Ljudmila Jevgenjevna Ulicka rođena je u Moskvi gde je završila biologiju na MGU 1968. godine. Jedno vreme radila je u genetičkoj laboratoriji, a onda je ostala bez posla u vreme cvetanja samizdata jer je pronađena pisaća mašina na kojoj je prekucavala zabranjeni roman. Tako se završila njena naučna karijera i otpočela književna.Priče je počela da piše veoma kasno, devedesetih godina, i od tada nastaje njena munjevita književna karijera. Popularnost stiče prvo na Zapadu, za roman Medeja i njena deca u Francuskoj dobija prestižnu nagradu "Mediči". Zatim slede nagrade Moskva-Pen, "Guieppe Acerbi"(Italija).Prvi zapažen uspeh u Rusiji postiže kratkim romanom Sonječka 1994. Potom slede zbirke pripovedaka Siromašni rođaci 1994, novela Veseli ispraćaj 1998, zbirke priča Ljaljina kuća 1999, Cirih 2002, Jadni, zli, voljeni 2002. i roman Slučaj Kukocki za koji 2001. godine dobija jednu od najprestižnijih nagrada u Rusiji "Smirnof-Buker". Najnoviji roman Iskreno vaš Šurik objavljen je prošle, 2004. godine.Ljudmila Ulicka je 2003. proglašena piscem godine u Rusiji.
Najnovija Goljdbergova ideja - ideja onoga koji je posle tri godine provedene u logoru izgubio urođeni osećaj krivice intelektualca pred narodom, društvom i rodnom sovjetskom vlašću - sastojala se u tome da je sociogenetička jedinica, koja se ranije, pre revolucije, zvala "ruski narod", tokom gotovo pedeset godina sovjetske vlasti prestala da postoji kao realnost, a današnje stanovništvo Sovjetskog Saveza, koje nosi gordi naziv "sovjetski narod", u suštini predstavlja novu sociogenetičku jedinicu koja se duboko razlikuje od izvorne po mnoštvu parametara - fizičkih, psihofizičkih i moralnih...
- Dobro, Ilja, spreman sam da se složim da se fizička slika veoma mnogo izmenila: glad, ratovi, velike seobe naroda, mešoviti brakovi... Ali kako možeš izmeriti moralne kvalitete? Ne, to je takva glupost! Izvini, ali to je neprofesionalno...
- Tvrdim da postoje načini. Posredni, doduše, ali postoje - branio je svoju teoriju Ilja Josifovič. Pretpostavimo da se ljudski genom sastoji od sto hiljada gena, to je verodostojna cifra. Oni su raspoređeni u dvadeset tri para hromozoma, zar ne? I mada znamo dosta o različitim mehanizmima unutarhromozomskih razmena, imamo osnova da delimo sve gene na dvadeset tri grupe, prema pripadnosti određenom hromozomu. Razume se da danas to nije moguće, ali uveravam te da će za sto godina to biti učinjeno. I zamisli, na primer, da se gen koji je odgovoran za plavi ton opne dužice nalazi neposredno pored gena koji uslovljava plašljivost ili hrabrost! Razumljivo je pretpostaviti da će se oni zajedno i nasleđivati.
- Jedan gen - jedno obeležje, veliš? - uzbuni se Pavle Aleksejevič. - Pa sumnjivo mi je to da se tako snažan i složen kvalitet, kao što je muškost, određuje samo jednim genom.
- A kakva je razlika i da se određuje sa deset! Nije u tome stvar! Prosto boja očiju može biti spojena sa drugim genom. Grubo govoreći: plavooki ima više šanse da bude hrabar. - Ilja Josifovič podigne uvis kažiprst.
- Sjajna misao, Ilja - ironično će Pavle Aleksejevič. - Plavooki plavušan je hrabar, a crnooki smeđušan je kukavica. A ako crnooki još ima i grbav nos, već je pravi Juda. Genetski...
- Ti si, Paša, tipičan provokator! - zaurla Ilja Josifovič. - Imao sam u vidu nešto sasvim drugo. Slušaj me dobro! Iz Rusije je osamnaeste godine otišla Bela armija, oko trista hiljada mladih zdravih momaka u najboljim godinama za reprodukciju... Plemićki, probrani deo stanovništva: najobrazovaniji, najčasniji, koji nisu hteli da idu na kompromis sa boljševičkom vlašću!
- Kud ti ode! Iljuša, pa tebe će četvrti put strpati!
