ne! Ne želim da ulazim u prepričavanje, već želim da mi se – ponavljam - pridružite na mojoj stanici. Ili, mogu i ja vama da se pridružim, svejedno. Na kojoj stanici ste vi? Molim! U Šulcovom bestijarijumu... ako sam vas dobro čuo. Dolazim.
To je to, nema epiloga. Nama čitaocima preostaje da se, dobrovoljno, kroz svet knjige, krećemo od stanice do stanice. Pritom, i sami da se osećamo kao nezaustavljivo vreme u letu. Ili, kao slike koje šetaju. Na kraju krajeva, ili kao akrobate koji hodaju po žici! A tako se, slutim, osećala i Marinšek Nikolić sve vreme dokle je „formirala“ svoje jato priča a koje čini Snohvate o letenju.
I da zaključim. Kao i poštovani Radoslav Bratić, volim kad kritičar oceni zašto je knjiga napisana. Ali, još više volim kad sam pisac tačno zna zašto se njegova knjiga čita! A Mirjana Marinšek Nikolić tačno zna zašto se njena knjiga čita! U to sam siguran.

Milan R. Simić

08.02.12 Polja

U prvi mah mi se učinilo da su Snohvati o letenju svojevrstan nastavak Panonskog triptiha (Ogledi o Dobroviću, Krleži i Vazareliju); u sledećem trenutku sam shvatila da su oni korak dalje, ali ne horizontalan korak opčinjen ravnicom, već vertikalan, namenjen zaumnom druženju sa pticama. Naprosto zakoračite uvis, suprotstavljajući se razumnoj pomisli o padu, zanemarujući ili sledeći Miljkovićevo i pad je let, imajući ili nemajući u vidu Bodlerovog Albatrosa, imajući ili nemajući pojma o kineskom ili japanskom misticizmu, pa dokle se vinete, koliko izdržite. Gravitacioni zakon majčice Zemlje ionako računa samo sa vašim telom i nije zadužen za pitanja duha.
Kao i obično, Mirjanu Marinšek Nikolić ne interesuju rodovi i žanrovi. To su one ladice na kojima piše poezija, proza, drama, ili esej, putopis, kritika, pa se autor potrudi da ispisane stranice složi u odgovarajuću fioku. Ili čak još preciznije, u određeni pretinac jedne fioke (kad tamo haiku, sonet, komedija, tragedija, priča, roman itd). Autorka je tvrdo odlučila da ne izlazi u susret ljubiteljima ladica, što kritičari neretko jesu jer im je profesija po prirodi stvari hodačka, a ne letačka i jer se svako tumačenje može smatrati prizemljenjem.
Da bih ostala verna svome zanatu ja ću vam Snohvate o letenju ipak, donekle barem, prizemljiti, uz dužno poštovanje svih mitova, bajki i umetničkih snova o letenju, od Ikara, Petra Pana i njegove družbenice do Šagalovih violinista... Dakle, knjiga pred nama sadrži dvanaest proznih celina koje bi za nevolju mogle da funkcionišu i zasebno, ali tek zajedno tvore jedinstvo ideje i postupnog hoda (ako vam je draže: leta) prema cilju. A cilj je, ili barem jedan od važnih ciljeva jeste pričanjem mnoštva priča o slikarima i slikama, piscima i knjigama, filmovima i muzici, putovanjima i razgovorima, događajima i doživljajima, objasniti samoj sebi, pa tek potom i drugima – sebe. U konkretnom slučaju to istovremeno znači objasniti sebi, pa tek potom i drugima, vlastitu potrebu za pisanjem, i za slikanjem, i jednu fazu kada su u slikanje nahrupile ptice, i zašto baš ptice... U tom smislu, prvi tekst u knjizi naslovljen kao „Crtež je prepiska sa pticom letačicom“ ima donekle i ulogu predgovora, prolegomene, uvertire u glavnu temu, najavne špice u filmskom žargonu, a prvi pasus tog teksta otvara nekolika bitna pitanja o odnosu između realnosti i mašte, transformacije jednog tela, lika, ideje, početne zamisli u nešto drugo, uloge optičke varke u nastanku ili nestanku jedne stvari da bi se pojavila druga, pretapanju jave u san... „Dešava se da se na jednom mestu lik čoveka ogleda u liku ptice, recimo one, iz knjige prirodopisa. Da anatomija ptice izmeni izgled ljudskog tela. Neću da pričam o tome kako se žena na jednoj nozi iznenada pretvorila u pticu. Bila je to čista optička varka. A možda i nije. Verujem da je ideja da se poleti jedna od tolikih koje ljudima ponekad padaju na pamet. Ipak, valja ići redom.