Smrt zeke Manroa

10.10.10 Danas

Kada se u umetnosti, baš kao i u životu, nešto dogodi drugi put, to više nije događaj nego farsa. Nik Kejv praktično u čitavom svom opusu - a ovde pre svega mislimo na muziku, koja je Kejvovo primarno područje izražavanja - poseže za već upotrebljenim estetikama i temama (preostaje li u današnje vreme, kad je nizanje novih "izama" i sižea već odavno okončano, umetniku bilo kakva druga strategija?), ali je u svakom trenutku svestan farse ponavljanja.
On u takvoj situaciji pribegava naglašenoj stilizaciji i ominoznom patosu kojim se, naizgled paradoksalno, postmilenijumska ljuštura smisla (makar i iluzionistički, prividno) oživljava. Kejvova tamnim tonovima obojena patetična emocija je zapravo prouzrokovana svešću o nemoći, nemuštosti jezika pred krajnjim pitanjima života i smrti, ona iznova i iznova - svaki patetični govor ima pred sobom neki cilj, "protivargument" - udara u zid te nemuštosti, u melanholičnom pokušaju da ga savlada. Otuda izražena dramatika pesama hiperproduktivnog Australijanca (sada stanovnika Brajtona).
Moglo bi se reći da je slična poetika upotrebljena u njegovom novom romanu Smrt Zeke Manroa , iako u fabuli nema previše analogija sa tekstovima pesama koje znamo sa dvadesetak izdatih albuma. Zeka Manro, glavni junak romana, deluje kao Henri Kinaski Bukovskog izmešten u moderno vreme. Natankovan alkoholom i seksualnom energijom, Zeka Manro prodaje kozmetičke preparate domaćicama duž južne obale Engleske, dok ga u kolima čeka devetogodišnji sin, upoznajući stvarnost preko stranica enciklopedije, jer je od "otkačenog" oca i od majke "sa dijagnozom" (majka izvršava samoubistvo posle dugotrajne depresije izazvane Zekinim neverstvima) zaista malo toga mogao da nauči o svetu. Od pijanih avantura junaka Čarlsa Bukovskog do Zekinih potucanja prošlo je dve-tri decenije: desila se sida, desili su se mobilni telefoni, bilbordi i kompjuteri, pa potonji junak ne udara "recke" toliko često kao što je to činio onaj prvi. Ono što bi trebalo da bude seksualna harizma i razbarušeni šarm jednog avanturiste sada deluje anahrono i groteskno, pa Zeka Manro često biva ismevan (pa čak i prebijan) od žena kojima se "nabacuje". Iako po životnim stavovima, retorici i načinu ponašanja pripada šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, Kejvov junak nije ostao imun na čari virtuelnog sveta. Njegovi ultimativni fetiši su vagina Avril Lavinj i šorts od zlatastog lamea koji je u jednom spotu nosila Kajli Minog - dve stvari o kojima neprestano razmišlja i koje u njegovom oneobičenom mentalnom sklopu predstavljaju surogat predstave o bogu.
Gledajući svoju ženu kako mrtva visi sa prozorskih rešetaka, Zeki Manrou, da bi odagnao tu pomisao, pada na pamet "kako joj sise još uvek dobro izgledaju". Nešto slično je uradio Klod Mone kada je 1879, shodno uzusima tog vremena, naslikao svoju suprugu na samrtnom odru, pronašavši i prikazavši lepotu njenog lica čak i u tom trenutku konačne transcedencije: Eros , kao poslednja odbrana od smrti, prisutan u oku posmatrača čak i kada je Tanatos odneo pobedu.
Postepeni pad Zeke Manroa počinje upravo od smrti njegove žene. On se od "picolovca" pretvara u trgovca, a zatim i u mrtvog čoveka (tako su naslovljena i poglavlja romana, s tim što je osećanje bliske smrti nešto sa čime se glavni junak neprestano, od prve rečenice romana, suočava i ta intuitivna spoznaja, zajedno sa sećanjem, koje u obličju duha mrtve majke pohodi devetogodišnjeg Zeku Juniora, predstavlja lajt-motiv romana.
Kada se Zeka Manro na samom kraju romana nađe na treperavoj, eteričnoj teritoriji između života i smrti, u svojevrsnom čistilištu, moleći za oproštaj sve one silne ljude koje je prevario, izdao i izneverio (a pre svega svoju suprugu), čitalac će se naći u (pseudo)religioznoj ikonosferi koju većzna iz Kejvovih pesama. Prisetite se atmosfere sa albuma The Boatman’s Call , dodajte malo Birthday Party ludila i dobićete sev literarne magije - dramatični epilog romana i svakako njegov najbolji deo.

Vladimir Lazarević