- Ne prekidaj me! - odmahnu Ilja Josifovič. - Dvadeset druga godina - progon profesora univerziteta. Ne tako mnogo, svega šesto ljudi, ali opet odabrani! Najbolji od najboljih! Sa porodicama! Intelektualni potencijal. Dalje: raskulačivanje odnosi milione seljaka - isto tako najboljih, najvrednijih. I njihovu decu. I njihovu nerođenu decu takođe. Ljudi odlaze i odnose sobom gene. Povlače ih iz genofonda. Partijske represije - koga uništavaju? One koji imaju smelosti da izreknu vlastito mišljenje, koji se protive, koji ne odstupaju od svog stanovišta! To jest - poštene! Najpoštenije! Sveštenici su planski istrebljivani tokom celog perioda... Nosioci moralnih vrednosti, učitelji, prosvetitelji...
- Ilja, a zar nisu oni istovremeno bili i najkonzervativniji ljudi?
- Ne poričem. Ali imaj u vidu da u savremenim ruskim uslovima konzervativni, odnosno tradicionalni način mišljenja ne predstavlja takvu opasnost kao revolucionarni - sa nadmenim osmehom primeti Goljdberg.
03.03.05
Od maternjeg do maternjeg
Neda Nikolić-Bobić
Prevodioci su poseban svet, ljudi gotovo odani i posvećeni onome što su izabrali, bez želje za isticanjem, čak prirodno nesnađeni kada se nađu u središtu pažnje. Oni nemaju ni vremena da prave javnu promociju sebi ili knjizi koju su preveli. Ali zato doživljavaju kao veliku nepravdu kad im se ni ime ne spomene.
Ovako o svojim kolegama govori ovogodišnja dobitnica nagrade “Dr Jovan Maksimović” za najbolji prevod ruske književne proze 2003/2004. Neda Nikolić-Bobić je ovo priznanje dobila za prevod knjiga “Slučaj Kukocki” i “Providne priče” ljudmile Ulicke. I nepravdu o kojoj govori ilustruje sledećim primerom:
“Cele prošle godine povodom veka Politike na kiosk izdanjima prodavali su se Biseri svetske književnosti. Ni u jednom od oglasa Narodne knjige koje je Politika objavljivala jednom nedeljno, nije bilo imena prevodilaca.
Kći ste prevodioca Nikole Nikolića koji je takođe dobitnik ove nagrade. Preveli ste dvadesetak knjiga iz oblasti ruske književnosti i esejistike – Puškina, Bunjina, Tinjanova, Šentalinskog, Solženjicina, Nabokova...O Ulickoj se u našoj javnosti uglavnom zna da je 2003. proglašena piscem godine u Rusiji?
- Posebno mi je drago što sam dobila nagradu za prevod njenog dela jer mi se čini da su knjige ljudmile Ulicke ovde prošle gotovo nezapaženo. Ulicku je prvo otkrila ljubinka Milinčić svojim prevodom kratkog romana Sonječka koji je objavio Nolit 1998. Po profesiji genetičar, ova književnica je dugo radila u jednoj naučnoj laboratoriji i počela relativno kasno da piše.
Preveli ste i prevodite Josifa Brodskog. Mislite li da je posle bega iz SSSR-a i kompletne promene načina života mogao da piše onako snažno i upečatljivo kao pre?
- Kada govorimo o Brodskom pesniku, sigurno da nije. Ali je zato u Americi napisao eseje koji se smatraju vrhunskim u tom žanru u celokupnoj svetskoj književnosti. A u Rusiji eseje uopšte nije pisao.
Koliko je za prevodioca važno da poznaje autora kojeg prevodi i da poznaje njegovo celokupno delo?
- Mislim da je značajno i jedno i drugo, ali možda je ovo drugo važnije. Da se vratim na Brodskog. Upoznala sam ga u Beogradu, kada je bio gost susreta pisaca u jesen 1988. Bio je zvezda, mnogo ljudi se tiskalo oko njega. Ja sam za tu priliku prevela njegove razgovore sa Solomonom Volkovim u knjizi Razgovori i besede. Na jednom prijemu prvi je prišao Davidu Albahariju i meni, upoznao se sa nama i kazao mi: “Hvala što me prevodite.” Tada sam mu rekla da prevodim njegove eseje iz knjige “Less than one” i da mi se čini da bolje zvuče eseji pisani na ruskom, ili oni koje je on sam sa engleskog preveo na ruski, ili autorizovao tuđi prevod. Leksika je bogatija i rečenica elastičnija. I dopustio mi je da eseje pisane na engleskom prevodim “preko posrednika”, mada je “posrednik” njegov maternji jezik. Hoću da kažem, od ličnog poznanstva sa njim, nažalost, nisam imala neke velike koristi, ali mi koristi to što poznajem njegov celokupan opus, znam kako misli, znam šta hoće da kaže. Jedino mi je žao što je taj opus u njegovoj 56. godini doživeo kraj. Nadam se da će do iduće godine, kada se navršava deset godina od njegove smrti, Paideia objaviti njegova izabrana dela.