“Taj red kojim valja ići jeste red koji sledi imaginaciju Mirjane Marinšek Nikolić, njene opsesije, slučajne i namerne susrete, poznanstva i prepiske, kataloge, pozivnice i lektire, putovanja i snoviđenja. Ako je i prirodno ili barem nije neobično što je na čelu tog reda maestro Hičkok, koji je našu generaciju u detinjstvu metafizički i egzistencijalno naplašio pticama za sva vremena, onda je svakako vrlo lično i sasvim uslovno da sledeći likovi ili junaci budu Ljuba Popović, potom Vojo Stanić, Milton Manaki u društvu s Felinijem i Zoranom Živkovićem, Kafka i Jovica Aćin, sumije crtač O Jun i Žak Prever, Gogen i Jožef Nađ, Bruno Šulc i Ala Tatarenko, Gustav Klimt i Žak Rankur, Pikaso i Aleksandar Gatalica, Šagal i Kosta Hakman... Kao i da se „radnja“ odvija u Beogradu, Valjevu, Pančevu, Herceg Novom, Bitolju, Ukrajini, Parizu, Beču, Majnhedu u Engleskoj...
Ako postoje knjige koje unapred priliče nekoj biblioteci, onda Snohvati o letenju prirodno pripadaju biblioteci Draško i prijatelji izdavačke kuće „Prometej“. I sam Draško Ređep ima tu razbokorenu, usplahirenu, radoznalu esejističku rečenicu i sklonost ka slobodi asocijacija i neočekivanim usporedbama koje zbunjuju racionalne umove, kakvu neguje Mirjana Marinšek Nikolić. To su rečenice koje vole prečice, rezove, skokovitost, kadriranje, brzinu do zagrcnutosti i koje slave subjektivnu logiku. One pripovedaju slikom o slikama, knjigama, filmovima, pejzažima, ljudima, one ne prezaju od povišene temperature i duhovne egzaltacije, one jesu esejistički diskurs koji se „približava i uranja u toplo more beletristike“, kako za Mirjanino pisanje veli Ređep u ulozi recenzenta. Autorka ne priprema citate hladnokrvnošću naučnika i argumentacijom kritičara, već ih amalgamiše s vlastitom rečenicom u duhu postmodernista koji usvajaju prethodnike i lektire krvotokom a ne fusnotama. Autorka govori iz filma, slike, knjige a ne pored njih i o njima, što ne znači da citatnost nije skrupulozno definisana, tako da čitalac može lako pronaći sve izvore i konsultovati ih ako mu je do toga.Moglo bi se reći da su glavni junaci ove knjige ptice, njena glavna tema produbljivanje odnosa između umetnika i prirode, a da bi moto ove knjige mogla biti Kišova rečenica:
„Ne postoji veća fikcija od autobiografije.“ Jer ovo jeste istovremeno i autobiografska proza, i fikcija, i putopis kroz pticolike predele neba, crteža, slika, knjiga, gradova. Mada se na vremenu ne insistira, jasno je da ono teče ovom prozom od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, poput vremena nekog vrlo rastresitog, apsolutno mozaičnog bildungs romana, te da nas na svoj način u vremenima pada poziva u avanturu učenja kako se uzvisiti nad trivijalnim i obdelavati svoj duhovni, emotivni i stvaralački vrt. Oseća se u atmosferi da ova priča o letenju kao slobodi započinje u vremenima dece cveća, te da su ptice postale slikarska tema umetnice u punom saglasju sa duhom vremena koje je iznedrilo svetski pokret mladih voljnih da budu ono što jesu, a ne ono što od njih očekuju roditelji, škola, društvo, sve sami uštogljeni autoriteti. Svet je, međutim, otišao u drugom pravcu, u nečuvene oblike padanja, puzanja i pristajanja na banalnost, teror tržišta i fenomene zla, ali Snohvati o letenju i četrdeset godina kasnije kazuju da postoje snovi koje vredi pratiti i dosledno sanjati i da postoje ljudi koji u tome uspevaju uprkos svemu.

Ljiljana Šop

29.12.11

Usplahirena i izuzetno radoznala rečenica Mirjane Marinšek Nikolić najpribližnije je oblik onog esejskog mišljenja koje se približava i uranja u toplo more beletristike. Pored Mirka Demića, ova spisateljica ima najveću skrupuloznost kada su u pitanju lektire i ti famozni naši citati koji nas, bez prekida, opominju da smo večiti u dijalogu sa nekim prethodnim crtama i rezama, a bogme i glasovima. Flaniranje, reč koju je mario Antun Gustav Matoš, ovde sugeriše slobodno kretanje, moćnu asocijativnu mrežu, lavirint borhesovske provenijencije. Posle Božidara Timotijevića s opsesijom da u njegovoj glavi dve stvari nikada nisu jasne, jedno je ptica a drugo je voda, ova spisateljica skoro dovršenog rukopisa mari ptice na način koji je gotovo po svemu ikonografski Miroslav Antić. Tako se, eto, mit o ptici obnovljeno javlja u našoj prozi. Esej kao sloboda, kao oblik mišljenja, sada je situiran isto kao pustolovina. Rukopis ne mora uvek da bude pronađen u Saragosi, nego i u preletu misli, pešaka, krstarenja ovim planetarnim našim adresama, kao jedna od mogućih istina sna.Putovanje radi putovanja (Dušan Matić) nije stvar žanra, već opsesije, a jedno moguće, naše međuvreme nadnosi se nad ove zapise iz nigdine. Piše ih usamljen duh, erotično postavljen usred nemirnog i žurajivog dvadesetog veka koji još uvek itekako hara svojim signalima, svojim boljkama, svojim nezadovoljstvima.
Mirjana Marinšek Nikolić piše kao prvi i potonji čovek: sve u isti mah, kao na sudnjem danu, u nepreglednoj larmi veka. Beli zid smrti ionako nas čeka neutilitarno, konačno, izričito.
Draško Ređep

11.12.11 Blic

Malo je ovakvih knjiga na našem tržištu; malo je autora koji prekoračuju sve svoje „fioke“ i odlučuju se da pričaju o raznim i često sinestezičnim utiscima o ili nad umetnošću gde sentiment i lični utisak bez obilaženja imaju glavnu reč. Autorka je, vidi se iz ove knjige, pre svega slikarka, ali potom filantrop i artoholičar koji je perceptivan za sve što je lepo, izazovno, novo i pomalo zagonetno. „Snohvati o letenju“ zato govore o drugima (o Aćinu, Šulcu, Staniću, Ešeru, Hičkoku, Ljubi) ali najpre potvrđuju znamenitu Huserlovu ideju da svet nije onakav kakav jeste (jer to objektivno jeste i ne postoji), već onakav kakav on postaje u našoj glavi, dakle u našim mislima, našim opsenarenjima, našim idejama, našim povezivanjima i naposletku našim iskustvima i sećanjima. Na sve se, veli već čuveni monolog drame „Zbogom SFRJ“ može pucati, osim na uspomene. One tvore ono gradivno tkivo koje raste kao kvasac i što smo stariji postaje sve važniji. Niko od čitalaca ove knjige ne može garantovati da su autorkina osećanja i njihova, ali svko može naučiti kako da napravi svoj herbarijum listova iz godina koje su otpale i nikad se neće vratiti, ali nikad ni nestati dokle god ih se sećamo.

Aleksandar Gatalica