Sekretar ste Udruženja književnih prevodilaca Srbije i dobro ste upućeni u probleme ove organizacije, o čemu se u javnosti retko govori?
- Udruženje prevodilaca su 1951. godine osnovali Jelisaveta Marković, dr Miloš Đurić, profesori Mihailo Đorđević, Raško Dimitrijević, Živojin Simić...Imali su jedan ćošak u Francuskoj 7 i tako je bilo i kada sam ja došla 1985. godine. Kancelariju su činili jedan orman i poštansko sanduče u uglu prolazne sobe Udruženja književnika Srbije. Moj prvi predsednik bila je Ivanka Marković-Pavlović, vrsni prevodilac sa francuskog Kamija, Joneska, Koktoa, Beketa, Margaret Jursenar. Ona je i danas aktivna i dobrobit Udruženja joj je i dalje na srcu.
Zar niste pre nekoliko godina dobili prostorije?
- Povodom pedesete godišnjice osnivanja, na inicijativu tadašnje predsednice Olge Kostrešević, pokrenuto je pitanje prostorija. Skupština grada – ljudi zaduženi za kulturu, Gorica Mojović i Tanja Petrović – imala je tada razumevanje i dodelila Udruženju dve prostorije na prvom spratu u Francuskoj 7. Tri godine je trajao sustanarski spor, i pošto je konačno povoljno rešen, ovog proleća će UKPS dobiti zvanične prostorije i pod rukovodstvom nove predsednice Mire Vuković osnovati prevodilački centar i biblioteku u kojoj će rečnici i priručnici biti svakom članu nadohvat ruke. Unuk profesora Mihaila Đorđevića, reditelj Srđan Karanović poklonio je Udruženju njegove priručnike, rečnike, beleške i komentare uz prevod Golsvortija, Dikensa, Londona... Iza Mitrić, supruga vajara Nebojše Mitrića, čeka da nam prenese celu biblioteku knjiga, dobitnika nagrade Miloš Đurić, koje su nagrađeni prevodioci poklanjali Nebojši Mitriću kao autoru plakete.
Sekretar ste i Srpskog PEN centra. U ratno vreme tokom devedesetih godina prošlog veka, bilo je pritisaka iz bivših jugoslovenskih republika i nekih zapadnih zemalja, da se
Srpski PEN izbaci iz Međunarodne organizacije. Kako vi objašnjavate činjenicu da smo, ipak, opstali?
- Predrag Palavestra, mudar kakav je već, odlučio je da na Kongres u Rio de Žaneiro putuju Jovan Hristić i Slobodan Selenić, na Konferenciju u Budimpeštu poslao je Zorana Đinđića, a 1996. na Kongres u Santjago de Kompostela Vidu Ognjenović i Davida Albaharija. I kad su se takvi ljudi pojavljivali za govornicom sa svojim znanjem stranih jezika, ne samo da nas nisu izbacili, već je Srpski PEN dobio izuzetno mesto u toj međunarodnoj organizaciji i ugled koji do danas traje. A predsednici Međunarodnog PEN-a Ronald Harvud i Đerđ Konrad od tada su naši istinski prijatelji i ne kriju da im je veliko zadovoljstvo da doputuju u našu zemlju i da se sretnu sa članovima našeg PEN-a.
Danas se Srpski PEN trudi da oživi kulturnu razmenu, da pokaže svetu ono najbolje što imamo i da dovede ovamo ugledne strane pisce. Zato predsednica Vida Ognjenović, na dužnosti ambasadora u Norveškoj, poziva u ovu zemlju pisce, prevodioce, izdavače, pozorišne ljude, muzičare... Iduće godine Srpski PEN će biti domaćin regionalne konferencije Međunarodnog PEN-a. To poverenje zadobio je zahvaljujući valjanosti ljudi koji su u njemu.
Radmila Stanković
